Home » 0 Dragovan Milićević, 3 Industrija » REINDUSTRIJALIZACIJA SRBIJE – NUŽNOST I POTREBA

REINDUSTRIJALIZACIJA SRBIJE – NUŽNOST I POTREBA

O temi reindustrijalizacije se mnogo govori prethodnih meseci i godina.  Tema nije bila samo predizborna nego mnogo pre izbora se o njoj raspravljalo pre svega iz krugova privrednika i nosilaca ekonomske vlasti. Zašto  je sazrelo uverenje da je ovaj proces više nego nužan. Pre svega zbog činjenice da Srbija ima  veoma malo učešće izvoza u GDP (poznato je da industrija  najviše učestvjuje u ponudi tzv ”razmenjivih dobara”, tj. Da bez razvijene idnustrije zemlja nema mnogo šansi u spoljnotrgovinskoj razmeni), zatim da je Srbija ostala bez velikog broja radnika u industrijskom sektoru i na taj način se našla na ivici socijalnih i svakih drugih tenzija povezanih sa siromaštvom, nezaposlenošću i sl. Da bi se ova tema dalje ekslplicirala neophodno je da se prvo vidi šta je uslovilo proces deindustrijalizacije Srbije (više se može pročitati  u radu istog autora na sajtu makroekonomija.org).

Proces deindustrijalizacije označava smanjenje učešća industrije u stvaranju ukupnog društvenog proizvoda jedne  zemlje.

Ovaj proces je moguće indetifikovati kroz sledeće pojavne oblike:

  • Relativno smanjenje učešća industrije u društvenom proizvodu (rast industije je sporiji od rasta ukupnog društvenog proizvoda na račun drugih deltanosti (pre svega usluga i dr);
  • Stagnacija rasta  novododate vrednosti industrije uz blagi ili umereni rast društvenog proizvoda;
  • Pad dodate vrednosit industrije uz rast ili stagnaciju društvenog proizvoda.

Kakav je scenario prisutan u Srbiji? Iz dosadašnjih istraživanja i praćenja kretanja industrijske proizvodnje zastupljen je drugi i treći pojavni oblik. Zašto je došlo do deindustrijalizacije zemlje? Prvo i osnovno objašnjenje koje će dati svi iole autoritarni analitičari tiče se tranzicionog perioda i promene vlasničke strukture koja je najzastupljenija baš u industriji obzirom na značaj ove privredne grane za zemlje bivšeg socijalističkog uredjenja. To je samo delimično tačno. Medjutim, deindustrijalizacija Srbije počinje pre više od dve decenija kada tranzicija nije bila ni na vidiku. Naime, zlatno doba rasta industrije i njenog velikog udela kako u stvaranju bruto dodate vrednosti tako i u spoljnotrgovinskoj razmeni osamdesetih godina je zaustavljeno velikom dužničkom krizom i nametanjem modela stabilizacije MMF koji je u svojoj osnovnoj biti restriktivnog karaktera, zatim smanjenje priliva izvora kreditiranja (naš model privrede predominanto zavisi od eksternih izvora finansiranja), smanjenja ukupne agregatne tražnje i naravno povećenje neefikasnosti celokupne privrede. O tome svakako da se može napisati mnoštvo tekstova, medjutim nije namera da se kritikuje i analizira već daleka prošlost, samo da se ukaže na dublje uzroke ove svakao veoma negativne pojave koja u ovim vremenima i vremenima koja slede će odrediti ekonomsku sudbinu zemlje i njen već dobrano ograničen i onemogućen privredni razvoj. Drugi period su pogubne sankcije medjunarodne zajednice s početka devedsetih, nemogučnosti izvoza roba i usluga, velikih troškova poslovanja i nadasve hiperinflacije u periodu 1992-1993 godina. Period posle 1995 počinje blagim oporavkom industrije, njenim povećanim učešćem u društvenom proizvodu i naravno polako vraćanje izvoznim aktivnostima. Pravi ’’cunami’’ kreće početkom  ovog veka sa privatizacijom, nerezonskom liberalizacijom tržišta, enpormnim uvozom kako robe široke potrošnje tako i kapitala gde odgovorni nosioci ekonomkse politike nisu prstom mrdnuli za delimičnom sterilizacijom velikog deviznog  priliva i izražene apresijacije domaće valute. U ovom okolnostima privredi i tržištu je poslat lažan signal o isplativosti ili neisplativosti čitavih delatnosti,  favorizovanja uvoza svega i svačega i naravno velikog zaostajanja izvoza. Izvoznici su bili kažnjeni dvostruko: preko cenovnog faktora i dobijanja mnogo manje količine dinara za izvezenu robu, tako i preko efekta domaće inflacije odnosno porasta troškova poslovanja. U narednim tabelama će biti prikazano kretanje industrijske proizvodnje najdominantnijih industrijskih delatnosti. Pri tome je uzet reper 1998 godina, kao baza i prema njoj su se uporedjivale godine pre i posle ovog perioda.

Tabela 1: Kretanje idnustrijske prozvodnje od 1980-2001 godine

Tabela 2: Kretanje industrijske proizvodnje od 2002-2011 godine

Izvor:www.stat.gov.rs

Uporedjujući periode od 18 godina pre izabranog baznog perioda i 12 godina posle izabranog perioda može se zaključiti sledeće:

Veoma mali broj industrijskih delantosi ima veću proizvodju, samim tim i bruto dodatu vrednosti nego pre tri decenije;

Prehrambena industrija koja se smatra vitalnom (uistinu je tako) u odnosu na druge grane industrije ima manju proizvodnju 2010 nego 1980 godine ili barem na istom nivou.

Metalska industrija je preko 5 puta izgubila onaj obim proizvodnje koji je imala ranih osamdesetih. Proizvodnja osnovnih metala je porasla u ovom periodu ali kao rezultata rada US Steel-a (osamdesetih i devedesetih godina tadašnji Sartid nije tržišno bio potentan uporedjujući ga sa današnjim vlasnikom pomenutog preduzeća. Medjutim šta je ovde statistička prevara: pre svega ponder koji proizvodnja gvoždja i čelika ima u ukupnom statističkom obračunu industrijske proizvodnje tako da veći rast proizvodnje čelika ’’vuče’’ ukupni rast industrijske proizvodnje što sa stanovišta pravih analitičkih vrednosti nema nikakav značaj.

Grafikon1 : kretanja industrijske proizvodnje:

Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2010, RZS Srbije

Ukupna industrijska prizvodnja je od 2000-2010 čak 2.4 puta manja nego  1990 godine. Koliko iznos bruto dodate vrednosti je izgbuljen preko simulacije početnog iznosa bruto dodate vrednosti i projektovanih stopa rasta (umesto pada) za predhodnih dvadeset godina.

Reindustrijalizacija

Kako vratiti industriju na staze koje će dugoročno omogućiti povećanje učešća industrije u GDP, povećati zaposlenost, podići nivo izvoza i na taj način povećati stepen otvorenosti privrede prema svetu. Pitanje je veoma teško iz nekoliko esencijalnih razloga:

Lošom privatizacijom su uništeni značajni privredni kapaciteti jer novi vlasnici bez proizvdnog i industrijkog iskustva su veoma brzo napustili delatnost kapaciteti ili propadaju ili su već prodati;

Veliki deo industrijskih kapaciteta je kupovan  preferirajući retni  princip tj. lokacije i zemljišta je prenamenjeno za druge delatnosti;

Više se ne može direktivnim odlukama nosilaca ekonomske vlasti uticati na pravac i model industrijske proizvodnje, jer je u opticaju privatna inicijativa i odluka o  pravcima razvoja i rasta kompanija je sada u rukama vlasnika.

Reindustrijalizacija podrazumeva primenu višeg nivoa znanja i organizacije koju privredna elita u Srbiji trentuno nema, jer je nastala na špekulativnim transakcijama i uvoznim aktinvostima uslovljnih povoljnim apresiranim kursom koji je destimulisao svaku izvoznu aktivnosta a favorizovao uvozne operacije i ekstrazaradu na domaćem tržištu.

Šta je pravac?

Pre svega, država odredjenim merama ekonomske politike može stimulisati ulaganja u industrijsku proizvodnju koja ima perspektivu ali ne više na stari način već uvažavajući potrebe i preferencije savremnih kupaca. Pre svega u domenu  primene automatizacije i robotizacije u proizvodnji, uvodjenje sistema kvaliteta po medjunarnodnim standardima, sasvim nova tehnološka dostigunća bazirana na ”zelenim”tehnologijama i drugačijoj  energetskoj potrošnji i sl.

Favorizovanje privlačenja stranih investicija u gradnju proizvodnih, industrijskih pogona i zapošljavanje odredjenih kvalifikacionih zanimanja;

Nerelano je da se industrija vrati na nivoe pre nastanka procesa deindustrijalizacije kao i na nivoe  prethodne industijske politike jer je svet već davno prevazišao taj model industrijskog razvoja.

Pitanje industrijalizacije će biti ključno u narednom periodu, ali bez jasne državne podrške zasnovane na usvojenim strateškim politikama od toga neće biti velike koristi. Privatna inicijativa je pre svega orijentisana na brzu zaradu i niži rizik, kako tržišni tako i politički i to nosiocima politike mora biti konstantno u glavi. Ova zemlja ima potencijale za razvoj velikog broja industrija zasnovanih na znanju i prodaju softvera koji se moraju  mnogo više eksploatisati. Brojni su primeri malih kompanija iz Srbije koje prodajući pamet imaju strateške ugovore sa velikim i moćnim kompanijama u svetu. Ohrabrivanje za inteziviranje takvih poslova je ključ, bilo kroz  biznis inkubatore i klastersku organizaciju ili pak strateško povezivanje. Dug je put, težak, mučan  ali nažalost jedini mogući.

14 Komentara na REINDUSTRIJALIZACIJA SRBIJE – NUŽNOST I POTREBA

  1. Reindustrijalizacija je i nuznost i potreba ali to nece ici
    pozeljnijim i rekao bih brzim i laksim putem.
    Drzava ovde prvo treba da razmislja kako da domace biznismene motivise da kupuju ,otvaraju i sire industrijske pogone.
    Od stranih investicija i od saradnje sa velikim kompanijama u svetu nece mnogo ostati. Ako i sporadicno bude takvih poslova oni ce se zadugo odnositi samo na koriscenje jeftinijih sirovina ili radne snage..I tu je kraj.

    Uskoro treba ocekivati jedan obratan proces na trzistu Srbije a to je da ce neke vec prisutne strane kompanije pozeleti da izadju sa trzista.Posebno trgovinski lanci pa ne bi cudilo da sada Delta jeftinije otkupi Delez nego sto ga je prodala. Isto ce se se desiti i na bankarskom trzistu i drzava mora da ima spreman paket kojim bi pomogla “domace privrednike”…Naravno tamo gde je to vazno za trziste Srbije a za ovako malu drzavu skoro da je vazan svaki pogon…
    Koliko vidim od najave da ce Turska siroko uci na trziste nema nista a vidim i da Rusija ceka ishod ove muljave,smusene i bangave populisticke politike nove vlade koju cini grupa lica skupljenih s’konca i konopca.

    Srbija je u goroj poziciji od Slovenije pa ne vidim da im clanstvo u EU nesto garantuje,kao ni Grckoj uostalom. Ako Srbija ceka da bankrotira do nove godine a onda da zadje sa prosjackim sesirom po svetu onda je bolje da ne idu put Rusije jer tada ce to biti kasno i skupo..

    Ova drzava i vlada mora da se brzo odluci sta ce i koju ce politiku da vodi jer ova igra tutumisa vodi trcecim korakom u ambis. Imaju dve opcije :

    1) Da priznaju Kosovo i da lex specijalisom dobiju preko datuma za pregovore pristup fondovima i na tom statusu levitiraju naredne dve ili tri decenije uz rizik raspada EU i euro zone..
    2) Da zvanicno zamrznu proces pridruzivanja EU i okrenu se pre svega Rusiji i njenom trzistu sto bi podrazumevalo sirok ekonomsko politicki paket koji Putin sustinski strpljivo ceka vec citavu deceniju. To je ono sto je i predlozio prilikom poslednje posete Srbiji.
    Rizik je da ce to proizvesti nova trvenja sa zapadom ali taj rizik umanjuje po prvi put jasno i cvrsto partnerstvo koje prati i ekonomsko jacanje drzave.

    Opredelite se ,dza ili bu…sadasnja politika ocu piskim necu piskim dovesce samo do toga da ce se Srbija kolektivno upiskiti.

    Dakle sve i da se nekim cudom podigne industrija ali i poljoprivreda u Srbiji treba na prvom mestu i vec sada razmisljati gde bi se plasirali ti proizvodi.. To da zapad daje novac i podize industriju a da se proizvod prodaje na istoku nece moci ,to je politika plitkog uma. I obratno naravno..

    Dakle pamet u glavu..

    Sta je brzo??..Brzo je i jedino funkcionalno da to bude najkasnije do kraja oktobra mada svaka nedelja ranije bila bi sto pozeljnija. Posle toga brzina vise nije imperativ.

  2. Država bi pre svega morala da zaustavi propadanje onih malobrojnih preduzeća koja još uvek uspevaju nekim čudom da opstanu na tržištu, bez obzira na njihovu vlasničku strukturu-ko kaže da preduzeće u privatnom vlasništvu mora da posluje bolje nego društveno-ili državno.
    Takođe potrebno je izvršiti i kontrolu preduzeća koja su trenutno u fazi rastruktuiranja, odnosno gde se većina para sliva ne u proizvodnju već u džepove pojedinaca,a od proizvodnje nema ni govora. jedan broj ovih preduzeća bi trebalo privatizovati po sistemu radničke privatizacije.
    Naći način da se veliki uvoznici stimulišu da počnu da se bave izvozom da bi na taj način došli do deviza za uvoz.

    • To isto zvuci kao …naci nacin da levo postane desno..samo zvuci ali je prirodno nemoguce..
      Sta za izvoz…jedino da secemo sumu i cupamo travu…tripliciranje nista daje nista ,duplo golo…

      • Šta je nemoguće-odustati od sistema pokojnog premijera-što se ne proda, zatvorimo? Ili pročešljati firme za koje jedan staralac kapitala kaže da je državna firma u privatnom (naravno njegovom)vlasništvu? Uzmi primer Budimke iz Požege-radnici su uspeli da pokrenu rasdturenu fabriku koju su političari hteli da zatvore.Danas ta fabrika radi i ti isti političari joj opet traže kupca, koji će je opet verovatno raskrčmiti.Zašto je ne ostaviti radnicima?Naravno, lakše je prodati i još uzeti neku provizijicu,
        To što predhodnici nisu umeli ne znači da je nemoguće

        • Ceo svet je odustao od bilo kakvog sistema ,da nije tako napredak bi bio vidan a resenje bi se kopiralo sirom planete. Kriza traznje,kriza potrosnje za sada se leci savetima o jos vecoj stednji sto je nonsens.
          Budimka se nije nigde pokrenula ,posebno ne zahvaljujuci radnicima vec zahvaljuci Djordju no to je peta prica..
          inace taj sistem gde drzava otpise sva dugovanja i ubaci malo kesa u jedra je potpuno promasen ,to je iznudica da sve ne bi stajalo..
          Ko ce da kupi tu tehnologiju ?? To tamo sve vredi po ceni starog gvodzja..

          • Ono gde se slazemo je da nema univerzanog resenja.Pocetak bi bio da se zaustavi propadanje,i pokrene firma po firma.
            A Djordja ima i u drugim mastima,samo se ne javljaju zbog negativne selekcije koja hara godinama unazad.

  3. Industrijalizacija se moze ostvariti samo na bazi izvoza, samo sto smo mi zakasnili, dosla SEKA i svi stede. Cak i Nemacka kaze da im izvoz opada.
    Nama je sada zadatak broj jedan da sacuvamo stanovnistvo, jer bez zdravog i obrazovanog stanovnistva nema ekonomskog napredka. Industrijalizacija je sad skoro nemoguca, mozda pod Darkovom tackom 2), samo sto ja sedim u Rusiji i ovde price nisu nista bolje nego u Srbiji. I ovde svi cekaju strane investitore i protiv krize kapitalizma se bore sa jos vise kapitalizma.
    Ceo tekst lepo zvuci ali je industrijalizacija sada nemoguca.

    • A da se pokuša sa industrijalizacijom na bazi smanjenja uvoza? Ima mnogo preduzeća koja su kupljena a zatim zatvorena jer je mnogo lakše i profitabilnije za njega, a nemas konkurencije

      • slabe su vajde od toga,prvo sto bi trpili gradjani jer realno vecina nasih proizvoda je goreg kvaliteta nego iz uvoza,a drugo je sto bi drasticnije smanjenje uvoza povuklo princip reciprociteta i samim tim bi se smanjio nas izvoz. mora se oprezno sa tim baratati..

        • Mislim da nisu-pre svega sto se kvaliteta uvoznih proizvoda tice,a radi se o robi siroke potrosnje,nisam siguran da su kvalitetniji,narocito hrana ili sredstva za higijenu-vecina ovih proizvoda se radi samo za trzista istocnih z+emalja i ne da nema nista slicno sa istim proizvodom u eu,vec tamo ne bi mogla ni da se prodaje.
          A sto se reciprociteta tice,on i sada ne postoji,od nas se kupuju samo sirovine,kojih nema kod njih, pa sam siguran da ce
          nastaviti da ih kupuju(KUKURUZ,JAGODE,MALINE)

  4. Prvo krivicno gonjenje, pa onda razvoj industrije.

  5. Reindustrijalizacija nije pitanje kako nego je pitanje ko. Cudi me da ovaj trust mozgova ovde ne vidi tu jednostavnu cinjenicu. Zasto je nekome cudno da se i “magarci” opismenjuju. Nekada su preduzetnici na krizu odgovarali sa jos vise znoja, jos vise rada, jos vise krvi, suza i inovacija, ali danas kad se je uspostavila birokratska elita koja citav svet zeli da upregne u svoja kola, sada to oni vise jednostavno ne zele. Mozete da skakucete i pevusite do zore, da izmisljate kobajagim “podsticaje” i delite “medalje” kako to Dacic kaze, ali od svega nece biti nista. Imam prilike da srecem ljude koji nazovi rade neki posao u Javnim Preduzecima, imaju plate preko 65000 din i potpisuju se palcem ili krsticem. Verovali ili ne, ali oni u banci i bez pitanja i bez garancija dobiju veci kredit od mene. Ko ce to da reindustrijalizuje Srbiju. Deda “radisa” mozda, mladi sigurno nece jer njih zanima velika i brza para, pa mastajuci masovno odlaze u inostranstvo gde neki delimicno i ostvare te svoje ambicije. Ona druga polovina od “malena” se sprema za politicko-birokratsku karijeru jer to mu u Srbiji dodje kao “rodno pravo”. Da biste u realnom svetu konkurisali nekim proizvodom trebaju vam stimulisani ljudi koji kostaju koliko i oni u Kini, ili nesto malo vise, i koji su isto toliko produktivni kao sto su i oni u Kini. Ko to nadje u Srbiji ja mu skidam kapu, ali onda ce da ga sacekaju “armije” grebatora i lihvara, nenaplativa potrazivanja, dozvole, inspekcije, sudovi i razne “kancelarije” koje ne rade svoj posao, i na kraju ce sve to lepo neka “agencija” da stavi pod svoje skute. Za to vreme nezadovoljni gradjani ce upirati prst u “hostaplera i lopova” ispijajuci svoju desetu kafu u danu bez efektivnog radnog vremena i glasace za onu stranku koja u programu ponudi novu “partizansku nacionalizaciju”, a “eksperti” ce da predlazu povecanje poreza i “realnu depresijaciju kursa”. Prvo, da bi doslo do reindustrijalizacije, drzava mora da garantuje ugovore i privatnu imovinu. Ako ja napravim fabriku ima vojska i policija da izbace radnike iz nje ako ja to hocu, i to samo zato sto mi cef. Da li neko moze da razume tu prostu cinjenicu. Zakon o radu je katastrofalan i pravljen opet za one u drzavnom sektoru koji svako malo uzimaju otpremnine pa delom tog novca kupuju novo radno mesto i tako u krug. Ko to na kraju placa? Pa realni sektor naravno. Da ne duzim. Nema reindustrijalizacije u nakrivo nasadjenom sistemu. Potrebne su tektonske promene a ne jeftina sminka, i na kraju potrebna je i neka opipljiva “prednost” da bi ste bili konkurentni i “sustigli” svet. Zeli li to neko u Srbiji? Cini mi se da niko ne zeli ni da razmislja o tome a kamoli da ima ozbiljniju nameru i plan. Ali bez obzira na sve Srbija ce se uskoro suociti sa sobom, a od poteza koje tada povuce zavisice dalekosezna buducnost. Dakle mozete graditi ili sistem slobode i preduzetnistva, ili sistem jednakih, ali ne moze i jedno i drugo.

  6. Ne vidim ko ce da izvrsi tu reindustrijalizaciju. I ko ce osim Srbije biti kupac tih proizvoda. Takodje potrebna je radna snaga koja hoce da radi i po nesto zna. Generacija koja je pocinjala proizvodnje pocetkom 90-ih polako izumire. Oni su pocinjali tako sto su napostali drzavne firme sa nekim znajem i idejama. Ili se vracali iz inostranstva sa parama i idejama. Danas retko ko moze da napusti firmu u Sr. sa nekim poluznajem. Gastarbajter koji je otvorio fabriku je danas skoro necuvena pojava. Nove generacije nemaju afinitet prema proizvodnji. Niti strpljenja, ni spremnosti za odricanje. Jedina nada je prakticno dijaspora. Koja je u Sr. poslednja rupa na svirali. Isto vazi i za usluge viseg nivoa.

Leave a Reply to milojević Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>