Филмски фестивал Дан Победе у Москви: Награде добили филмови о Србији и Јерменији

На IV филмском фестивалу “Дан Победе” који се одржао у априлу у Москви, награде су, међу осталима, добили и два филма руских редитеља о заједничкој судбина Руса са Србијом и Јерменијом током Другог Светског рата.

Посебну награду Московске добротворне фондације “МАМА” (“Majka”) добио документални филм “Грешка пуковника Едвинсона” руског редитеља Дениса Чувајева (заједничка производња Русије и Србије). Филм је посвећен “Нишком инциденту”, сукобу саветске и америчке ратне авијације, који се је догодио дана 7. новембра 1944. блпзу града Ниша. Тада је америчка авиација напала овај град (упркос томе што је био недуго пре тога ослобођен од стране Црвене Армије и Народноослободилачке војске Југославије).

Диплому и посебну награду фестивалског жирија добио је и документални филм “1942. Кроз пут живота у Санахин”. Овај филм исприча историју једног од сиротишта Лењинграда (данашњег Санкт Петербурга). Током геноцидне опсаде града, био је то дете евакуисано у Јерменију.  

Више од седамдесет година била је његова историја мало позната. Аутори филма, новинари из Петербурга Јекатерина Додзина и Андреј Радин, су, пре неколико година, нашли архиву директора сиротишта, Хане Гершенок, коју је сахранила његова унука. У оквиру снимања филма, разговарали су са малим бројем живих до данас, бивше деце из сиротишта – у Санкт Петербургу, Јеревану (у томе са баком аутора овог чланка, Варваром Васиљевом-Коркотјан), као и у Немачкој и Израелу.

Пре 84 године, у опседнутом Лењинграду, они и десетине друге деце су преживели зиму 1941. године, када су хиљаде Лењинградаца умирали сваки дан од најтеже потхрањености, хладноће и болести. У пролеће 1942. године били су евакуирани кроз такозвани Пут живота, бродовима преко језера Ладога (био то једини пут за снабдевање града и евакуацију). Даље су били превезени у Краснодарски крај на југу Русије. Били су поново приморани да се евакуишу, током офанзиве немачких снага у лету 1942. године. Воз са сиротиштом напустио је Краснодар када су њему већ приступале нацистичке снаге…

Из Краснодара су били транспортирани у Новоросијск, на обали Црног мора, јер су сви копнени путеви у Краснодарском крају били већ блокирани. Даље, бродом, су били превезени у Грузију и, даље, у Јерменију (да подсетимо, обе ове републике чинили су део Совјетског Савеза).

У Јеревану, деца су била смештена у санаторијуму, јер је њима, након дугих месеци глади и најтешких психолошких траума, био је потребан опоравак. Јерменска република, иако је била у великој материјалној штедњи, снабдевајући потребе фронта, додељивала лењинградској деци све оно што је било потребно. После неког времена, из Јеревана, сиротипте су било премештено у село Санахин, у близини границе са Грузијом. У овом селу (где се налази чувени средњовековни манастир) деца су била до краја рата.  Овде су сељаци помагали сиротишту свим оним шта год могли, а деца су помагала, сакупљајући класје пшенице, који су остале по жетве (јер у то време сваки комад хлеба био је драгоцен).

Лењинградска деца припадала су различитим нацијама – били су не само Руси, већ и Украјинци, Јевреји, Естонци. У Санахину у сиротишту су била прихваћена и нека јерменска деца из села, чији су очеви погинули на фронту. Ускоро почели су да причају на руском, а мали лењинграци на јерменском (овај језик они памте и данас).

„Пројекција филма у оквиру фестивала догодила се не једном, већ неколико пута, и ми смо срећни, да већи број гледалаца види историју оног чудесног спасења деце“, каже Јекатерина Додзина.

Пре фестивала, филм био је приказан у Јеревану, Санкт-Петербургу и многим другим градовима Русије, као и на државној телевизији „Россия 24“.

Да додамо, Варвара Васиљева-Коркотјан остала су у Јерменији и удала се за Јерменина, Вазрика Коркотјана. Он и његов брат Вахрам (пореклом из породице, која преживела је Геноцид у Турској) били су учесници Другог Светског рата, а Вазрик Коркотјан учествовао је у ослобођењу Београда у саставу 3. Украјинског фронта Црвене Армије.