Home » 0 Dragovan Milićević, Fiskalna poreska politika, IMF » SRBIJA I MMF – NUŽNOST ILI POTREBA

SRBIJA I MMF – NUŽNOST ILI POTREBA

U predizbornim obećanima i  obraćanju glasačima neke stranke su se  zalagale za prekid  saradnje sa MMF-om odnosno odustajanje od aktuelnog stand by aranžamana. Medjutim jedno je želja (kojoj se i ja pridružujem kad bi bila per se) a drugo je nužnost ili potreba. U ovom momentu potreba i nije previše iskazana obzirom na vrstu kredita i obim koji MMF odobrava (  u poredjenju sa finansijskim rashodima privrede prema bankama, krediti MMF dodje kao malo veći džeparac) ali je nužnost. Nužnost pre svega iz nekoliko uglova posmatranja:

  • Status MMF kao svetskog monetarnog policajca u rukama moćnih ekonomija;
  • Kontrolora sprovodnjenja ekonomske politike u zemlji koja traži sredstva a MMF pre svega sprovodi nadzor na sprovodjenju ukupne ekonomske politike;
  • Nadzor i kontrola potrošnje države u cilju očuvanja potencijala za otplatu spoljneg duga;
  • Glavnog činioca u odredjivanju finansijskog rejtinga države od strane svetskim rejting agencija.

Srbija u januaru nije dobila zeleno svetlo u sklopu poslednje tranše aranžmana iz predostrožnosti. Razloge  je MMF naveo u svom izveštaju. Oni su:

Završetak prve revizije Stand-By aranžmana (SBA) odložen je zato što budžet  za 2012. godinu nije u skladu sa dogovorenim fiskalnim programom. Fiskalni program  za 2012. oko koga je postignut dogovor između misije MMF-a i vlasti u novembru 2011.  predvideo je kao cilj fiskalni deficit od 4¼ procenta BDP-a i izdavanje domaćih državnih  garancija ograničeno na oko 1 procenat BDP-a. Međutim, usvojeni budžet za 2012. uključuje  i dodatno emitovanje javnog duga (uključujući državne garancije) i projekte finansirane iz  domaćih izvora, u iznosu od skoro 2 procenta BDP-a.  

Izvršenje u odnosu na ciljeve za kraj 2011. godine generalno je u skladu sa SBA,  iako jedan kriterijum izvršenja i jedan strukturalni reper nisu realizovani.  Kriterijum izvršenja za kraj 2011. godine koji se tiče fiskalnog deficita premašen je za 5  milijardi RSD, pošto je ograničenje potrošnje samo delimično nadoknadilo manjak prihoda.  Većina strukturalnih repera za kraj 2011. godine takođe je realizovana, iako mera  sveobuhvatnog praćenja državnih docnji tek treba da se operativno sprovede.  

  U narednom periodu očekuje se da će rast značajno usporiti tokom 2012. godine i dominiraju rizici nepovoljnijeg razvoja situacije. S obzirom na to da se očekuje da će se  evrozona opet naći u recesiji, očekuje se da će BDP Srbije zabeležiti rast od samo ½ procenta  tokom ove godine (tabela 3). Ova projekcija se poklapa sa prognozom NBS. Rizici po ovu  prognozu se odnose na nepovoljniji razvoj situacije. Posrtanje rasta trgovinskih partnera  Srbije, kao i smanjenje pozajmljenih izvora banaka zbog pritisaka na banke iz evrozone da  povećaju propisani kapital, predstavljaće značajan negativni faktor po ekonomsku aktivnost u  Srbiji. Pored toga, ekonomska aktivnost je i dalje ugrožena zbog velikih ukupnih potreba u  pogledu finansiranja platnog bilansa i finansiranja javnog sektora. Mada su devizne rezerve i  državni depoziti Srbije značajni, pokrivanje potreba za finansiranjem u slučaju ozbiljnog  poremećaja na tržištu predstavljalo bi izazov. MMF ne zanima razvojna politika države i njeno stimulisanje merama fiskalne i monetarne politike ako oceni da je to u neskladu sa osnovim ciljem – očuvanje dužničkog kapaciteta države. Takodje ga ne zanima  ni pojedinačni oblici potrošnje već samo ukupna. Srbija na žalost ove godine mora da plati dodatnih 170 miliona eura samo za kamate po ranije uzetim kreditima za finansiranje fiskalnog deficita.

No prava uloga MMF nije u aranžamanima nego u tranzicionim potezima i preporukama na bazi tzv. ‘’vašingotnskog konsenzusa’’ za privrede koje su morale da izvrše tranzicione  zahvate. Osnova  je: liberalizuj, privatizuje, dereguliši. Uspeh sprovedneih reformi je veoma problematičan i najbolje ga odslikava studija dva istaknuta profesora ekonomskog fakulteta u Rijeci (dr Dragomir Sundać) i Skoplju (dr Violeta Nikoloska) pod nazivom ‘’Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji’’. Na ovom mestu treba napomenuti samo neke osnovne navode:

Ekonomska politika u državama tranzicije po preporukama MMF-a svodi se na monetarni koncept. On je potpuno zanemario realan proces. Doktrinirano gledajući, stabilizacijski program MMF-a je eksperimentalni proces monetarne alhemije. Spektakularna rešenja rekonstrukcije bivših socijalističkih država dovedena su do takvog nivoa koji je prerastao u vulgarizaciju ideje da se pomoću stabilizacije cena i valute može ostvariti tranzicija. No, to može samo imati završnicu u dubokoj finansijskoj krizi i apsolutnoj atrofiji proizvodnje zemlje u tranziciji.  Interesantno je to da se ovako postavljene pogrešne hipoteze u javnosti prikazuju kao veliki recept koji ne treba proveravati. Pojedini politički subjekti gotovo su dogmatski vezani uz taj koncept. Gotovo mitološko verovanje stabilizacijskom programu dovodi nas do stanja nepodnošljive lakoće življenja. Pod uticajem monetarne iluzije formirao se sindrom lažnog bogaćenja. Navedeni sindrom suzio je kritičku svest i ne vidi se da ceo sistem vodi razgradnji realnih proizvodnih mogućnosti država u tranziciji. 
Restriktivna fiskalna politika bila je glavni cilj strukturnog prilagođavanja. Ovo je istovremeno najslabija tačka tog programa. Takvo stanje se potvrdilo u slučaju tranzicijskih ekonomija kada budžet države postaje javna kasa za finansiranje različitih tranzicijskih zahteva. Tako smo opet došli do jednog paradoksa gde onda budžetska potrošnja postaje izvor državnog intervencionizma umesto da se afirmiše tržište.  S obzirom na to da sve teškoće sa kojima se susreću zemlje u tranziciji (reforme, strukturna prilagođavanja, sanacija banaka, zamrznute devizne štednje, denacionalizacija, stečajevi itd.) država se pretvara u megadržavu. U megadržavi nastaje trend rasta javnih rashoda u kome onda država putem oporezivanja cedi i više nego polovinu godišnjeg dohotka svoje populacije. Tako je bujanje države došlo u koliziju sa štednjom, investicijama i zapošljavanjem. Privreda spas nalazi u sivoj ekonomiji, kriminalnim radnjama, neplaćanju poreza i kompenzacijama samo da bi izašla iz sektora kontrole države. Tako je megadržava u tranzicijskim ekonomijama vremenom mutirala u budžetsku državu. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu.

Korišćenje budžetskih prihoda, u interesu privrede, potpuno je voluntaristički oblik ponašanja. Osnovni koncept monetarnog modela MMF-a polazi od pretpostavke da se smanjivanjem realnih zarada promeni odnos snaga između rada i kapitala u korist kapitala i profita. To treba da stvori uslove za povećanu akumulaciju kapitala, kako bi se stvorile nove investicije na osnovu tehnoloških inovacija, sve u cilju bržih strukturnih prilagođavanja. Ovakvu teoriju teško je realizovati u ekonomijama država u tranziciji.
Uzroci neuspeha monetarne koncepcije proizilaze iz niskog nivoa štednje uz početni visoki deficit u bankarskom sistemu, nasuprot privredi koja ne raspolaže vlastitim sredstvima.  Tokom devedesetih godina prošlog veka privredni sektor u državama tranzicije je bio nelikvidan, razvojno nesposoban, bez akumulacije za investicije, pa i novca za redovno poslovanje. Takvoj privredi naređena je obaveza privatizacije i strukturnog prilagođavanja. U uslovima slabe akumulacije privrede, bez pripremljenog i stabilnog bankarskog sistema, tržišta i kapitala, javio se fenomen kamata koji je nazvan realna kamatna stopa. Taj fenomen sastojao se u astronomskom bujanju kamatnih stopa (30, 50 i 100 odsto godišnje) čime je došlo do odlivanja kapitala iz proizvodnje u finansijsku sferu i u pravcu finansijsko špekulativnih transakcija. Time je došlo do odliva kapitala u inostranstvo uz istovremen pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i enormni porast nelikvidnosti u privredi. Unutrašnji dugovi privrede porasli su u svim državama tranzicije bujanjem troškova i inflacije. Tako unutrašnji dug nadmašuje obim aktive u privredi. Zato ekonomije država u tranziciji ulaze u duboku krizu radi unutrašnje nelikvidnosti.

Ne postoji ni jedan navod iz ove studije koji Srbija nije iskusila. Redistribucija budžetskih sredstava u cilju stimulisanja privrede bez jasne strategije i analiza vodi ka tome da se efiekti takvih mera nigde ne navode niti pak računski prezentiraju.

Direktiva
Kada je Hrvatska 1996. godine sklopila prvi “stend baj” sporazum sa MMF-om, osim standardnih uslova za vođenje vlastite monetarne, fiskalne, dohodovne i politike ekonomskih i trgovinskih odnosa sa svetom, u posebnom aneksu stajao je i vrlo precizan i jasan opis preduzeća koja moraju brzo u likvidaciju – što u stečaj, što u prestrukturiranje. Gotovo sva navedena, njih 19, u ovom dokumentu nazvana  su “socijalističkim gigantima”, ali je u stvari bila reč o vodećim preduzećima u crnoj i obojenoj metalurgiji, metalnoj industriji, brodogradnji, a posebno u vojnoj industriji.

 

Mitovi i zablude stabilizacijonih programa MMF-a:

Kada je u pitanju mit, stvorena je slika da je ekonomski uspeh reforme država u tranziciji direktno povezan sa implementacijom neoklasičnog modela slobodnog tržišta.  No, realnost je nešto drugo. Osnovni uspeh tranzicije očekivao se preko afirmacije tržišne privrede. Međutim, u svim tranzicijskim ekonomijama manifestovala se tendencija nemogućnosti konstituisanja tržišnih odnosa. Takvo stanje proizašlo je iz dva izvora: destruktivne uloge međunarodnog tržišta i pogrešnog formiranja cena isključivo na bazi deviznog kursa.

Destrukcija domaćeg tržišta ima svoje zaleđe u stabilnom globalnom tržištu i u tom kontekstu je jasan trend supstitucije domaće valute sa stranom. Tako metamorfoza tržišne privrede u država u tranziciji dobija kolonijalnu formu trgovine između grada (centra) i sela (periferije) u okviru zajedničke nadležnosti – program MMF-a. Tržište trancizijske ekonomije ne razvija se nego se funkcionalno orijentiše kao potrošač robe i kapitala razvijenih država sveta.

Mit je slika da je privatizacija uslov za ekonomsku efikasnost privrednih subjekata u tržišnim uslovima. 
Realnost je nešto drugo. U okviru navedenog programa pitanje vlasništva postaje jedno od sporednih pitanja. Važno je stanje ekonomije koja propada u kontekstu “eksperimentalnih hipoteza”. To je zato što je pozicija ekonomskog subjekta unapred određena bez obzira na njegov vlasnički status.
Neefikasno makroekonomsko okruženje koje afirmiše scenarija gubitka i uspostavljanja statusa ekonomskog subjekta kao prezaduženog neće se izmeniti promenom vlasničke strukture.
U neodgovarajućem makroekonomskom okruženju ostvarivanje profita ekonomskih subjekata više je vezano za neinstitucionalne kanale – politički protekcionizam i korupciju, a manje za ekonomske performanse koje bi proizašle iz vlasništva. Tako se najkonfliktniji problem tranzicije – proces privatizacije iz kojeg treba da proizađe uspešno preduzetništvo, našao u zamci makroekonomske politike. Ma koliko bilo privatno vlasništvo i ma koliko bili produktivni privredni subjekti, uz nepostojanje tržišta ne može se ništa ozbiljno i ekonomski dogoditi u oblasti razvoja.

Posmatrano mitski, stabilizacija cena je osnovni preduslov za “tejk of”. Ekonomija sa stabilnim cenama je spremna za otvaranje investicionog ciklusa i ostvarenje ekonomskog rasta. 
No, u realnosti stabilizacija cena je samo jedan od vrlo kvalitetnih instrumenata i preduslova za početak investicionog ciklusa. Međutim, to je samo jedan od mnogobrojnih kvalitetnih uslova investiranja. 
Poznato je iz ekonomske istorije da se i uz uslov nestabilnosti cena i te kako investiralo, kao i to da dozirana nestabilnost cena naprosto tera privrednike u nove investicije kako im nestabilnost ne bi “pojela akumulaciju”.

Kada se metodologija stabilizacije cena fetišizira kroz devizni kurs, otvara se lanac retrogradnih procesa u privredi:
- deficit spoljnotrgovinskog bilansa,
- unutrašnja prezaduženost privrede,
- dezinvesticija sa pratećom dezindustrijalizacijom,
- dezagregacija ekonomije,
- tehničko-tehnološko zaostajanje,
- pad produktivnosti,
- pogoršanje strukture potrošnje na račun razvoja,
- apsolutan rast nezaposlenosti,
- rast autarhičnih tendencija. 
Tako je monetarna stabilnost postala narkotik za ublažavanje bolova od raspadanja makroekonomskog sistema. Dakako da u takvim uslovima postaje iracionalno očekivanje “tejk of” ekonomskog sistema.
To se može prilagoditi metafori da je zbog aerodinamične linije letelice (stabilnost cena) moguće osigurati putnicima (privreda) siguran let bez pilota (makroekonomska politika vlade).

Na kraju umesto zaključka, više je nego jasno da na bazi ozbiljnih analitičkih zaključaka baziranih na naučnim dokazima,  aranžman sa MMF je stvar nužnosti, i ako se kojim slučajem nešto pozitivno može izvući jeste kakva takva brana megalomanske državne potrošnje. Takodje je više nego sigurno da će u budućoj vladi bez obzira koja politička opcija pobedi ponovo biti mesta za  one koji su verno i bespogovorno sprovodili ovaj nametnuti koncept i koji su uvek u svakoj vladi imali nadzor nad ključnim resorima u državi u kojima se vrti oko polovine ukupnog državnog novca.

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>