Home » 0 Dragovan Milićević » Šta se krije iza navodno povećane zaposlenosti u Srbiji?

Šta se krije iza navodno povećane zaposlenosti u Srbiji?

Користан раст само за власт

Само у последњих шест година земљу је напустило око 200.000 становника, који у другим земљама доприносе привредном расту, тако да би код нас стопа запослености расла чак и да нико није добио посао. Субјективна незапосленост дупло већа од званичне
Званичници у Србији смањење броја незапослених претходних неколико година, уз фискалну консолидацију, величају као највећи успех економске политике и резултат спроведених реформи. И заиста, када се погледају подаци Националне службе за запошљавање (НСЗ) и Анкете о радној снази (АРС), коментарима и дилемама не би било места. Тим пре што је, према званичним подацима, од доласка Српске напредне странке на власт, од 2012. до 2017. значајно, са 34,2 на 43,8 одсто повећана и стопа запослености, док је истовремено стопа незапослености, додуше уз ефекте нове, битно другачије методологије која је почела да се примењује 2015, смањена са 23,9 на 13,5 одсто. 

Нажалост, тако динамичан раст стопе запослености није резултат изразито повећаног запошљавања и отварања нових радних места у Србији. Да јесте, то би морало да се види и кроз увећане приходе фондова социјалног осигурања, а тих прихода по основу новог запошљавања – нема. Прилив по основу наплате социјалних доприноса од 2015. до 2017. увећан је, наиме, за само пет-шест одсто, за колико су у том периоду званично повећане и зараде запослених. Из тога произлази да од новог запошљавања није било никаквих додатних ефеката на државне фондове.

Други проблем је што на раст стопе запослености у Србији више од броја нових радних места, којим се званичници свакодневно хвале уз свечано пресецање свечаних врпци, утиче и то што нас је из године у годину све мање, захваљујући и појачаном исељавању из земље. Само у последњих шест година број становника у Србији је, према званичним проценама Републичког завода за статистику, смањен са 7,2 на око седам милиона. Самим тим, стопа запослености би расла чак и да нико није добио посао, јер се та стопа израчунава тако што се број запослених који имају од 20 до 64 године подели са укупним бројем становника те старосне групе, а њих је сада за 200.000 мање него пре шест година. То смањење је, према подацима Републичког завода за статистику, последица само два фактора – физичке смрти и исељавања. Нажалост, наша статистика за разлику од оне у Хрватској не евидентира исељена лица по годинама. Уз известан ризик, с обзиром на то да су демографски подаци подложни променама, ипак се бар оквирно, на основу прилично прецизних стопа наталитета и морталитета, може израчунати да се од 2012. из Србије иселило више од 202.000 становника, од тога чак 96.000 за привреду најкориснијих који су имали од 20 до 34 године и 77.000 грађана старих од 35 до 59 година. Сви они сада, уместо у Србији, доприносе стварању бруто домаћег производа у неким другим земљама, а једина „корист“ је што су својим одласком допринели привидном расту стопе запослености и смањењу стопе незапослености. Посредно, детаљна база података о миграцијама Организације за економску сарадњу и развој потврђује исправност ове рачунице, јер је укупно из Србије за последњих 10 година у земље ОЕЦД емигрирало 414.169 становника, док се у истом периоду из тих земаља вратило 253.260 људи. Мора се, међутим, имати у виду да се враћају углавном пензионери или у најбољем случају радници који се ангажују на сезонским пословима, док одлазе активно способни.

Формално у Србији је на крају 2017. било 2.062.588 запослених у привредним друштвима, удружењима, финансијским институцијама, предузетничким радњама, државном апарату на свим нивоима и регистрованим пољопривредним домаћинствима. Али, од свих који су имали формалне уговоре о раду или регистрована пољопривредна домаћинства, тек сваки други (1,05 милиона) је стварно запослен у привредним делатностима. Уз то, детаљна анализа финансијских извештаја привреде указује да сваки трећи запослени ради у фирмама које послују са минусом или близу зоне губитака, тако да је њихова будућност неизвесна. Да је сваки од запослених заиста примао републички просек, послодавци би у 2017. за њихове бруто плате уместо 1.150 милијарди морали да обезбеде 1.500 милијарди динара. У том случају би се нето добит српске привреде практично истопила (пала би са 437 испод 100 милијарди динара) и тешко је очекивати да би послодавци имали толики алтруистички интерес да шире бизнис само да би плаћали обавезе према запосленима и држави.

На још један проблем указује поређење података РЗС и Агенције за привредне регистре, која обрађује завршне рачуне привреде Србије, с тим што су из анализе искључени подаци за државну управу и јавне институције због претпоставке да ту нема одступања. Тако је између 2014. и 2015, баш након што је РЗС променио своју методологију, број запослених у привредним друштвима са мање од милион повећан на више од 1,35 милиона, док из финансијских извештаја достављених АПР-у произлази да је њихов број повећан за око 950.000 на 970.000, дакле за само 20.000 а не за више од 350.000. Из финансијских извештаја привредних друштава добија се реалнија слика, јер она број запослених на одређено и неодређено време утврђују тако што сваке године рачунају месечни просек броја запослених.

Но, чак и ако се занемаре све наведене „резерве“, Србија спада у земље са најнижом стопом запослености у Европи, јер су убедљиво испред ње све земље ЕУ и већина суседа са Балкана – Македонија (54,8 одсто), Албанија (56,1 одсто) и Црна Гора (58,2). Дупло већу стопу запослености од Србије имају Шведска (81,8 одсто), Швајцарска (82,1) и европски рекордер Исланд (87,6 одсто).

А шта је са стопом незапослености? Да ли у Србији посао тражи 435.000 незапослених као што процењује РЗС, 650.000 колико их је на званичној евиденцији Националне службе за запошљавање или 1.093.000 људи, колико их се субјективно осећају као незапослени? За сваког аналитичара податак о субјективној незапослености релевантнији је од званичних. Тим пре што је РЗС од септембра 2015. прешао на нову методологију, која подразумева и процену неформалне запослености, која се дефинише на различите начине, али се базично односи на рад без формалног уговора, с тим што нови концепт подразумева да се званично запосленим сматра свако ко је бар један сат био чак и неформално запослен. Када се све узме у обзир, може се уз мање ограде тврдити да нема много разлога да се верује „лакираним“ подацима и да је реалније поћи од претпоставке да у Србији има 1,1 милион стварно незапослених, који у анкетама за себе и тврде да су незапослени, а податак о томе може се наћи и у Билтену Анкете о радној снази за 2017.

Драгован Милићевић

Objavljeno u NIN-u 7.2.2019.

2 Komentara na Šta se krije iza navodno povećane zaposlenosti u Srbiji?

  1. [...] na evidenciji nezaposlenih bilo je 416.600 ljudi, što predstavlja značajno smanjenje. Međutim, podaci ekonomiste Dragovana Milićevića pokazuju da je tokom proteklih šest godina zemlju napustilo oko [...]

  2. [...] podaci ekonomiste Dragovana Milićevića pokazuju da je tokom proteklih šest godina zemlju napustilo oko [...]

Leave a Reply to Nezaposlenost manja zbog migracija – Istinomer Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>