Пољска из мога срца

Ковид диктатура, која је у Србији била међу најблажим у свету, препородила ми је живот јер ме је избацила из „машине за млевење костију“ (Tom Waits: Bone Machine, I Dont wanna grow up…) и удахнула ми је нови смисао живота: читање, ишчитавање и дуге шетње (без ТВ-а).

Дневно направим 15 до 20 хиљада корака што је 150 до 200 минута у покрету и то ми помаже да ређе запалим цигарету и има других повољних последица.

Давно сам читао о истраживању да се највећи број идеја рађа приликом шетњи или на једном интимном месту. Уколико су ми се некада и рађале идеје, сада се у шетњама само прелиставају сећања и размишља о смислу постојања.

По можда 15. пут читам „О јунацима и гробовима“ великог Ернеста Сабата и опет преиспитујем тежњу за апсолутом, о знаковима које нам Господ шаље. Данас сам срео човека, А.К. о коме сам писао текст пре 16 месеци и можда је руковање са њим био један од знакова које ми Он шаље.

Али да се вратим на шетње и сећања. На жалост, већину сећања чине непријатне сцене, грижа савести за тренутке у животу када сам био завидан или груб. Ретка су подсећања на неке лепе тренутке. На пример, на тренутак физичке блискости са једном Пољакињом. Покојни брат и Панта панкер су ми рекли да, за разлику од њих, имам „отворену“ ситуацију и да требам да је искористим. Али, био сам невин и наиван и нисам разумео шта значе женски погледи и пољупци.

Тако сам остао наиван и до 40. рођендана када сам написао текст (линк) о потенцијалима за робну размену са Пољском. Како да се помирим са сопственом наивношћу која и након 11 година није битно умањена?

Можда опраштањем самом себи и прочишћавањем мисли и сећања. Уколико је тачна вест да су на утакмици Србије са Украјином ставили поруку „Србе на врбе“ (линк), време је да Пољску и сећање на Пољакињу избацим из срца.

Имам толико разлога да се радујем животу пре коначних туга које нико заобишао није.

Цитат Сабата:

Али ти људи што седе замишљени на клупама нису увек старци или пензионери.

Каткад су то релативно млади људи, особе од тридесет четрдесет година. А што је још чудније и над чиме се ваља замислити (мислио је Бруно), ти људи нам изгледају патетичнији и беспомоћнији уколико су млади. Јер, шта је ужасније од слике младића који замишљен седи на клупи неког трга, обрван мислима, ћутљив и удаљен од околног света? Тај човек или младић понекад је морнар; понекад је можда емигрант који би желео да се врати у домовину, али не може; често су то људи које је напустила вољена жена, а покадшто створења неспособна за живот; некада они који су занавек напустили свој дом, а понекад опет они који размишљају о својој самоћи у сутрашњици. Коначно, може то да буде и неки момчић, као Мартин, који са ужасом почиње да схвата да оно апсолутно не постоји.

Исто тако, може то да буде и човек који је изгубио сина и који у осами, на повратку с гробља, увиђа да му је живот сада из губио смисао и размишља како ипак има људи који се смеју и који су срећни (макар само тренутно срећни), деце која се играју у парку, ето ту (види их), док је његов син већ под земљом, у малом ковчегу по мери његовог малог тела које је можда напокон престало да одолева страшном и несразмерно јачем непријатељу. Ето тај човек, што замишљено седи, пита се поново, или први пут, о општем смислу света, јер не успева да схвати зашто је његов дечак морао тако да умре, зашто је он морао да плати нечију давну кривицу, а његово малено срце да се мучи услед гушења или парализе, борећи се очајнички, не знајући зашто, против тамних сенки које почињу да се надвијају над њим.

Тај човек је у правом смислу беспомоћан. А што је најчудније, то би могао да буде главом онај Велики Банкар што је испланирао фантастичну операцију са чврстим валутама, а коју је раније сам поменуо с презиром и иронијом. С презиром и иронијом (сада му је било лако да схвати), који обично испадају претерани и, коначно, неправедни. Јер не постоји човек који би у крајњој линији заслуживао презир или иронију: пре или касније, с чврстим валутама или без њих, снаћи ће га несреће, смрт деце, браће, сопствена смрт и сопствена усамљеност пред смрћу. Напослетку испада да је он беспомоћнији од икога; као што је ратник затечен без панцира беспомоћнији од оног безначајног мирног човека који никада панцир није имао нити осећа да му недостаје.

О јунацима и гробовима, стр. 30-31, Заједничко издање, 1984.