Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Солжењицин „Дисање“
Ноћас је падала киша, а сад облаци небом плове и каткад још само помало русне.
Стојим испод расцвале јабуке и – дишем. Не само јабука! И околне траве миришу после кише – и немам имена за тај слатки мирис што напаја ваздух. Увлачим га пуним плућима, осећам га целим грудима, удишем, удишем тај мирис, час отворених, час затворених очију – и не зна како је лепше.
Ето то је она слобода – она јединствена и најдража слобода које нас тамница лиши: дисати овеко, дисати овде. Никакво јело земаљско, никакво вино, чак ни пољубац жене није слађи од тог ваздуха, од овог ваздуха пуног цветања, влаге, свежине.
Нека је ово – тек сићушна башта, стиснута зверињим кавезима петоспратних зграда. Престајем да слушам грмљавину мотоцикала, завијање радија, звук разгласа. Док се још може под јабуком после кише дисати – могуће је још и поживети![1]
Вредновање живота и личног времена, егзистенције, зависи од претходно проживљеног искуства и карактера, па је Солжењицину дисање било врхунац задовољства након метастаза рака у 35. години, а живео је још 55 година иза тога. Људи греше тражећи срећу у великом, а она је у малом, парафразирам овог великог руског писца. Руско гробље у Јагодини налази се на излазу из града према селу Винорача и са правим, обичним гробљем представља природну границу града ка западу. На Руском гробљу је закопано 1.170 совјетских војника погинулих приликом ослобађања Поморавља од Немаца у октобру и новембру 1944. године.
Осим спомен бисте и плоче под којом су остаци погинулих совјетских војника, руско гробље захвата простор ширине око 50 метара и дужине преко 400 метара на коме су засађени борови, а има и другог дрвећа у мањем броју.
Претпостављам да има око 500-600 стабала борова, и они очигледно (макар мени) симболизују страдале совјетске војнике у борбама при крају Другог светског рата.
У спомен-парку постоји и стаза за трчање, десетине клупа и справица за вежбање – мали рај у Јагодини.
Оволики број стабала борова мирише тако јако да представља мелем за дисање, и у овој години постао ми је најомиљеније место у родној Јагодини, а да до септембра 2024. нисам пар пута дошао на ово место.
Старење, здравстено стање и други разлози мењају вредносни систем и приоритете у понашању. Нешто тако удаљено од личних рутина, понашања, стицајем околности постаје нешто тако блиско и пожељно, што чешће.
Када долазите у Јагодину, има она и аква парк, и излетиште Поток поред њега, и шопинг центар на истом месту, има и Завичајни и Етнографски музеј, свачега још за видети, али никако не пропустите пар минута шетње и дисања на Руском гробљу. Затећи ћете спортисте, рекреативце, родитеље и деке и баке са децом, и заљубљене и старе без икога – и у свима ћете видети спокој.
[1] Солжењицин „Приче“, Академска књига, Нови Сад, стр. 323.