Sabato citat dijaloga

–         Lažljivče! Nebrojano puta si mi rekao da se žene razlikuju od muškaraca!

–         Pa to je razlog više da me zanimaju njihova mišljenja. Čoveka uvek kopka ono što je drukčije ili nepoznato.

–         Dakle, priznaješ da je za tebe žena ipak nešto sasvim drukčije od muškarca!

–         Ne treba se uzbuđivati zbog nečega što je tako očigledno, Norma.

 

Profesorka istorije pratila je scenu s podrugljivim izrazom na licu, nesumnjivo upozorena da sam nazadan tip. Najedared se umeša:

 

–         Zar zaista mislite?

–         Šta, zar zaista mislim? – upitah nevino.

–         Da je razlika između muškarca i žene očigledna – odgovorila je, jetko naglasivši poslednju reč.

–         Svi se slažu da između muškarca i žene postoje očite razlike – objasnio sam joj sasvim smireno.

–         Nisam na to mislila – uzvrati nastavnica s ledenim besom u glasu. – A i vi to dobro znate.

–         Na to? Na šta to niste mislili?

–         Na pol, što je vama dobro poznato – odbrusi ona.

 

Bila je kao oštar i dezinfikovan nož.

 

–         A zar mislite da je to malo? – upitah.

 

Postajao sam sve raspoloženiji. Uostalom, njih dve su mi olakšavale ćaskanje. Samo mi je i dalje smetao onaj nejasni utisak da sam profesorku negde već video, ali nisam mogao da se setim gde.

 

–         Nije to ono najvažnije! Ja mislim na nešto drugo, na duhovne vrednosti. Razlike koje vi muškarci vidite između nečeg što uradi muškarac i onog što uradi žena tipične su za zaostalo i nazadno društvo.

 

–         Ah, shvatam – uzvratih sasvim smireno. – Za vas žene, za vas je razlika između uterusa i falusa mučno breme iz Mračnih Vremena. Nestaće zajedno sa osvetljenjem na gas i nepismenošću.

 

Nastavnica se zacrvenela: te reči nisu u njoj izazvale samo bes nego stid, ali ne samo puko izgovaranje reči kao uterus ili falus (one su bile iz naučnog rečnika, tako da nisu mogle da je postide više od reči „neutron“ ili „lančana reakcija“), nego zato što su u njoj izazvale nelagodu kakvu bi u profesoru Ajnštajnu moglo da izazove pitanje o radu njegovih creva.

 

–         To je čista fraza – reče ona nabusito. – Neosporno je da žena može danas da se takmiči sa muškarcem u svakom poslu. A to je baš ono što vas, muškarce, izvodi iz takta. Pogledajte delegaciju američkih žena koja je upravo doputovala: među njima se nalaze tri direktorke teške industrije.

 

Na to me Norma, koja je bila vrlo ženstvena, pogleda likujući: šta sve nije u stanju da učini osećanje mržnje! Ta ženska čudovišta su je na izvestan način svetila za njenu potčinjenost u krevetu. Razvoj metaluške industrije u Sjedinjenim Državama ublažavao je unekoliko krike koje je ispuštala u orgazmu, kao i zanos njenog bezuslovnog predavanja. Jenkijevska petrohemija je bila protivteža njenom ponižavajućem položaju.

 

Ruku na srce: sećam se da sam, listajući novine, primetio vest o dolasku te troupe.

 

–         Ima i žena boksera – primetih. – Pa ako vas ta čudovišnost ohrabruje…

 

–         Vi nazivate čudovišnošću to da jedna žena postane član uprave neke velike industrije?

 

Ponovo sam bio prinuđen da pogledom, preko atletskih ramena gospođice Gonsales Iturat, pratim jednog sumnjivog prolaznika. Taj moj pokret, savršeno razumljiv, naprosto je razbesnio preispoljnu rospiju.

 

–         Vama izgleda čudovišno i to što se u nauci pojavio takav genije kao što je Madam Kiri? – tresnu ona, podmuklo žmirkajući očima.

 

Više nije bilo vrdanja.

 

–         Genije – objasnih joj poučitelnim i mirnim tonom – to je onaj ko otkrije identičnost među protivurečnostima. Vezu između stvari koje naizgled nemaju međusobnih veza. Onaj ko otkrije istovetnost u različnosti, stvarnost u prividu. Onaj ko otkrije da su kamen koji pada i Mesec koji ne pada zapravo jedan te isti fenomen.

 

Nastavnica je pratila moje izlaganje s podrugljivošću u čkiljavom pogledu, kao što učiteljica odmerava đačića koji lupeta koještarije.

 

–         A zar je malo to što je Madam Kiri otkrila?

–         Madam Kiri, gospođice, nije pronašla zakon o poreklu vrste. Krenula je puškom u lov na tigrove, a nabasala je na dinusaurusa. Po tome merilu, genije bi bio isto tako i onaj prvi mornar koji je ugledao Rt Horn.

–         Možete vi da govorite koliko vam drag, gospodine, ali pronalazak Madam Kiri predstavlja revoluciju u nauci.

–         Ako krenete u lov na tigrove, a naiđete na kentaura, takođe ćete izazvati revoluciju u zoologiji. Ali to ipak nije ona vrsta revolucije koju izazivaju geniji.

–         Ne, zar sam tako nešto rekao? Osim toga, hemija je slična kuhinji.

–         A filozofija? Vi biste zabranili devojkama upis na filozofski fakultet.

–         Ne, ne bih. Zašto? Nauditi neće NIKOME. Osim toga, tamo će naći momka i udati se.

–         A filozofija?

–         Neka studiraju, ukoliko žele. Neće im biti zgorega. Ali im bogme neće ni previše koristiti. Ništa im neće pomoći. Sem toga, nema nikakve opasnosti da će postati filozofi.

 

Gospođa Gonsales ciknu:

 

–         A znate li zašto? Zato što im ovo apsurdno društvo ne pruža iste mogućnosti kao i muškarcima!

–         Kako to? Zar nismo kazali da ih niko ne sprečava da se upišu na filozofski fakultet? Štaviše: čujem da ta ustanova vrvi od žena. Niko im ne zabranjuje da filozofiraju. Nikada ih niko nije sprečavao da misle, ni u svojoj kući niti izvan nje. Možemo li ikoga sprečiti da misli? A filozofija traži samo glavu i volju za razmišljanjem. Tako je dans, tako je bilo i u doba Grka, tako će biti i u XXX veku. Društvo bi eventualno moglo da osujeti neku ženu da objavi knjigu iz filozofije. Recimo, pribegavajući podsmehu, bojkotu, sve u svemu nečemu slično tome. Ali, molim vas, sprečiti je da misli? Može li ijedno društvo da suzbije predstavu o platonskom svetu u glavi jedne žene?

 

Gospođica Gonzales Iturat je planula:

 

–         Sa ljudima poput vas, znajte, u svetu ne bi bilo napretka.

–         A po čemu zaključujete da je svet napredovao?

 

Prezrivo se osmehnula.

 

–         Naravno, stići u Njujork za dvadeset časova nije napredak.

–         Ne vidim zaista da je nekakva prednost stići tako brzo u Njujork. Što kasnije, to bolje. Sem toga, mislio sam da vi govorite o duhovnom napretku.

–         O svemu gospodine. Taj primer sa avionom nije uzet slučajno: avion je simbol opšteg napretka. Pa i etičke vrednosti. Nemojte mi reći da čovečanstvo danas nije na višem moralnom stepenu nego u vreme robovlasništva.

–         Aha, više volite robove koji dirinče za platu.

–         Lako je biti ciničan. Ipak svaki dobronameran čovek  zna da današlji svet poznaje moralne vrednosti koje nisu bile poznate u antičko doba.

–         Da shvatam. Landri koji putuje vozom superiorniji je od Diogena koji putuje lađom na tri vesla.

–         Vi namerno birate neobične primere. Ali to je očigledno.

–         Upravnik logora u Buhenvaldu je superiorniji od zapovednika galije. Bolje je ljudska bića ubijati napalm bombama nego lukovima i strelama. Bomba bačena na Hirošimu je čovečnija od bitke kod Poatjea. Naprednije je mučenje električnim šiljkom nego pomoću pacova, kao što predlažu Kinezi.

–         Sve su to sofizmi! To su izuzeci i usamljeni slučajevi! Čovečanstvo će nadvladati i te strahote. A neznanje će, na kraju, morati da potpuno ustukne pred naukom i znanjem.

–         Religiozni duh je danas jači nego u XIX veku – primetih smireno i perverzno.

–         Mračnjaštvo svake fele na kraju će pokleknuti. Ali, tok napretka podrazumeva povremeno neznatna zaostajanja i lutanja. Maločas ste pomenuli teoriju o Postanju. Eto vam primera šta je sve nauka kadra da učini u borbi protiv religioznih mitova.

–         Ne vidim da je ta teorija delovala porazno. Zar nismo maločas priznali da je religiozni duh danas u usponu?

–         Razlozi su drugi. Ipak, teorija je konačno razbila mnoge zablude, kao što je i zabluda o postanju sveta za šest dana.

–         Gospođice, ako je bog svemoguć, šta njega košta da stvori svet za šest dana i porazbaca tu i tamo kosture nekoliko megaterijuma ne bi li iskušao ljudsku veru ili glupost?

–         Hajte, molim vas! Nećete me valjda uveravati da ozbiljno shvatate taj sofizam. Osim toga, maločas smo hvalili genija koji je otkrio teoriju postanka. A sada terate šegu s njim.

–         Ne šegačim se. Samo kažem da ona ne dokazuje nepostojanje boga, kao što ne odbacuje ni stvaranje sveta za šest dana.

–         Kada bi ste vi odlučivali, ni škole ne bi postojale. Ako se ne varam, vi ste zacelo pristalica nepismenosti.

–         Nemci su 1933. godine bili jedan od najpismenijih naroda na svetu. Kada ljudi ne bi znali da čitaju, barem ih ne bi svakodnevno zaglupljivale novine i revije. Na žalost, čak i da su nepismeni, tu su i druga čuda napretka: radio i televizija. Deci bi trebalo probiti bubne opne i iskopati oči. Ali, taj program bi se teško dao izvesti.

–         Razbacujte se sofizmima koliko vam drago, svetlost će uvek pobeđivati mrak, a dobro odnositi pobedu nad zlom. Neznanje je zlo.

–         Do sada je, gospođice draga, zlo uvek pobeđivalo dobro.

–         Još jedan sofizam. Odakle samo izvlačite te besmislice?

–         Ništa ja ne izvlačim, gospođice. Tvrdnja se zasniva na istoriji. Otvorite bilo koju stranicu istorije i naići ćete samo na ratove, klanja, zavere, mučenja, državne udare ili inkviziciju. Uostalom, ako pobeđuje dobro, zbog čega ga onda treba propovedati? Da čovek po prirodi nije sklon zlu, zašto bi se zlo stavljalo izvan zakona, sprečavalo, žigosalo itd.? Vidite: najrazvijenije religije propovedaju dobro. Štaviše, one izdaju zapovesti kojima zabranjuju preljubu, ubijanje i krađu. Ljudima treba zapovedati da to ne čine. A snaga zla je tako velika i izopačena da se ona čak koristi da bi se preporučilo dobro: ukoliko ne učinimo to i to, prete nam paklom.

–         Dakle – viknu gospođica Gonzales Iturat – trebalo bi propovedati zlo.

–         Ja to nisam rekao, gospođice. Stvar je u tome da ste se vi jako uzbudili i da me više ne slušate. Zlo ne treba propovedati: ono dolazi samo.

–         Pa šta vi hoćete da kažete?

–         Nemojte da se uzbuđujete gospođice. Ne zaboravite da vi branite nadmoć dobra, a vidim da biste me rado sasekli na komade. Jednostavno sam želeo da kažem da ne postoji duhovni napredak. A valjalo bi preispitati i taj materijalni napredak o kome se toliko trubi na sve strane.

 

Ironična grimasa pokrenula je nastavničine brkove.

 

– Ahm sada ćete mi dokazivati da današnji čovek živi gore od starih Rimljana.

– Zavisi. Na primer, ne verujem da je jadnik koji osam časova radi u nekoj topionici, pod nadzorom elektronskih uređaja, srećniji od kakvog grčkog pastira. U Sjedinjenim Državama, tom raju mehanizacije, dve trećine stanovništva su neurotičari.

– Volela bih da znam da li biste radije putovali kočijom nego železnicom.

– Naravno da bih. Putovanje kočijom je lepše i mirnije. A najlepše je bilo jahati: uzdisati vazduh i uživati na suncu, bezbrižno posmatrati predeo kroz koji se putuje. Apostoli mašine kazali su nam da će čovek svakim danom imati sve više slobodnog vremena. A istina je obratna: čovek ima sve manje vremena i svakim danom je luđi. Čak je i ratovanje nekada bilo lepo, zabavno i muževno, sa gizdavim i šarenim uniformama koje je bilo milina pogledati. Čak je bilo i zdravo. Pogledajte, na primer, naš oslobodilački rat i naše građanske ratove: ako je čovek imao tu sreću da ga ne probodu kopljem ili mu ne odrube glavu, mogao je da poživi stotinu godina, kao moj čukundeda Olmos. Naravno, blagodareći življenju pod vedrim nebom, vežbanju i jahanju. Ako bi neki dečačić bio nejak, slali su ga u rat da ojača.

 

Gospođica Gonsales Iturat besno ustade i doviknu svojoj učenici:

–         Ja odoh Normice. A ti znaš šta ti valja činiti.

 

I ode.

Norma sevnu očima i ustade za njom. Dok je kretala, besno mi dobaci:

–         Ti si neotesan tip i cinik!

 

…

Dok sam te večeri sedeo na klozetskoj šolji, u onom stanju koje varira od patološke fiziologije do metafizike, dok sam se u isti mah napinjao i razmišljao o opštem smislu sveta, kako sam često imao običaj da činim u tom najfilozofskijem delu kuće, razjasnio sam ono što mi nije dalo mira još od samog početka tog susreta: ne, ja gospođicu Gonsales Iturat nisam video ranije, ali je bila neverovatno slična onom neprijatnom i grubom ljudskom stvoru koji u Osmorici osuđenih baca feminističke letke iz Mangolfijerovog balkona.