NOVA AGRARNA POLITIKA

Izvoznici ili uvoznici

Poljoprivredna politika usmerena ka razvoju poljoprivredne proizvodnje i očuvanju agrarnih resursa Srbije treba da predstavlja suštinski prioritet u sklopu sveukupnog razvoja države, kako u ekonomskom tako i
u socijalnom i ekološkom smislu

Piše: Branislav Gulan

Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je  do 2013. godine prosečno iznosila 1,3, a bruto vrednosti 1,9 odsto, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5-4 odsto tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocenjujemo da
se promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Mora se zaustaviti smanjenje stočnog fonda, a povećati proizvodnja mesa svih vrsta i mleka. Učešće stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje opalo je na 30 odsto, što je izuzetno niska vrednost i pokazatelj ekstenzivnosti poljoprivrede.Bez razvoja stočarstva, srpska poljoprivreda će ostati izvoznik jeftinih sirovina, što je sa aspekta potrebe razvoja prehrambene industrije nepovoljno rešenje.

Osnovni pravci razvoja u stočarskoj proizvodnji, u narednom periodu treba da budu usmereni u eliminisanje bilansnog
deficita pojedinih proizvoda životinjskog porekla, povećanju potrošnje po stanovniku i rastu izvoza. Za realizaciju tih ciljeva zahteva se bezbedan sistem zdravlja životinja, ispravnost i kvalitet namernica životinjskog porekla, adekvatna veterinarska kontrolu životinja namenjenih dobijanju mleka, mesa i jaja, sve u lancu od ishrane do indentifikacije životinja i na toj osnovi
dugoročno, sistematsko podsticanje proizvodnje u stočarstvu, čime se može izmeniti struktura ukupne stočarske proizvodnje. Stočarski proizvodi imaju sve veće potencijalne mogućnosti za izvoz.

Rastu vrednosti proizvodnje najviše bi doprinelo poboljšanje stanja u govedarstvu i svinjarstvu. Oba sektora suočena su s problemom neorganizovanog tržišta, skupom stočnom hranom (kao posledicom osciliranja prinosa ratarske proizvodnje), sporom implementacijom standarda i sivom ekonomijom. Proizvodnja u govedarstvu i svinjarstvu će zbog svoje osetljivosti
biti među poslednjima zahvaćene liberalizacijom tržišta, što ostavlja prostor da se u narednom srednjoročnom periodu (3-5 godina) negativni trendovi zaustave i krenu u fazu rasta.

Biljnu proizvodnju treba razvijati u pravcu: smanjenja ukupnih površina pod ratarskim usevima, povećanja površina pod voćnjacima, vinogradima i livadama, povećanja prinosa po jedinici kapaciteta uz smanjenje njihove varijabilnosti, poboljšanja
asortimana i sortimenta proizvodnje i kvaliteta proizvoda, veće tržišne i izvozne orijentacije.

Za uvođenje jasnih standarda u oblasti poljoprivredne proizvodnje, kontroli bezbednosti i kvaliteta hrane, kao i primeni utvrđenih standarda neophodna je finansijska pomoć države. Jedino primenom evropskih standarda poljoprivredna proizvodnja može jačati, razvijati se i postati konkurentna.

Za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje potrebno je racionalno strateško planiranje i finansiranje poljoprivrede od strane države. Država treba da stvori preduslove za razvoj tržišta poljoprivrednih kredita.

U sprovođenju agrarne politike, naročitu pažnju treba posvetiti ravnomernom regionalnom razvoju, odobravanju povoljnih
kredita, obezbeđivanju nepovratnih sredstava za unapređenje proizvodnje, zaštiti životne sredine, podsticanju plasmana domaće proizvodnje na nova tržišta, razvoju poljoprivredne tehnologije, jačanju konkurentnosti domaće proizvodnje, usklađivanju naših zakona sa zakonskom regulativom EU, kontinuiranom povećanju poljoprivrednog budžeta i očuvanju maksimalno dozvoljenog nivoa subvencija.

Proizvodnju, promet i preradu poljoprivrednih proizvoda treba liberalizovati, uz istovremenu primenu mera poreske i kreditne politike, kao i politike direktnih subvencija kojima će se podsticati i štititi domaći poljoprivredni proizvođači.

Neophodno je čvršće povezivanje primarne poljoprivredne proizvodnje sa prehrambenom industrijom i drugim industrijskim granama zasnovanim na poljoprivrednim proizvodima.

Stabilni i realni pariteti cena, podsticajna poreska politika, stimulacija izvozno orijentisanih programa i realizacija viših nivoa finalnih poljoprivrednih proizvoda treba da budu predmet dugoročnih mera poljoprivredne politike.

Istovremeno, zaštitom geografskog porekla i brendiranjem domaćih proizvoda omogućava se proizvođačima da povećaju vrednost svojih proizvoda pridodajući im dodatni kvalitet ka rezultat njihove geografske određenosti i povezanosti sa tradicionalnim načinom proizvodnje.

Radi zaštite domaće poljoprivredne proizvodnje i radi očuvanja zdravstvenog stanja stanovništva, potrebno je zabraniti proizvodnju i uvoz genetski modifikovane hrane, kao i sistematsko jačanje svesti o potrebi zaštite životne sredine
u sektoru poljoprivrede i što veću upotrebu bioloških izvora energije.

Potrebno je što brže kompletiranje katastra poljoprivrednog zemljišta, za rešavanje pitanja denacionalizacije i restitucije, kao i za stvaranje preduslova za otvaranje novih kreditnih linija za kupovinu zemljišta.

Da bi poljoprivrednici ovladali veštinama i znanjima neophodnim za profitabilno bavljenje agrarnom proizvodnjom kao biznisom, potrebno je podsticati afirmaciju i reformu zadružnog pokreta i autentičnog zadrugarstva koje je u tradiciji našeg naroda. Zadruge su nosioci ekonomskog, socijalnog i kulturnog napretka seoskih sredina i mogu da ostvare znatan uticaj na kreiranje agrarne politike i suzbijanje monopola na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Podsticaćemo osnivanje strukovnih udruženja seljaka, kako bi se ojačala njihova pozicija u pregovorima sa prerađivačima i otkupljivačima.

Profitabilno bavljenje poljoprivrednom potrebno je što pre reformisati i afirmisati zadružne pokrete i autentično zadrugarstvo koje je u tradiciji našeg naroda. Zadruge su nosioci ekonomskog, socijalnog i kulturnog napretka seoskih sredina i mogu da ostvare znatan uticaj na kreiranje agrarne politike i suzbijanje monopola na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Zbog toga treba ubrzati proces donošenja zakona o zadrugama. Do početka 2014. godine urađeno je devet nacrta budućeg zakona o zadrugama, ali on još nije stigao na vladu ni u Skupštinu Srbije.

Za stabilnost tržišta i prehrambenu sigurnost zemlje neophodno je osposobiti institucionalne kapacite Državnih Robnih rezervi. Sistem agrarnih robnih rezervi treba da čine dve horizontalne komponente: (a) stalne (strateške) i (b) stabilizacione (tržišne). Ova institucija trebalo bi da funkcionišu kao jedinstveni fleksibilan sistem za proizvode od interesa za tržište Srbije.

U cilju  kontinuiranog sprovođenja edukativnih procesa i programa u oblasti upravljanja poljoprivrednim gazdinstvima i ovladavanja veštinama i znanjima neophodnim za profitabilno bavljenje agrarnom proizvodnjom kao biznisom, potrebno je podržati napore resornog ministarstva u u reformisanju postojeće  stručne i zapošljavanju novih stručnjaka iz oblasti poljoprivrede.

Od izuzetne važnosti za Srbiju je stvaranje uslova za revitalizaciju sela kao nosioca poljoprivredne proizvodnje, što znači jačanje poljoprivrednog gazdinstva, bolje uslove za život i rad na selu, pomoć države u obrazovanju članova poljoprivrednih gazdinstava i zadruga i zaustavljanje migracije seoskog stanovništva u urbane centre.

Tako se stvaraju pretpostavke za ravnomeran regionalni razvoj Srbije, što treba podsticati posebnim programima podrške za
marginalna poljoprivredna područja i staračka poljoprivredna gazdinstva.

Doslednim sprovođenjem programa razvoja poljoprivrede, prehrambene industrije i svestranog razvoja sela, savremena i industrijalizovana poljoprivreda i prehrambena industrija bi predstavljala osnovu ubrzanog razvoja celokupne privrede i značajno doprinosila bržem razvoju ostalih grana industrije i infrastrukture.

Dohodak, posebno tržišnog proizvođača u poljoprivredi, trebalo bi da bude iznad proseka dohotka u ostaloj privredi (što je karakteristično za EU), jer je rad u poljoprivredi znatno teži i složeniji od rada u industriji.

Oko 2015. godine poljoprivreda u Srbiji bi trebalo da u potpunosti zadovolji domaću tražnju i da ostvari oko 5-6 milijardi dolara  deviznog priliva od izvoza. Do 2020. godine, poljoprivreda u Srbiji bi trebalo da zadovolji  domaću tražnju na višem i kvalitetnijem nivou i obezbedi devizni priliv od oko 10 milijardi dolara.

Značajan deo deviznog priliva bi se angažovao za dalju modernizaciju poljoprivredne proizvodnje, prerađivačku industriju, navodnjavanje, odvodnjavanje, jačanje gazdinstva i  školovanje proizvođača.

Umesto sadašnjih  628.000 sitnih poljoprivrednih gazdinstava, u Srbiji bi oko 2020. godine bilo oko  350.000  komercijalizovanih gazdinstava, sa prosečnom veličinom od oko 20 hektara. Ostalo bi bile okućnice i sitna gazdinstva, koja bi, takođe, bila značajna za naturalnu potrošnju i tržište.

U seoskim sredinama moglo bi da bude locirano oko 35-40 industrijskih delatnosti vezanih za poljoprivredu i oko nje, gde bi  bila otvorena nova radna mesta za veći broj raspoložive radne snage sa sela, a gradovi bi prestali da budu prenaseljeni, sa socijalnim problemima. Na poslovima izvozno orijentisane proizvodnje visoko vredne hrane, proizvodnje junećeg mesa, plantažne proizvodnje lekovitog bilja, proizvodnje povrća u plastenicima, zatim, seoskom turizmu, kao i na berzanskim poslovima u prodaji cveća i povrća, moguće je do 2015. godine uposliti 200.000 radno aktivnog stanovništva.

Istovremeno, u ostalim delatnostima industrije, zdravstvu, obrazovanju i uslužnom sektoru (trgovina i seoski turizam) bio bi angažovan deo aktivnog stanovništva. Na taj način, uslovi života bi se značajno izjednačili sa uslovima života u gradu, a orijentacija prema selu i poljoprivredi bi bila privlačnija za  mlade,  školovane kadrove. (2013.)