Mijatovac (Ćuprija)

И ово насеље у равници на самој левој обали Велике Мораве, која га плави, па се због тога у новије време нагло пресељава највише према Гиљу. Кроз село пролази Цариградски пут Ћурпија-Јагодина. Пије се бунарска вода, а прео зиме и речна. Бунари нису дубоки и не пресушују. Има их и неозиданих.

Њиве су на местима: Бељицки Спруд, Селиште, Миљкова Бара. Њиве, ливаде и пашњаци су на местима: Стари Кључ, Супски Кључ, Стара Морава, Моравиште, Ледине, Спахиско, Коровица. Шуме и пашњаци су на местима: Гиље, Врбаци, Браници. Заједничка сеоска утрина и пашњаци за ситну стоку су на местима: Скелино Поље и Шаренче.

Село је веће збијености (моравско-долински тип). Дели се на четири краја: Старо Село, Боквицу, Близначку Малу и Коцићку Малу. Старо Село је на самој моравској обали; оно је и највише удаљено од осталих махала.

Село је добило име по неком Мијату, који се ту доселио пре 200 година (Мијат је дошао „од Сјенице“ пре двеста
година. Имао је 1000 оваца од којих су биле 300 „гаљасте“ (вране). Једном приликом заноћи код њега неки спахија, па да би окушао његово поштење, сутрадан на поласку хотимично заборави велику суму новаца. По његовом одласку Мијат нађе новац, па потрчи за спахијом и преда му га. Зато му спахија поклони већи део свога спахилука, а овај је после тога задуго био најбогатији човек у месту и околини
). У Лединама и Селишту има остатака од развалина, за које народ мисли да су остаци неке цркве. Ту се налазе стари новци (већином римски), као и старе ствари од гвожђа, камена и земље. У Гиљу се познају шанчеви из Првог и Другог устанка.

По предању, село је некада било на десној обали Велике Мораве, па се отуда поместило на леву приликом неке велике поплаве. И сада је већи део имања овога села на десној Моравиној обали (у хатару села Супске).

Не зна се када је село основано; већи део данашњих становника су досељеници.

Мијатовац има 267 кућа, 25 родова, 1750 становника.

Родови. – Младеновићи, Лазићи, Митићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), доселили се са Косова пре 200 година, преко старог врањског округа, где су остали десетак година. – Стаматовићи, Мијатовићи (10 к., Св. Никола), доселили се „од
Сјенице“ када и Младеновићи. Из овога рода био је стари Мијат по коме је и место добило име. – Нинковићи (15 к.,
Св. Стеван): из нишке околине пре 180 година. – Ђекићи (15 к., Св. Никола): из околине Приштине дошли пре 10
година. Има их у Бачини (Темнић), Крушевцу и у Београду (Старог Ђеку, још као дечка, заробили су Турци у Приштини, па га отуда избавила мајка, тобож помоћу мађија, и овамо превела). –  Миленковићи (15 к., Св. Никола): из тимочке Црне Реке пре 150 година. – Ђорђевићи (4 к., Св. Никола): са Малог Косова кад и Миленковићи. – Ђурђевићи (5 к., Св. Врачи): са Малог Косова пре 140 година. – Бранковићи (9 к., Св. Мина, Мрата): из тимочке Црне Реке пре 140 година. Има их и у Мајору и у Јагодини. – Маринковићи (13 к., Св. Врачи): из Брачина код Ражња пре 130 година. – Сврзићи (6 к., Св. Мрата и Св. Лазар): из Варварина (Темнић) где их и данас има, пре 130 година. – Радосављевићи, Виринци (10 к., Св. Никола): из Вирина у Ресави пре 130 година. – Ерци (5 к., Св. Стеван): из Крушевачке Жупе пре 120 година. – Николићи (25 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 120 година.  – Благојевићи
(9 к., Св. Јован): из ражањске околине пре сто и више година. – Стојковићи (7 к., Митровдан): из врањске околине пре сто и више година. – Шестићи, Радовановићи (5 к., Петровдан): из околине Куманова пре сто и више година (Радован Шеста имао је шест прстију на једној руци, па утида и презиме Шестићи). – Васковићи (6 к., Св. Никола): из нишке околине пре сто и више година. – Јовановићи, Душобољци (4 к., Митровдан): из лесковачке околине пре сто и више година. Прозвани су „Душобољци“ што је нек њихов стари говорио уз сваку другу реч „Душа ме боли“. – Јоцићи (8 к., Св. Арханђео) : из алексиначке околине пре сто година. – Качаревићи (10 к., Св. Јован): из Мајура (беличког) пре сто година. – Солдатовићи, Марковићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Грабовице у Ресави пре сто година. – Милојевићи, Тасићи (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Остриковца пре сто година. – Козаревићи (6 к., Св. Јован): из Остриковца пре 80 година, призећени у род Благојевића. – Живковићи (3 к., Св. Никола), не зна се одакле су и када су дошли. – Марковићи, Черкези (15 к., Св. Стеван) су Цигани свирачи. Поред свирања и торбарења занимају се и земљорадњом.

Сеоска слава је Ђурђевдан, а заветине су: Уршки четвртак (пред Белу недељу) за здравље стоке, и Мали Спасовдан за здравље чељади. Гробље је у Селишту где има гробова старих 150 година.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 170-171. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Према попису 1948 године Мијатовац је имао 1661 становника, а 2011 имао је 1.656 становника. Имао је 79 детета до пет година старости, а просечна старост била је 42,8 година.

2 komentara

  1. A, šta je sa familijom Antonijević? Nisu Vam informacije potpune. To je velika familija, a njih ste izostavili.

    • Информација је од пре 90 година тако да постоје две могућности:
      Да су се касније доселили,
      Да су мењали старо презиме, што је вероватније и често међу Србима који су пореклом са Косова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *