Додата вредност пољопривреде у Србији и у њеном окружењу, 1995-2018.

ФАО је издао кратко саопштење „Бруто домаћи производ и додата вредност пољопривреде 1970-2019, глобални и регионални трендови“ (линк). На 9. страници овог саопштења налазе се просечне годишње стопе раста по континентима и по деценијама од почетка споменутог периода.

Током 70-тих година прошлог века Европа је имала најбржи раст додате вредности пољопривреде, по 3,3% годишње и само тада је била изнад просечне стопе за светску пољопривреду, која је тада била 2,2%.

Током 80-тих година само је Африка (2,8%) имала нижу стопу раста од Европе (2,9%).

Европа је затим имала просечно годишње смањење додате вредности у пољопривреди од 2,2%, током 90-тих, у првој деценији 21. века имала је раст по стопи од 0,8% а у другој деценији, без 2020. имала је раст по 1,3%.

Просечна стопа за цео период 1970-2019. у Европи је била само 1,2% и следећа по спорости била је Океанија са 2,2% а Америке су имале дупло већу стопу од Европе, тачно 2,4%. Азија је имала просечан раст додате вредности пољопривреде од 3,1% а Африка 3,3% а свет је имао просечну стопу од 2,7%.

Економски слом у Источној Европи вероватно да већим делом објашњава овај пад из 90-тих. У 2000. је додата вредност пољопривреде била у Европи на 80,7% нивоа из 1990, у 2010. је достигла 86,7% и у 2019. била је на 97,4% нивоа из 1990. Значи, након 29 година била је нижа него када су Шкорпионси запевали „Wind of Change“ (линк). Није „одувано“ само становништво Источне Европе ка Западној и ка далеким развијеним земљама, већ су и пољопривредне површине замењене грађевинским парцелама, необрађеним земљиштем, самониклим шумама…

У бази ФАО стат постоје подаци о додатој вредности пољопривреде у ценама у доларима из 2015. од 1995. године за већину нама блиских земаља осим суседне Албаније и мало удаљене Турске. Турска има већи број становника од свих земаља на Балкану и у Аустро-угарској без Чешке и Словачке, а ускоро ће имати већи и од додатка ових старих хабзбуршких земаља. Али поређење броја становника нам овде није тема.

Према подацима из базе додата вредност пољопривреде у Србији повећана је за 37,7% од 1995. до 2018, док је у 2017. била већа за 18,9% у односу на почетну годину. Од 1995. до 2017. је просечна годишња стопа раста била око 0,8% док је до 2018. повећана на тачно 1,4%. Без поређења са суседним и блиским земљама ово су изузетно мале стопе које говоре о неуспеху економских политика да подстакну раст ове стратешке привредне гране.

Осим Србије за период од 1995. имамо седам земаља за поређење где су подаци за Хрватску и Грчку само до 2017. али да имају и за 2018. не би релативно боље стајали од нас.

У периоду до 2018. Мађарска је имала незнатно спорији раст од Србије, +36,7%, што је само за једна проценат спорије од раста пољопривредне додате вредности у нашој земљи. Аустрија је имала раст за 25,8% а Румунија (-3,4%) и Бугарска (-26,9%) су смањиле овај показатељ.

У периоду до 2017. Мађарска (+32,2%) и Аустрија (+22,4%) су имале већи раст од Србије, док су и Хрватска (-24,2%) и Грчка (-13,5%) биле у друштву Румуније (-12,5%) и Бугарске (-21,8%) са падом пољопривредне додате вредности у периоду дугом 22 године.

Када се посматрају апсолутне вредности, већу пољопривредну производњу од Србије имале су Румунија, Грчка, Мађарска и Аустрија.

За разлику од индустријске производње Србија није имала слом пољопривредне производње, упркос санкцијама и другим несрећама, те је она у 1995. била за 3,3% нижа него у 1990 (-15,1% у односу на рекордну у 1986).

То значи да је вредност производње у 2018. била за 33% већа него у 1990 (+16,9% у односу на 1986) док је она у Европи била укупно мања за 3,9%. Просеци су чудо па нам овај наш релативан успех мало говори и открива.