Home » Dijaspora, Ekonomska istorija » Karijeristi iz emigracije

Karijeristi iz emigracije

Тихомир Р. Ђорђевић „Насељавање Србије за време прве владе кнеза Милоша Обреновића“.  Службени Гласник и САНУ, Едиција Корени, књига 2 „Насељавање Србије“

Досељеници из Аустрије: 9. Што су позивани да дођу у Србију

Стр. 754-756.

Често пута све потребе Србије нису могле бити задовољене кандидатима који су сами долазили, те су поједини људи нарочито тражени и позивани. Тако је 15 августа 1821 године писао Кнез Милош Варадинској Генерал-Команди да допусти прелазак Јовану Петровићу, ковачу, житељу земунском, да пређе у Србију да догради потребе за београдску и крагујевачку цркву, које је био започео (у ствари га је звао ради окивања топова). 22 априла 1829 пише Ђ. Стратимировић Павлу Стаматовићу у Пешту како су му писали из Србије „да им за воспитатеља деце Господара Кнеза Милоша Обреновића код способног Србина препоручи“ и обраћа се Стаматовићу да у највећој „тајности“ потражи таква човека, који би знао матерњи језик, немачки и латински, „а добро би било кад би и француски знао“, „поред моралних поведенија“. У исто време тражио је за децу Кнеза Милоша учитеља за француски језик и Вук Караџић. Исто је тако тражио Кнез Милош учитеље за своју децу и 1837. Исто тако је тражио преко Вука Караџића и лекаре, сликаре и друге људе. 1830 позвао је Кнез Милош архимандрита Павна Кенгелца за владику у Србији. И тако даље.

Међу досељеницима из Аустрије било је врло различитих људи. Било је врло честитих и способних, који су из одушевљења и родољубља долазили у Србију, у почетку – да се боре за њено ослобођење, а после – да буду од користи својој примитивној браћи. Број таквих људи није био велики. Вук Караџић од ових последњих наводи свега неколико: Др. Јована Стејића, митрополита Петра и Јована Гавриловића. У осталом честити и ваљани људи на сигурним положајима тешко су се и одважавали да дођу у Србију, нарочито пре обнародовања хатишерифа 1830 године, „јер је тамо јошт све неизвесно шта ће бити, како ли са Србијом“.

Већина је долазила у Србију као у обетовану земљу. Сељаци, занатлије, радници и трговци – јер су се надали да ће им у примитивној Србији бити боље, а чиновници – јер су плате у Србији „превазилазиле оно чему би се могли надати у својој дотадашњој отаџбини“ и јер су веровали, да ће им се због надмоћности, коју држаху да имају над домородцима, једино бити тешко да у служби учине избор“. Нарочито их је много дошло после обнародовања хатишерифа. Тада их је навалио „читав облак, тражећи звања“. Да би што боље успели, увек су истицали да су дошли „да свој живот жртвују на олтар отаџбине својих предака“ и ако су и сами знали да су за жртве били и сувише закаснили. Било је међу њима свакојаких људи па „и онаквих који би за неколико бутели доброг шампањера сву Србију жертвовали, а то све под видом родољубија“; било их је „пропалила, скитница и очајника“, „злочинаца, који су за злочинства своја у тавницама и на робији бивали“ како их карактерише Вук Караџић. Долазили су из школских клупа, или из државне службе, или као ситни трговци, или као банкроти и пропалице. Китњастим стилом онога времена, врло снисходљиво „с глубочајшим страхопочитанијем“ и „коленоприклоно“ истичући најпре своје способности, које су добили „по разних канцеларијских вармеђских и спахинских“ и сличним службама, и којима „отечеству на услугу какову бити могу“ и љубав према „милом роду србском“, „за олакшати своје стање и за наћи себи удобније уживлење“, моле Кнеза Милоша („будите милосрдни јакоже и отац Ваш (небесни) милосрдан јест“) „да их гди год за отечества служитеља благоизволи милостивјејше одредити и за уживланије колико отеческаја милост буде годишњим приходом обдари“. Они пак који су позивани из Аустрије да дођу у Србију постављали су врло тешке услове. Кад је Павле Кенгелац позват за владику у Србији постављао је услов да бира владичанску столицу, а не да прими ону која му се да“. Позват за лекара у Србију Др. К. Пејчић „је полагао кондиције, какве ни султану у Једрену Руси нису“ полагали. У ствари, они су Србијанце сматрали за „варваре“ који су једино кадри руковати оружјем, али неспособни да собом управљају, те тако дакле да су они сами позвати да их образују и просвећују“.

Долазећи из са свим другојачијих географских, економских, културних и управних прилика, они су се знатно разликовали од Србијанаца. Доносећи своје особине, свој менталитет и своје погледе на Србију и народ у њој, какве смо све мало час изнели , они нису били много у вољи примитивним, али крутим, трезвеним и природним Србијанцима. Будући уз то еластични и умешни, они су брзо успевали у својим каријерама и изазивали ненавист Србијанаца, који су сматрали да су звања и каријере њихова привилегија. Антагонизам између Србијанаца и досељеника из Аустрије јавља се врло рано и често избија у врло оштре свађе и размирице. Погрдни називи Швабурија, Шваба, Немачкар, Шврћа за људе из Аустрије постојали су још тада“.

 

 

Tags:

Jedan komentar na Karijeristi iz emigracije

  1. Mozda je ovaj tekst opravdanje sto je od 3 miliona srpske dijaspore glasalo na poslednjim izborima oko 10000, znacajno manje nego na proslim.
    Da su Svrche glasale vlast bi drugacije izgledala.
    Da njihovih doznaka nema, bili bi u bunaru jos pre x godina.

    Te Svrche su napravile veliki iskorak u svim poljuima u Sr. Narocito u obrazovanju. Tako da je Srbija sledecih decenija mogla da se nosi sa istorijskim neprilikama. I znacajno se modernizovala.
    Napisite clanak o Kini i njenoj emigraciji ili Izraelu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>