Ноћ у Мојковцу уз споменик херојима

Смештај Tara Riverside пронашао сам преко Google мапе у потрази за преноћиштем при одласку на „јесеновање“ у Будву. Пажљивијим посматрањем видео сам да се налази тик поред споменика црногорским војницима палим у Мојковачкој битци.

Пре путовања шалио сам се да постоји могућност да неки херојски дух уђе у мене током овог ноћења, а да избаци кукавичко-конформистички дух који имам.

Приликом доласка сам разговарао са срдачним домаћином смештаја и он ме је питао „да ли знам који је то споменик?“. Наравно да знам, одговорио сам му, ту су изгинули сви јунаци Црне Горе како би штитили одступање српске војске у Албанију.

Он ми је рекао да су његове деде ту погинуле уз свест да својим животима бране повлачење српске војске. Колико смислена јуначка смрт, при свести да се њоме спасавају десетине туђих живота!

Овај смештај има награду Booking-а као најбоље оцењен туристички објекат. Препоручујем га као „лек за плућа“ јер представља комбинацију планинског свежег ваздуха и струјања ваздуха изнад реке Таре која протиче десетак метара испод кућица за одмор.

Долазак у овај смештај подударио ми се са поновним читањем Српске триологије Стевана Јаковљевића, готово 40 година након првог читања.

Уз мелем за плућа овде су ми се расплинуле мисли о јунаштву и о страдању.

Приликом проучавања порекла становништва по насељима читао сам о старцима из Дробњака (а исто је и са Васојевићима, Морачанима и Ровцима) који су дошли да код Мојковца погину као мушкарци, а не као старци. И покојни Пригожин је исказао поштовање према погинулом Американцу у Украјини уз констатацију да је погинуо као мушкарац у боју, а не као старац у кревету.

Стеван Јаковљевић је прешао пут од Берана, преко Колашина до Подгорице на путу за Албанију у српској голготи која нема ничег упоредивог у историји ратовања. Они, српски војници, су је поредили са преласком Ханибала преко Алпа. Док су их црногорски официри нудили вином у Беранама, Стеван је кришом понео парче хлеба са собом, јер нису смели да се жале колико су гладни, а вино нису смели да одбију.

Након јуначких победа у Церској и Колубарској битци, српска голгота почела је удруженим нападом Немаца и Аустро-угара са севера и запада и Бугара са истока.

„Овде се не бију више срца јуначка, већ фабрике челичне индустрије“ – објашњавао је један резервни официр (књига један, стр. 317).

Шта је смислена, а шта бесмислена смрт?

Ернесто Сабато је писао о томе да је апсолут живота једино могућ у припадности чети осуђеној на смрт, да ли генерала Леваље-а приликом одступања на север Аргентине, или сабораца Че Геваре приликом његовог заробљавања (линк).

Сабато је истицао и победу у Вијетнамском рату. „Ако ћемо да судимо према исходу ствари, има веома сиромашних земаља које су боље од Сједињених Држава. Вијетнам. Чиме је однео победу над најтехнологизованијим народом на свету? Вером, пожртвованим духом, љубављу према својој земљи. Духовним вредностима (линк)“.

О томе је писао и Стеван Јаковљевић описујући одред војводе Вука: „ Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот. Пред таквим људима падају сви ратни изуми, сва техничка оруђа. И ма како се ратна техника у будућности развијала, ипак, у основи, остаје на бојном пољу само и једино човек. А ако си ти људи још и четници, добровољци, онда за противника веће напасти нема“ (друга књига, стана 124).

Постоје и бесмислене смрти попут страдања Тимочке дивизије код Чеврнтије 1914. По жељи савезника Србија је кренула у офанзиву у Срему и у Босни, и у овој првој је послала војнике преко мостобрана, а при томе није узела у обзир страх Срба од велике воде. Потпуно непотребно је изгубило живот стотине војника приликом паничног бекства и дављења а заробљено је хиљаде војника.

Слободан Владушић је у „Велики јуриш“ искористио истините догађаје из Српске триологије да опише пакт са Ђаволом Милоша Војиновића који је стекао рукавице које су га штитиле од смрти, а како би код Чеврнтије спасао свој живот. Када је то схватио, одбацио је рукавице и погинуо је као јунак приликом пробоја Солунског фронта. Чему живот, уколико се посматра херојско страдање сабораца са којима се у апсолуту делио живот толико претходних година?

Када је власник смештаја споменуо смрт својих деда, одговорио сам му да су кости мојих прадедова расуте од Цера до Солуна. Чедомир Ристић, деда моје мајке, погинуо је у Церској битци, а Живојин Здравковић, брат мога прадеде Аксентија, погинуо је на Солунском фронту.

Срамота ме је да сам проучио порекло готово целокупног народа (за који истраживања постоје) а да се у родбини нисам распитао колико је још мојих прадеда и њихове браће погинуло у српској голготи. Остаје ми као обавеза, ако Бог да здравља, да обиђем плочу прадединог брата Живојина у Зејтинлику.

Приликом повлачења у Албанију српска војска је носила ореол непобедиве, јер се није предала, већ је одступила да би на крају победила.

Ни 1999. српска војска није побеђена, већ се повукла.

Победа не припада гвожђу и челику, већ духу који не пристаје на ропство!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *