Home » 0 Branislav Krivokapić » Iz Rečnika srpske tranzicije (III)

Iz Rečnika srpske tranzicije (III)

Aukcijski čekić

Prve aukcije u procesu privatizacije, održavane u zgradi Privredne komore Srbije na Terazijama, pratio sam sa velikim profesionalnim uzbuđenjem. Dramaturgija tih događanja, ispred i iza zavese, delovala mi je veoma inspirativno. Sva ta lica lažnih i pravih kupaca, stvarnih i fiktivnih vlasnika, samostalnih strelaca i članova konzorcijuma, ovlašćenih i samozvanih posrednika i predstavnika, lica pobednika i gubitnika, špijuna, insajdera i ostalih voajera. A u holu novinari s uključenim diktafonima i kamerama i kafe kuvarice koje ih gledaju začuđeno pitajući se šta se to dešava u instituciji koju je do juče krasio birokratski mir.

Da sam tada vodio dnevnik, umesto pisanja površnih izveštaja s akcentom na imena i brojke, možda bih danas bolje razumeo zašto nas je taj, par stotina grama težak drveni aukcijski čekić, zveknuo snagom malja.

Beko Milan

„Sve je stvar taktike. Ali mislim da će strategija ‘korak po korak’ uroditi plodom i da će za godinu dana ‘Merkator’ biti u većinskom srpskom vlasništvu.“

„Ideja o nokautu možda nije uspela, ali borba na runde tek predstoji. Jer očigledno je da su glavne slovenačke firme, koje su do te mere isprepletene da se ne zna ko je čiji vlasnik, dobro uzdrmane.“

Ovo su neke od izjava koje sam objavio na osnovu razgovora sa “izvorom bliskim Milanu Beku”. A taj je izvor – Milan Beko lično. Godinama smo korektno sarađivali, doduše po njegovim pravilima. Decidirano je zahtevao da ga ne citiram i ja sam to poštovao. A on je uzvraćao informacijama koje su, naravno, bile njegova verzija priče, ali su mi omogućavale da nastavim traganje. Iako ga u tekstovima nisam štedeo, na moje pozive i SMS poruke je odgovarao. Dok je imao interesa.

Vučić Aleksandar

Zar vi stvarno postojite, rekao mi je tobož začuđeni Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, insinuirajući da je toga dana objavljeni intervju sa predsednikom kompanije EFT Vukom Hamovićem („Nisam mafijaš i nemam magareće uši“, Blic, 10.03. 2004.) naručen, a potpis ispod teksta lažan. Predsedniku Anketnog odbora Skupštine Srbije za ispitivanje poslovnih odnosa između Elektroprivrede Srbije i EFT-ija skrenuo sam pažnju na propust obaveštajne službe SRS-a koja, iako se hvali da je bolje informisana od DB-a, nije čula za jednog, ne baš tako nepoznatog novinara. Vučić se izvinio i ubrzo sam se obreo u njegovoj kancelariji u Skupštini Srbije gde smo obavili intervju („Održaću lekciju Hamoviću“, Blic, 11.03.2004.).

Čim smo završili oficijelni deo, raspoloženi Vučić je digao noge na stočić i sasvim se prepustio “off record” ćakulanju. Njegovo poznavanje energetike osvojilo me je naprečac. S terminima kao što je “vršno opterećenje”, “dotok hidroelektrana” i sl. baratao je kao moja malenkost sa granicom Karlovac-Ogulin-Virovitica. A eventualne manjkavosti svog gotovo enciklopedijskog poznavanja elektroenergetske situacije na Balkanu nadoknađivao je gomilom spisa koji su prekrivali stolove u njegovoj kancelariji. Kada sam ga upitao šta je u tim papirima, kratko je odgovorio: “Dokazi.”

A onda je, po principu slučajnog uzorka, odabrao jednu fasciklu i počeo da čita: “Dragi Vučko”, pisalo je na početku pisma koje generalnom sekretaru radikala poslao Član iz malog mesta s juga Srbije.

Gari Kuper

Nadimak jednog beogradskog lekara koji već godinama, skoro svakodnevno, dolazi na posao, odradi određeni broj pacijenata, a onda, “tačno u podne”, skida beli mantil.

“Dosta je bilo za danas”, kaže i napušta kliniku.

Zec

Večera u Moskvi, koju je u jesen 2005. grupi novinara iz Srbije priuštio Miroslav Mišković, najspektakularniji je obed kome sam prisustvovao (ime restorana sam, nažalost, zaboravio). Nikad nisam video toliko nepoznatih đakonija na trpezi. Ne znam ima li u tome neke simbolike, možda, tek za glavno jelo naručio sam pečenog zeca prelivenog medom. I nisam se pokajao. Omamljen nesvakidašnjim ukusom medom okupane zečetine jedva sam primetio kako pojedini novinari tapšu po ramenu Miškovića i razgovaraju s njim kao da su u detinjstvu zajedno igrali klikere. Baš ti “klikeraši” postali su perjanice dnevnog lista koji je počeo da izlazi ubrzo nakon našeg povratka iz Moskve.

Karić Milanka

Jedna od naših najboljih pevačica narodne muzike.

Lobisti

Greg Stivens (42), direktor za spoljne poslove jedne od najuticajnijih vašingtonskih lobističkih kuća „Barbur Grifit end Rodžers“, preminuo je 26. februara 2005 u kući holivudske glumice Keri Fišer na Beverli Hilsu. Prema pisanju „Njujork Tajmsa“ Stivens, koji je inače bio gej, umro je od predoziranja kokainom, a dan pre smrti doleteo je u Los Anđeles iz Beograda gde se sreo sa svojim klijentom Željko Mitrovićem, na čijoj je promociji u Vašingtonu intenzivno radio. Boraveći u Beogradu, u jednom restoranu u Ulici Kralja Petra, Stivens se sastao sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem sa kojima je razgovarao o popravljanju pozicije Srpske radikalne stranke u američkoj administraciji. Vučić je kasnije jednom beogradskom listu izjavio da mu je „žao što je Stivens preminuo“ i da je bio „veoma simpatičan gospodin“.

Musolini

Nadimak kojim je Bogoljub Karić izražavao simpatije prema Mlađanu Dinkiću.

Nikolić Tomislav

„To je simpatičan čovek koji bi vrlo rado postao predsednik iako zapravo nema nikakve značajnije kvalifikacije za taj posao.“

(Volter Lipman, američki novinar, o Frenklinu Ruzveltu, 1932.)

Normalni ljudi

“Imam platu 5.000 evra i živim kao sav normalan svet.”

(Miodrag Kostić, biznismen)

Političari

Kako je moguće da je u onakvoj konkurenciji pobedio spermatozoid od koga ste vi postali?

(Duško Radović)

Poltroni

Bojan Dimitrijević, moj drug s fakulteta i bivši ministar trgovine i turizma u Vladi Vojislava Koštunice, sjajno peva. Znali su to muzikanti u hotelu “Grand” na Kopaoniku, gde je kao ministar često boravio. Zadesio sam se tamo jednom prilikom, baš dok je Bojan sevdisao. Spazivši me, pozvao me je za sto za kojim je sedeo sa saradnicima iz ministarstva. Prihvatio sam i ubrzo zapevasmo zajedno. Dobre stare pesme toliko su me oraspoložile, pa se uhvatih za novčanik da i ja naručim koju. Shvativši moju nameru jedan od prisutnih mi krišom ispod stola doturi ceduljucu sa nekakvim spiskom. Kada sam ga upitao šta je to, prošaputao je: “Pesme koje voli ministar.”

Ruski standard

Omiljena votka Miroslava Miškovića.

Toalet papir

Vlada je izračunala da je prosečnom srpskom domaćinstvu dnevno potrebno osam listića toalet papira po članu. Izuzetak su korisnici poslaničke kartice koji, pored redovne, imaju i dve-tri vanredne stolice.

Školjka

Omiljena firma Milana Beka.

 

(Knjiga Rečnik srpske tranzicije, autora Branislava Krivokapića, može se kupiti u Delfi knjižarama i kod izdavača Albatrosplusa, Ustanička 25)

 

 

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>