SERBIAN THINK TANK

Makroekonomija.org je portal koji ima za cilj da objektivno prati ekonomska kretanja u Srbiji, bivšim jugoslovenskim republikama i u međunarodnoj ekonomiji.

duznicko-ropstvo-troskovi-kamate/

nuznost-novog-modela-ekonomske-politike/

svetska_ekonomska_kriza_katic.pdf

Najjače oružje na svetu

usrana šminka defilira našim putem za katmandu
razvit ćemo tamna jedra na vjetru kao nekad

prokleta mogućnost izbora mora da postoji
idemo za katmandu

Најстарије село у Србији, у време пописа 2011 (општина Власотинце)

Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али, кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. Већ за чиновнике је лако: они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије, лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи буџет.
Али, није лако за министре, јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.
Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али, како се око закључивања тога зајма мора потрошити доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то министри решише да покупе за тај циљ све депозите из државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.
У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у некима како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у некима и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.
Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму; новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тог питања. Настаде на све стране јако интересовање, и замало те не дође дотле да готово стадоше сви послови. И трговци, и лиферанти, и чиновници, и пензионери, и свештеници, – све је то у неком грозничавом очекивању. На све стране, на сваком месту, само се о томе говори, запиткује, нагађа.
Министри трче час у ову час у ону страну земљу, час један час други, час по два-три заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мнењу.
Сретну се двојица на улици, па, место поздрава, одмах:
-         Шта је са зајмом?
-         Не знам!
-         Преговарају?
-         Сигурно!
Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.
-         Дошао министар? – пита један.
-         И ја чујем.
-         Шта је учињено?
-         Ваљда повољно!
Док једва једном објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист, један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом и да су резултати врло повољни.
„С поузданошћу можемо тврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу“.
Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе, г. Хорије, те ће ту потписати уговор.
Сад тек настаде и усмено и писмено препирање. Запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост, и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.
Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пренесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу – јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе и изгрувају.
Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:
-         Гле, странац неки! – и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?“.
-         Да није он? – вели онај други.
-         И ја нешто мислим!
Са свију страна посматрају странца, и закључише да ће баш он бити. Пронесу, после, ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва, да већ после једног, два часа цела варош с поуздањем тврди да је он ту, да су га људи лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се министри, па трче на све стране да се с њим састану и укажу му поштовање.
Нема га.
Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.
Докле је дошло, видеће се из овог догађаја.
Једнога дана изашао сам на станицу, где стаје једна страна лађа.
Приспе лађа, и почеше излазити путници. Ја се нешто разговорио с једним познаником, док одједном маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не обори.
-         Шта је то?
-         Ко је? – стадоше многи један другог запиткивати.
-         Он! – одговарају.
-         Хорије?
-         Јест, дошао!
-         Где је, камо га? – жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.
Заиста, приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте, јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, притиснут и згњечен радозналом светином.
Полицајци су одмах разумели своју праву дужност, и одјурише да о доласку његовом известе министра претседника, остале чланове владе, претседника општине, главаре цркве и остале великодостојнике земаљске.
И, замало, а у маси се зачуше гласови:
-         Министри, министри!
И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима (а све не носе у редовним приликама, већ по неколико само). Маса се расклони на две стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри, идући му у сусрет.
Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар претседник иступи један корак напред, и отпоче:
-         Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну будућност нашој милој Страдији. У име целе владе , у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег и кличем: живео!
-         Живео! Живео! – проломи се ваздух од усклика хиљада грла.
Затим, главар цркве отпоче певати побожне песме и забрујаше звона на храмовима главнога града земље Страдије.
Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, с љубазним осмехом на лицу, с понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави с приклоњеним главама, а министар претседник узе његов куфер у наручје, са неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар претседник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те с осталима првосвештеницима окружи министра претседника, и запеваше побожне песме.
Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра претседника, окружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако, лагано главном улицом, идући дому претседника. И куће, и кафане, и храмови, и канцеларије, – све се испразнило, све је живо изашло да суделује у том епохалном дочеку великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнесени из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима, па и њима чисто секнула бољка: лакше им је кад помисле на срећу своје миле отаџбине; и деца на сиси изнесена; и она не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца, као да осећају да се та срећа за њих спрема.
Док стигоше до куће министра претседника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу, уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.
Сутрадан почеше да стижу депутације из народа, да поздраве великог странца, а већ у зору пред кућу министра претседника закрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.
Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног претседника министарства, за почасног претседника општине, Академије наука, и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдији, а њих има сијасет, па чак и друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев“.
Сви га листови поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и унапређени, многа надлештва отворена и нови чиновници постављени.
Већ два дана како траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звоне звона, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Трећег дана министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати и одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор. (У весељу заборавих рећи да се кофер чува под јаком стражом.)
-         Хоћете ли дуже остати овде? – пита га министар претседник.
-         Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!
Министре збуни та реч дуже.
-         Мислите, дуже ће трајати?
-         На сваки начин. Такав је посао.
-         Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи – рече министар финансија.
-         Сметњи? – рече странац уплашено.
-         Да, држим да их неће бити!
-         И ја се надам!
-         Онда можемо одмах потписати уговор! – рече министар претседник.
-         Уговор?
-         Да!
-         Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а пре свега ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу, као непознат, ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.
-         Потписали сте, дакле, уговор? – викнуше сви у један глас, одушевљено.
-         Ево га! – Рече странац, и извади га из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обавезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза до тог и тог дана…
Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи могло друго учинит, већ да се странац, после таквог глупог уговора, протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешке:
„Влада енергично ради на остварељу новог зајма, и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца“.
Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.
Кад сам узео размишљати о последњем догађају, необично ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао, у згодном тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара, и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима? Код тако сложног рада мора бити среће.
Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.
6. марта 1899