Ернесто Сабато у Албанији

Вратио сам из Албаније, где сам ишао да примим награду „Кадаре“. Био сам разорен (смрћу сина – МЗ), али отишао сам да не бих поново одбио ту сироту и херојску земљу која је мени првом доделила ову награду.

У Тирани сам доживео једну од најдирљивијих почасти у животу. Тај народ који је претрпео тиранију, и код кога се још увек виде мрачни остаци диктатуре, лица испуцала од патње и мрачни бункери које је тиранин дао да се изграде, примио ме је као неког добротвора, као краља, као вољеног сина.

Плесало се и певало на незаборавном уручењу те награде. Један песник ми је предао урну са земљом коју је донео из родног места моје мајке. А један велики писац показао ми је свеску коју је чувао у затвору, где је имао малим словима преписан један Камијев текст и „Драги далеки младићу“ из мог Абадона (http://www.makroekonomija.org/knjizevnost/dragi-daleki-mladicu/). Плачући ми је рекао да је током дугих година које је провео као политички затвореник у тами затвора свакодневно читао ове странице, кришом, да би могао да издржи. Остао сам да дрхтим јер су моје речи помогле том јунаку, једном од толиких који насељавају ту земљу, данас поново у рату.

Наредног дана опростили смо се уз музику и цвеће; било је толико потресно да ми је позлило у холу бечког аеродрома. Елвира је отрчала по лекара, и након неколико сати могли смо да кренемо пут Мадрида.

По повратку кући, мислим на то што сам видео у земљи мојих предака, народ који трпи године покоравања; и увек ћу се сећати оних мајки што су виделе своје синове како умиру на најсуровији начин, и које су, упркос томе, још увек тако великодушне. У самоћи своје собе, сломљен Хорхеовом смрћу, запитао сам се какав се то Бог тобоже крије иза патње.

Ернесто Сабато „Пре краја“, Академска књига Нови Сад, 2018.