Home » Književnost » Druga, veoma duga, okupacija

Druga, veoma duga, okupacija

Tada sam nekako počeo pisati pesme  kojima je odsustvo rodoljublja bilo simptomatično. Možda je tu do izražaja došla netrpeljivost prema narodu, uzroku mojih nevolja, viđenom iz sasvim bliske perspektive i u dosta golom izdanju. Priznajem da taj uzrok za moje mešanje nije izrekom tražio. Ničije, uostalom.

Mislio sam da je to zato što je moj razlog ubijen „drugom okupacijom“. Posle Nemaca došli su komunisti, i to je za nas bila – druga okupacija. Ne vređajte se ako kažem da je u tome bilo nešto istine, jer da nije, ne biste imali potrebe da tek sada tražite pravo oslobođenje. Mislio sam, dakle, da većina sunarodnika podnosi ali ne prihvata komuniste, trpi ali ne mari socijalizam.

Ovih dana doznadoh da nisam u pravu. Rekao mi je to g. Milovan Đilas, na strani 20 knjige Tamnica i ideja, štampanoj 1984, dakle juče. On tamo kaže: „U odnosu na određene snage i određene odnose u određenom vremenu, na primer u odnosu na fašizam ili lične tiranije latinskoameričkog tipa, komunizam je značio i znači racionalniji pa i slobodniji poredak za većinu beznadežnih i ugroženih“. U zamenu, naravno, za neuporedivo veću većinu koja će se njime tek ugroziti. „Dakako, ne za izbornu većinu. Komunistički poredak se i ne zasniva na izborima“. Bagodarim na obaveštenju. „Ovde je reč o revolucionarnim slojevima, koji u težnji za promenama dotrajalog i nesnosnog stanja idu s komunistima i predstavljaju, u datim uslovima, najdinamičniju snagu nacije… u tom smislu i Staljin, i Mao, i Tito, imali su, za mene nema u to nikakve sumnje“, za mene je 1946, srećom, imalo, „za sobom takvu većinu. Inače se ne može objasniti ni čvrstina njihove vlasti, ni trajanje i posle njihove smrti poretka koje su oni predstavljali.“ Držim da se može objasniti. Ali se vlast ne sme promatrati odozgo, makar unatrag, nego odozdo, makar i sada, odakle se trpela, i tek tada doznalo kako se obavlja. A što se poslesmrtne trajnosti tiče, imamo je zadovoljstvo videti. „I Hitler je imao za sobom takvu većinu.  Teror je neosporno u pridobijanju takvih većina imao znatnu ulogu. Ali ni taj teror ne bi bio mogućan bez podrške najdinamičnijih snaga“.

Godine 1933. u Nemačkoj je to bio lumpenproletarijat S.A., u latinskoameričkim zemljama danas ljudi s konopca i koca, samo su u Evropi, izgleda, to bila imena iz intelektualnog slanika kontinenta, „i bez ideologije zasnovane na vrednostima“, kojim? „makar vremenim, privremenim…“, dakle, vrednostima u oblasti trajanja, a ne sadržaja? (Sva su podvlačenja moja.)

Str. 297-298.

Na slobodi se ova situacija reprodukuje. Ali se kod političkih krivaca, u uslovima socijalizma, još i komplikuje. Premda s izvesnom primesom pakosno osvetničkih osećanja (Pravo im budi, sami su to hteli!), politički krivci „desnice“ iz Sremske Mitrovice uglavnom saosećaju s preživljenim patnjama „levice“ Golog otoka. Ta „levica“, međutim, za naše krivice i njima odgovarajuće patnje nema apsolutno nikakvih razumevanja. Ne samo jer su klinički obuzeti svojim. Nego i zato što se duboko, intimno, iskreno, iz dijalektičkog mulja svoje prakomunističke podsvesti, ne slažu s našim razlozima. (Pravo im budi! Šta su, uostalom, hteli? Da vrate točak istorije?) Ne verujem, naime, da bi danas ijedan golootočanin, pa imao zatvorenički staž od jedva jedne godine, pokazao neke simpatije prema stradanjima četnika koji je u Mitrovicu stupio s dvadeset, a iz nje izašao sa četrdeset godina.

Str. 286.

Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci, treća knjiga, Laguna.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>