Солжењицин: Фосил

Радовић је одавно био осуђен на неуспех: његова су предавања отказали још тридесетих година; књиге му нису објављивали; а поврх свега напале су га најразличитије болести. У грудима је имао крхотину Колчакове гранате, чир на дванаестопалачном вукао је већ петнаест година, а читав низ година морао је свако јутро вршити мучну операцију испирања желуца, без чега не би могао ни јести, ни живети.

               Али судбина, која зна меру и у својој тиранији као и у склоности, штитила је Радовића управо тим недаћама. Премда је био добро познати лик у круговима Коминтерне, Радовић је остао нетакнут за време најкритичнијих година напросто зато што никад није излазио из болнице. Исто тако су пре годину дана, кад су све Србе који су остали у Совјетском Савезу или ухапсили или натерали у антититовски покрет, Радовића опет превидели, јер није био у оптицају због слабога здравља.

               Свестан опасности свог положаја, Радовић се непрестано трудио да се суздржи, да никад не говори оно што мисли, да никад не запада у неку фанатичну расправу; чинио је све што је могао да живи досадним животом инвалида.

               Суздржавао се и у овом тренутку, у чему му је помогао дувански сто. Овалини сточић из резбарене ебановине имао је посебно место у радној соби. Картонске цевчице, мала машина за пуњење, збирка лула на сталку и велика пепељара од седефа били су поређани на столићу. До њега је стајао ормарић од карелијске брезовине, налик на сућушну апотеку с бројним ладичицама, од којих је свака садржавала посебан тип цигарете, цигара, дувана за лулу, па чак и бармута. Све то заједно Макаригин је називао „дувански олтар“.

               Тихо слушајући Словутино излагање о припремама за бактериолошки рат, о одвратним злочинима које су јапански официри починили против човечанства (о којима је судио на основу проучавања службеног материјала, сакупљеног током истражног поступка), Радовић је прегледавао и са уживањем мирисао садржаје ладица с дуваном, и није се могао одлучити који да одабере. За њега је пушење било равно самоубиству, сви су му његови лекари то категорички бранили, али будући да су му исто тако бранили да једе и да пије – те заправо није готово уопште ништа појео за вечером – његова чула укуса и мириса била су посебно осетљива на различите врсте дувана. Живот без пушења чинио му се крајње досадним. На све приговоре против његове омиљене разоноде одговарао је: „Fumo, ergo sum“, нашта би смотао неколико листова најпростијег јефтиног дувана, који је сада претпостављао осталима с обзиром на своје скучене финансијске прилике. У Стерлитамаку, за време евакуације, обично је куповао листове од стараца на пољива и сам их сушио и секао. Сад је, у доколици свог момаштва, утврдио да му руковање дуваном много помаже процесу мишљења.

               Чињеница је да Радовић, чак и да се није суздржавао, не би имао ништа страшно да каже. Он је био марксист, месо њихова меса, крв њихове крви, и о свему је судио веома правилно. Међутим, Стаљинова је свита била далеко више алергична на незнатне разлике у тону и нијанси него на потпуно контрасне боје, и због оних ситних девијација које су Радовића разликовале од осталих могао је бити сместа ликвидиран.

               И тако је он срећом ћутао, а разговор је прешао са Јапанаца на упоређивање особина цигара, у које се Словута уопште није разумео, те се, штавише, замало угушио неспретно повученим димом. Затим је разговор скренуо на тужиоце: не само да се терет њиховог посла није смањивао с годинама, већ је, премда је било све више тужилаца, постајао све већи.

               „А шта каже статистика о злочину?“ упита Радовић, непокретан извана, затворен у оклоп своје пергаментне коже.

               Статистика није говорила ништа: била је нема и невидљива, и нико није знао да ли још уопште постоји.

               Али Словута одговори: „Статистика каже да број злочина у нашој земљи опада“.

               Он није прочитао саму статистику, већ оно што се о њој говорило у неком часопису.

               И додао је истим искреним тоном: „Ипак, има још увек много злочина. Наслеђе старог режима. Народ је врло покварен. Затрован буржоаском идеологијом“.

               Три четвртине оних који су у то време пролазили кроз суднице одрасли су после 1917, али та чињеница Словути уопште није пала на ум: то није нигде прочитао.

               Макаригин потврдно климну главом – у то га није требало уверавати!

               „Кад нам је Владимир Иљич говорио да ће културна револуција бити много тежа од октобарске револуције, нисмо то могли замислити! Тек сад разумемо како је био далековидан“.

               Макаригин је имао високо четвртасто чело и истурене уши.

               Пушили су и заједнички задимили читаву собу.

               Макаригинова је радна соба била намештена врло различитим предметима. Био је ту писаћи сто, нечија старина, на осам округлих и чврстих ножица, а на њему писаћи прибот по најновијој моди с пола метра високим моделом Спаске куле са сатом и звездом. Две масивне тинтарнице у облику торњића кремљскога зида биле су суве – магистар правних наука Макаригин већ је давно престао писати код куће; време које је проводио у канцеларији дотицало му је за све, а тинтарнице су и тако биле бескорисне, будући да је писма писао налив-пером. Иза стаклених врата ормара за књиге били су поређани правни приручници и неколико увезаних годишта часописа Држава и право. Биле су ту такође и стара Велика совјетска енциклопедија (с грешкама и непријатељима народа), и нова Велика совјетска енциклопедија (такође са непријатељима народа), и Мала енциклопедија (такође са грешкама и непријатељима народа).

               Макаригин се није послужио ни једним од тих дела већ дуго времена, па чак ни безнадно застарелим, премда још увек ваљаним казненим закоником 1926.  – све је то тако успешно надокнадио са низ мање-више тајних директива, од којих је сваку познавао по броју – 083 или 005 повлака 2742. Те директиве, које су у соби усредоточиле сву мудрост правосуђа, биле су увезане у малој фасцикли и налазиле се у Макаригиновом радном месту. Књиге у његовој радној соби нису биле ту да би се читале, већ да би импресионирале посетиоце. Једина литература коју је Макаригин заиста читао, ноћу или у возу, или за време одмора, била је сакривена у закључаном ормару: то су били криминални романи.

               Над тужиочевим столом висио је големи портрет Стаљина у униформи генералиссима, а мало попрсје Лењина стајало је на полици.

               Словута, трбушаст, дебео тако да му је униформа била натегнута, а месо се преливало преко високог овратника, с одобравањем је разгледао радну собу.

               „Добро ти живиш, Макаригин! Твој старији зет је два пута примио Стаљинову награду, је ли?

               „Два пута“, понови тужилац задовољно.

               „А млађи је први саветник?“

               „За сада тек други“.

               „Не брини, бистар је он момак; док трепнеш оком биће амбасадор! А за кога мислиш удати најмлађу?“

               „Најмлађу? Покушао сам већ неколико пута, али девојка је тврдоглава. Неће ни да чује. А и тако већ предуго чека.“

               „Школована је? Чека инжењера?“

               Кад се Словута смејао, трбух му се тресао и читаво тело би се још више надуло. „За осамсто рубаља месечно? Удај ти њу за чекиста – тако је, удај је за чекиста, то је чврста инвестиција! Е па онда, Макаригин, најлепше хвала што си ме се сетио; не смеш ме задржавати, знаш, људи мечекају а скоро ће једанаест. Здраво ми био и ти, професоре, немој побољевати.“

               „Све најбоље, друже генерале.“

               Радовић је устао да се поздрави, али Словута му није пружио руку. Радовићев увређени и презриви поглед следио је округла, широка леђа Словутина кога је Макаригин отишао испратити до кола.

               Оставши сам са књигама, Радовић је сместа усредоточио своју пажњу на њих. Прелазећи руком по полицама изабрао је напокон, мало оклевајући, један свезак Плеханова. Управо је одлучи да седне с њим у наслоњач кад му је поглед привукла мала књижица у живахном црном и црвеном увезу на Макаригиновом столу, те је узео и њу. Али та друга књига као да му је опекла беживотне, пергаменасте руке. Била је то недавно објављена књижица под насловом Тито, издајнички маршал, коју је написао неки Ranaud de Jouvenel; прво издање од милион примерака управо је изашло из штампарија.

               Током последњих дванаестак година кроз Радовићеве руке прошла је голема количина инфамних, клеветничких, потпуно лажних књига, али учинило му се да никад још није у рукама држао овакву гадост. Искусним оком човека који познаје књиге прелетео је њене странице, и за неколико минута увидео је коме је та књига потребна и зашто, каква је ништарија њен писац, и колико ће у души јавности изазвати још нове жучи против Југославије, која то ничим није заслужила. Пошто је прочитао реченицу, која му је привукла поглед: „Нема потребе потанко се задржавати на мотивима који су Laszla Rajka навели да призна; чињеница да је признао значи да је био крив“ – Радовић је с гађењем одбацио књигу.

               Нарадно да није било потребно потанко се задржавати на његовим мотивима! Није потребно задржавати се на томе, да су Рајка млатили током преслушавања, мучили га глађу и несаницом, а можда га и повалили на под и ударали чизмама по гениталијама. (У Стерлитамаку је стари затвореник Адамсон, с којим се зближио већ при првим речима које су изменили, приповедао Радовићу о неким тамошњим омиљеним методама.) Нема потребе“ Чињеница да је признао значи да је био крив!

               Summa summarum стаљинистичког правосуђа!

               Али Југославија је била превише дубока рана, сувише болна да би је додиривао у разговору с Макаригином. И тако, кад се он вратио, бацивши нехотични заљубљени поглед у своје ново одликовање („није то толико само медаља, колико чињеница да ме не заборављају“), Душан је седео у наслоњачу, суздржавајући се, гледајући у Плеханова.

               „Хвала ти, Душане, што ниси ништа избрбљао. Бојао сам се да ћеш нешто бубнути!“ реле Макаригин, извлачећи цигару и тешко се бацивши на диван са уздахом олакшања.

               „А шта мислиш да сам могао бубнути?“ упита Радовић мало изненађено.

               „Шта си могао бубнути?“ Тужилац одсече вршак цигаре. „Било шта. Ти не можеш, а да нешто не изланеш.“ Он припали цигару. „Кад је говорио о Јапанцима, све су ти се уста трзала од жеље да противречиш.“

               Радовић се усправи. „Зато што је све намештено, и то се може намирисати са десет хиљада километара“.

               „Зар си сишао с ума, Душане? Па то је партијска ствар! Како то можеш назвати намештеним?“

               „Нема то никакве везе с Партијом! Зар ти зовеш Словуту партијом? Зашто смо тек сада, 1949, открили припреме којима су се бавили 1943? Напокон, они су већ четири године наши заробљеници. А уосталом, која се земља, ако води рат, не припрема да га заоштри? Како можеш бити тако поводљив? Ваљда верујеш и да нам Американци бацају кромпирову златицу из авиона?“

               Макаригинове истурене уши поруменеше.

               „Па, могло би бити, а ако баш и не бацају, шта онда? То је владина политика – то је као на сцени: мораш говорити гласније, мораш се служити шминком. Иначе публика неби схватила о чему је реч.“

               Лица као пергамент, Радовић је наставио листати свезак Плеханова. Макаригин је ћутао и пушио, следећи неку мисао која му је непрестано измицала.

               Убрзо се присетио. Посреди је била његова кћи Клара. Наизглед је све било у реду са Макаригиновим кћерима, али заправо се с Кларом, најмлађом, његовом љубимицом, која је била највише налик на мајку, већ дуго времена догађало нешто лоше, нарочито последњих месеци. Кад су ручавали утроје, није то више био миран одмор у породичном кругу као некад, већ се све претварало у ружну препирку. Клара је одбацивала сваку тему која је била једноставна и људска, и о којој се могло расправљати тако да не омета варење, а уместо тога сваки је разговор наводила на своје „несрећнике“ с којима је радила и према којима је очигледно одбацила сваки опрез и будност. Постала је жртвом сентименталности; патетично је тврдила да међу њима има невиних; вређала је оца и оптуживала га, очигледно уверена да је баш он био одговоран за осуђивање невиних људи. Знала би се страховито разбеснети и углавном би у бесу одлазила од стола, не довршивши ручак.

               Пре неколико дана отац је затекао Клару у трпезарији: ставила је једну ципелу на креденац, закуцавала је у њу ексер свећњаком и певушила је некакве чудновате речи као „ударај, бубњу, ударај“ на мелодију коју је њен отац сместа препознао.

               Трудећи се што је више могао да остане миран, он примети: „Могла би одабрати неку другу песму за такав посао, Клара. А Сузама је обливен бесконачни свет – с том месмом на уснама људи су умирали, одлазили на робију!“

               Из тврдоглавости, или ђаво би знао из чега, она се нарогуши и љутито рече: „Ма, замисли! Племенити хероји! Одлазили на робију! Е, па да знаш, одлазе и сада!“

               „Шта?“ Тужилац је био потпуно затечен тако бестидним и неоправданим поређењем. Како се може до те мере изгубити осећај за историјску перспективу? Једва се судржавао и трудећи се да не ошамари своју кћер, истргао јој је ципелу и бесно бацио на под:

               „Како се усуђујеш то поредити! Партију радничке класе с тим фашистичким талогом!“

               Она је била тврдоглава, чак и да је удариш не би заплакала. Само је стајала, непомична, с једном ногом у ципели, другом у чарапи, на паркету:

               „Остави се говоранција тата! Каква си ти радничка класа! Био си некад две годне радник, јако давно, а сад си већ тридесет година тужилац. И ти си ми неки радник, а ни чекића немаш у кући! Радник, а бојиш се приближити аутомобилу без шофера! Постојање одређује свест – тако су нас учили зар не?“

               „Да, друштвено постојање, будало мала! И друштвену свест!“

               „Добро, а шта по теби значи друштвено? Неки имају палате, други колибе, неки имају кола, а други – подеране ципеле. Шта је од тога друштвено?

               Њен се отац гушио од беса и немоћи. И опет та вечна немогућност да се мудрост старије генерације разумљиво и кратко протумачи будаластој младежи.

               „Ти си глупа! Ништа не разумеш и ништа не учиш!“

               „Па онда ме научи! Хајде, научи ме! Од којег новца живиш? Не би ти плаћали толике хиљаде да нешто не дајеш заузврат!“

               Бесна муња обасјала јој је потамнело лице.

               „Вишак рада, глупачо“ Читај Маркса. Ти имаш образовање, струку – то је акумулирани рад, и за то се добија већа плата. А зашто теби плаћају осамнаест стотина рубаља у твом институту? Шта за то радиш?“

               Баш је у том тренутку његова жена упала у собу; чула је препирку па је и она стала корити Клару што сама покушава поправити ципелу, уместо да позове и плати постолара. Зато постоје постолари; није потребно уништавати свећњак и креденац.

               … Сада је, седећи на дивану, Макаригин затворио очи и видео своју кћер, љубљену и ображену кћер, како га вешто обасипа увредама; видео је како подиже ципелу коју је бацио на под, зури у њега неко време, а затим шепајући одлази у своју собу.

               „Душане, Душане“, уздахне Макаригин тихо. „Шта да радим са својом кћери?“

               Макаригиново се лице уопште није сужавало од слепоочница према бради. Широко четвртасто лице одговарало је озбиљној друштвеној одговорности тужиоца. Велике уши стрчале су му попут сфингиних крила. Било је необично видети збуњеност на таквом лицу.

               „Како се то догодило, Душане? Кад смо гонили Колчака, ко је могао замислити да ће нам деца овако захвалити?“

               Испричао је догађај с ципелом.

               Радовић је извукао прљави комадић јелење коже из џепа и веома дирнут, обрисао наочаре. Без њих је био кратковид. Рекао је:

               „Крај мене станује један красан младић демобилизирани официр. Каткада разговара са мном. Међу осталим ми је причао како је у војсци увек служио истим заклоном као и војници. Кад год би дошле његове старешине, увек су га корили: „Зашто немаш посебан заклон? Зашто ти посилни не кува посебно? Ти не поштујеш сам себе! Зашто мислиш да добијаш официрско следовање!“ Међутим, тај младић је имао васпитање попут нашега, лењинистички – човек то напросто не може учинити! То би било увредљиво! И зато му је заповедник напросто дао наређење: „Не срамоти свој официрски чин!“ А он се обратио војницима и рекао: „Саградите ми заклон! Унесите ми намештај! Старешине су га похвалиле: „То си већ давно морао учинити“.

               „Па шта би ти хтео“ намршти се тужилац. Стари Душан постао је током година неугодан. Био је љубоморан зато што није успео, па је морао подбадати друге.

               „Шта бих хтео?“ Радовић опет стави наочаре на нос и устане, мршав и усправан. „Девојка има право! На то су нас упозоравали. Човек мора бити у стању учити од својих непријатеља“.

               „Ти предлажеш да учимо од анархиста?“ запањено упита тужилац.

               „Ни говора, Пјотре. Ја само апелујем на партијску свест!“ повиче Душан, подужући руку и испруживши дугачки прст. „Бесконачни свет обливен сузама“? И – вишак рада? Па можда још и неколико додатних хонорара. Ти зарађујеш осам хиљада рубаља, зар не? А чистачица двеста и педесет.

               Макаригиново је лице постало потпуно четвртасто. На једној страни трзао му се образ.

               „Ти си полудео у тој твојој пећини! Изгубио си сваку везу са стварношћу! Шта би требало да радим? Да одем сутра до њих и затражим двеста и педесет рубаља! Како бих живео? Избацили би ме, помислили би да сам сишао с ума! Напокон, остали се не буне!“

               Да би подвукао свој одговор, Радовић је, упирући прстом попут копља, наглашавао речи као да њима убада.

               „Морамо се почистити од те буржоаске трулежи. Темељно очистити! Погледај у шта си огрезао! Пјотр! У шта си се претворио?“

               Макаригин пружи руку као да се жели одбранити.

               „Па зашто сада живимо? Зашто смо се борили? Зар се не сећаш Енгелса? Једнакост не значи изједначити све с нулом! Крећемо према стању у којем ће свако успевати и цветати!“

               „Не скривај се иза Енгелса! Тај пример који си дао је више налик на Фојербаха: „Твоја прва одговорност је према теби самом. Ако си срећан, учинићеш и друге срећнима“.

               „Прекрасно речено!“ рече Макаригин, пљескајући рукама у знак одобравања. „Ето, видиш, то никад нисам ни прочитао. Покажи ми где си то нашао.“

               „Прекрасно!“ насмеја се Радовић и читаво му се тело затресе од ужасног смеха налик на кашаљ. „То је морал Вајлдовог воденичара Хуга! Не! Ономе ко сам није двадесет година патио, забранио бих да се бави филозофијом.“

               „Ти си сасушени фанатик! Мумија“ Преисторијски комунист!“

               „А ниси ли ти мало пребрзо постао историјски?“ Радовић зграби са стола урамљену фотографију седокосе жене која је носила кожни капут и држала маузер у руци. „Лена је била на страни Шљапникова, зар се не сећаш? Требало је да будеш срећан што је умрла. Да није, зацело ти не би дала да водиш процес против Шахтинског!“

               „Остави то!“ нареди му Макаригин пребледевши изненада. „Не дирај успомене! Фосилу! Фосилу!“

               „Нисам ја фосил! Ја само тражим лењинску чистоћу!“ Радовић је спустио глас. „Нико овде о њој не пише ни речи. У Југославији радници руководе производњом. Тамо…“

               Макаригин се насмеши иронично и непријатељски: „Ти си Србин; Србину је тешко бити објективан. Ја то схватам и опраштам ти. Сећаш ли се шта је Маркс рекао о „балканском провинцијализму“? Балкан није читав свет.“

               „Ипак…“ ускликне Радовић, али се нагло прекине. Ово је била граница иза које се могло сломити чак и пријатељство настало у црвеноармијском одреду пре тридесет година. Била је то граница иза које Пјотр Макаригин није могао бити ништа друго до тужилац.

               Радовић се опет наборао у малог, пергаментног човечуљка.

               „Хајде, настави, настави, фосилу!“ захтевао је Макаригин непријатним гласом. „Хоћеш рећи да је полуфашистички режим у Југославији социјалистичка влада? Хоћеш рећи да је оно што ми овде имамо девијација? Крај револуције? Старе оптужбе! Давно смо их слушали, али они који су се усудили да их изрекну сад су на другом свету. Још си заборавио рећи да смо осуђени на погибију у борби с капиталистичким светом. Јеси ли то хтео рећи?“

               „Не! Не!“ поново је оживео Радовић, док му је лице блистало гледајући у будућност. „То се неће догодити! Капиталистички је свет растрован неупоредиво горим противречностима. И као што су сви у Коминтерни пророковали, ја чврсто верујем да ћемо убрзо бити сведоци оружаног сукоба између Америке и Енглеске за светско тржиште“.

А. Солжењицин „У првом кругу“ „Отокар Кершовани“ Ријека, 1969, странице 350-357.

Посрбио М.З.