Home » Istorija » Užasi Jasenovca

Užasi Jasenovca

ZAPISNIK OD 30. APRILA 1942. SAČINJEN U NEDIČEVOM KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU U KOJEM MILIVOJ NIKOLIĆ I RELJA

MILANOVIĆ GOVORE O SVOM BORAVKU U LOGORIMA GOSPIĆ I JASENOVAC Z A P I S N I K SASTAVLJEN U KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU.

 

NIKOLIC MILIVOJ, rođen 27. septembra 1907. god. u Visokom, sin. pok. Nikole i pok. Jovanke rođ. Krstić, neoženjen, elektroinstalater.

 

MILANOVIĆ RELJA, rođ. 22. aprila 1920. u selu Cipuliću, srez Bugojno, sin Anđelka i Jelke rođ. Lučić, neoženjen, kazandžija.

 

Obojica su pozvani da dadu svoj iskaz o svemu što su preživjeli od dana hapšenja pa do dana, kada su pušteni na slobodu iz logora u Jasenovcu. Opomenuti da kažu samo čistu istinu oni su rekli1 ovo:

 

Ja, NIKOLIC MILIVOJ, uhapšen sam u Visokom na 19. jula prošle godine.

U ustaškom zatvoru u Visokom bio sam do 1. avgusta bez ikakva saslušavanja. Ne mogu da se potužim na tamošnji postupak ustaša ni Muslimana ni Hrvata. Na 1. avgusta krenuo sam u transportu od 34 čoveka iz Visokog i sreza visočkog u teretnim vagonima prema Gospiću. Pratio nas je jedan žand. narednik, koji je bio ispravan, dva financa i dva ustaša. U Zenici su nam se pridružila 2 vagona sa zatočenicima, a i u Doboju dva vagona sa seljacima iz Bijeljine. Putovali smo ravno u Gospić, gde smo stigli 3. avgusta ujutro i smešteni u tamošnjoj kaznioni. Tu je već bilo oko 2000 zatočenika smeštenih polovica u zgradi kaznione, a druga polovica u kojoj sam bio i ja u Gospiću smeštena je u dvorište, pod otvorenim nebom. Tu u dvorištu kaznione u Gospiću našao sam se sa Bilanovićem Reljom, sa kojim sam od tada bio sve do današnjeg dana. Jedino smo u Jasenovcu bili rastavljeni na različitim radovima, tako da smo od 10. Oktobra do 27. februara doživeli u Jasenovcu različite doživljaje.

 

Ja MILANOVIĆ RELJA, živeo sam na slobodi do Vidovdana prošle godine u varoši Puračiću, gde sam radio kao kazandžija… Mi i još 17 zatočenika Srba iz Tuzle krenuli smo u vagonima treće klase prema Brodu a odavde u Gospić. Sa mnom iz Puračića krenuli su: Gavrić Mirko, koji je docnije zaklan u Jasenovcu, Jovo i Danilo Blagojević braća, od kojih je Danilo streljan u Jasenovcu, negde između katoličkog i pravoslavnog Božića, dok je Jovo živ i nalazi se sada u logoru u Staroj Gradiški, Despotović Neđo, koji je umro od iznemoglosti u Staroj Gradiški, nekih 4 do 5 dana pre našeg oslobođenja, Vojnović Milan koji je jednoga dana odveden iz logora u Jasenovcu sa 26 drugih zatočenika nakon begstva naših drugova Ljuba Popovića i Branka Beatovića. Neznam šta je bilo sa tim ljudima, ali su verovatno poubijani zbog pomenutog begstva, Stanković Uroš, koji je ubijen u Jasenovcu prilikom jednog „čišćenja” logora po katoličkom Božiću, Božić Joco, umro je u Jasenovcu negde oko 20. Decembra prošle godine od sepse, Stanković Đorđe takođe je u Jasenovcu 23. decembra od iznemoglosti umro, Svetozar Ćuk ubijen u Jasenovcu u mesecu novembru prilikom jedne seobe iz jednog logora u drugi. Od onih koji su nam se pridružili iz Tuzle sećam se Popović Ljube, koji je kako sam gore rekao izbegao iz Jasenovca i sada živi u Beogradu, Svete Radića, koji je poginuo u Jasenovcu kad i Ćuk, Zgonjanin Branka, koji je poginuo u Jasenovcu u mesecu septembru prilikom prisilnog kupanja u vodi na koje su nas naterali ustaše, o čemu ću docnije opširnije govoriti, Toljevića Riste rodom iz Lukavca, koji je iz Gospića odveden na otok Pag, i tada mu se izgubio trag. Stojanovića Nikole, koji je takođe odveden na Pag, Gavrića Spasoja odvedenog takođe na Pag. Pored njih sećam se još jevrejina Mila Pesaka, Rilja Altaraca. Altarac je umro u Jasenovcu, dok je Mile Pesak ostao u Jasenovcu, gde radi u kožari. U Gospić smo stigli 4. avgusta u veče sa još oko 500 zatočenika iz Jajca, gotovo samih seljaka, koji su se pridružili našem transportu u Doboju. Putem nismo imali nikakvih incidenata osim na stanici u Perušiću. Tu smo se ukrštali sa jednim vozom punim hrvatskih vojnika. Oni su nam dovikivali pogrdne reči i pretili nam da će nas sve poubijati. U Gospiću sam smešten u dvorište, gde sam se našao sa Nikolić Milivojem…

Na 18. avgusta ujutro zorom počeli su nas sve u kaznioni svrstavati u grupe po oko 60 do 65 ljudi, postavili su nas pored jednog lanca, za koji su nas vezali. Tome smo vezivanju nas dvojica opet izmakli. Ljudi su tako vezani stajali na dvorištu do jedan sat posle podne. Tada su ih odvezali, a sutra dan ujutro pre sedam časova ispražnjen je ceo zatvor, oko 2000 ljudi, a od čega je bilo oko 1200 Srba, a ostalo Jevreji I nešto Hrvata. Potrpali su nas u kamione i odveli na stanicu. U kaznioni su ostali samo redovni kažnjenici, kriminalci. Na stanici smo odstajali, bez hrane i vode sve do 7 sati na veče. Tada su nas uterali u teretne vagone, u svaki po 80 ljudi. Na stanici u Gospiću bili su italijanski vojnici, koji su tu čuvali stražu. Oni su nas celoga dana fotografisali. Kada smo bili uterani u vagone javio mi se kroz vagonske prozore Dušan Bučevac, lugar iz Visokog, koji je znao talijanski. Rekao im je da mu dadu cigaretu i vode. Italijanski vojnici su nam na to dodavali cigarete, vode i hleba. Ovde su nas uveli u bivši dvorac grofa Erdedia. Nas 170 Srba smestili su u podrum dok su ostale Srbe sproveli ravno u Jasenovac. Po ostalom dvorcu bili su smešteni Jevreji, neki katolici i naše žene i deca. Svi su oni imali slobodniji režim. Mogli su šetati po parku. Mi nismo smeli nikamo iz podruma, a hranu smo dobivali iz jevrejske kuhinje koja je bila dosta dobra, ali nismo dobivali hleba. Tu smo ostali desetak dana, našto su nas Srbe i Jevreje teretnim vagonima prebacili u Jasenovac. U Jastrebarskom su ostale samo žene i deca i oni katolici.

U Jasenovac smo stigli 2. septembra izjutra. Odmah su nas sa stanice prebacili u logor uz užasne psovke i tučnjavu. U logoru su nam oduzeli sve što smo imali uza se. Ukoliko nam je što preostalo, jer su nam ustaše već putem od stanice do logora pooduzimali sve što smo vrednoga imali: novac, prstenje, satove, idr. Smestili su nas u logor broj 2. U jednoj baraci nas je bilo ukupno 500 ljudi. Hrana je od samoga početka bila vrlo slaba. Hleba smo dobivali samo kadkada, a od novembra pa sve do sredine marta nismo ga ni videli. Radili smo na podizanju nasipa. Rad je bio neopisivo težak, a postupak prema nama više nego brutalan. Svakoga dana padalo je najmanje do 20 mrtvih ljudi. Mnogi su umirali od iznemoglosti, čak i u času dok su jeli ručak. Znamo da je tako umro železničar Petar Pejić iz Siska, Boško Božić, posednik iz Visokog, Mile Vujak, rudarski radnik iz Prijedora, Vaso Melić brijač iz Visokog, Đorđe Stanković, posrednik iz Puračića, Kovačević, školski nadzornik iz Nevesinja i još mnogi drugi kojima se ne sećamo imena. Tada još ustaše nisu ubijali u velikom broju nego su samo neopisivo tukli, naročito one, koji zbog slabosti nisu mogli da rade onako, kako su to ustaše želeli. Do 10. oktobra smo obojica zajedno, jednako živeli i radili. Tada smo se rastavili.

Ja NIKOLIC MILIVOJ, premešten sam kao elektroinstalaterski zanatlija iz toga logora broj 2 u logor broj 3, u Bačićevu fabriku dok je Relja Milanović ostao i dalje u logoru br. 2. Bio sam zaposlen u električarskoj radionici, tu je radilo svega oko 20 zatočenika sve samih Jevreja izuzev nas dvojice Srba. Pored mene drugi je Srbin tu bio na poslu Milan Milanović iz Vareša, koji je sada u St. Gradiški.

Na kraju imam još da kažem ovo: koliko je meni poznato u Visokom i srezu visočkom pohapšeno je nas 44 Srbina. Tu je reč samo o onom transportu, kojim sam ja odveden iz Visokog. Razume se da su pre i posle toga pohapšeni mnogi ljudi visočani, koje ja neznam. Od tih se sećam tačno ovih imena: Milan Sotra gostioničar, ubijen u logoru Krap je kod Jasenovca,

Ranko Beatović, trgovac ubijen u Jasenovcu, Ivo Vasiljević, pekar, ubijen u Jasenovcu, Vaso Marić, brijač, umro u Jasenovcu, Žalica, penzioner, odveden krajem septembra sa grupom od 26 zatočenika nakon bjegstva Ljube Popovića i Branka Beatovića, za koje neznam, šta je s njima

bilo, ali držim da je ubijen. S njim zajedno je odveden i Kornelije Lazić, svršeni pravnik, Dušan Valenčić, svršeni pravnik i neki Slobodan, tehničar iz Vareša, takođe su odvedeni sa ovom grupom: Kovačević Milan, školski nadzornik iz Nevesinja, umro u Jasenovcu, Kara-Jovanović Mihajlo, pismonoša iz Visokog umro u Jasenovcu, Gošić Boško, posednik, umro u Jasenovcu, Obren Bokarac, želj. zvaničnik umro u Jasenovcu, Branko Babić, želj. zvaničnik, umro u Jasenovcu, Knežević Jovo, živ u logoru Jasenovac, Milanović Milan, živ u Staroj Gradiški, Milan Erić, kolar, umro u Jasenovcu, Gučevac Dušan, živ u Jasenovcu, Kara-Jovanović Aleksa, ubijen u Jasenovcu, Makšić Miloš, kovač, živ u Jasenovcu, Ciganović Miloš, zidar živ u Jasenovcu; Dubljević Radovan, rudarski radnik, živ u Jasenovcu, Bilbija Miloš, gostioničar umro u Jasenovcu, Đurđević Panto, strojovođa, živ u Jasenovcu, Đurđević Pero, zemljoradnik, živ u Jasenovcu, Vukičević Božo, želj. telegrafista, poginuo u Jasenovcu, i još dva željezničara iz Kaknja, od kojih znam da je jednom ime Lazo, obojica su umrli u Jasenovcu.

 

Od 27. februara pa do odlaska iz Jasenovca i dolaska u Beograd bio sam i ja kao i ostali mojih 12 drugova koji su samnom stigli, pošteđen od rada i dobivao sam dvostruku hranu. Uopšte u svemu sam prošao kao i ostali, koji su već o tome dali svoj iskaz.

 

Ja RELJA MILANOVIĆ ostao sam posle odlaska Milivoja Nikolića i došao u logor broj 2 . . ..

U novembru je jedan zatočenik, neki Branko Đujić brijač iz Zagreba, koji je još pre rata bio prešao na katoličku veru radi žene, pokušao da udari jednog ustašu. Naravno, ustaše su ga ubile. Ali samo za to, što je jedan zatočenik pokušao da nasrne na jednog ustašu, izvršena je represalija i zbog toga je streljano 24 Srbina i 4 Jevreja iz naše barake. Bili su to većinom seljaci iz Bijeljine i ne sećam se njihovih imena. Pobijao ih je na isti način Ljubo Miloš, a svi smo to morali da gledamo. Nesretni seljaci, koji su bili odabrani za to streljanje, preklinjali su da ih ne streljaju, a mnogi su među njima i plakali. Posle toga su zaredala ubijanja, klanja i prebijanja na svake načine. Kako je u novembru nadošla voda i preplavila logor broj 2, ustaše su odredile, da se ceo logor preseli. Bilo je tu oko 450 Srba i oko 500 Jevreja. Jedan je deo preseljen u logor broj 1 u selo Krapje, a drugi u Jasenovac, u Bačićevu fabriku. Od svih tih koji su preseljeni, na stotine su poginuli prilikom preseljavanja, a oni koji su preseljeni u Krapje, svi su na katolički Badnjak poubijani.

U logoru broj 2 ostalo nas je 80 Srba, koji su dobili dužnost da rasture logorske barake i prenesu materijal na cestu, udaljenu oko 2 km. U toj baraci ostalo je još oko 15 Jevreja, koji su bili bolesni i nisu mogli da se presele. Njih su ustaše poubijali pred nama letvama, kočevima i bodežima, našto smo ih mi sahranili. Odmah smo počeli da rušimo barake i da prenosimo građu. Docnije nam je došlo u pomoć još 16 Jevreja. Bio je to strašan posao. Materijal smo nosili na leđima, kroz već na pola zamrznutu vodu, duboku često i do pasa. Lako je zamisliti kako nam je bilo onako mokrim u onoj studeni. Ako je neko nosio manje greda ili dasaka, nego što se ustašama činilo da je trebalo da ponese, onda su ga kažnjavali tako, da su ga prisilili da se „kupa”: morao je da se ispruži u vodu odnosno da zađe u jednu baru u kojoj je voda bila do vrata. Ko bi zbog iznemoglosti preslabo radio ustaše bi ga prisilili da po čitav sat ili dva bude u vodi. Oni koji su tako kažnjavani ostajali su u vodi mrtvi. Poneki je izvučen na pola mrtav, ali je svaki od njih već docnije za sat — dva umro. Tako je poginuo, koliko se sada sećam i Zgonjanin Branko, livac iz Tuzle.

Za celo vreme teškog rada ustaše su ubijali batinama i motkama ljude, dok su stajali ili gazili kroz duboku vodu. Za vreme prenosa ovoga materijala pokušala su 4 Srbina iz Karlovca, kojima ne znam imena, da pobegnu, ustaše su ih stigli na desetak kilometara od logora te dvojicu

su ubili, a drugu su dvojicu uhvatili žive i doveli ih u logor. Tada su postrojili nas oko 140 Srba i oko 200 Jevreja, većinom staraca, koje su tih dana doveli iz Sarajeva. Stajali smo oko pola sata u vodi do kolena, dok su nas prebrojavali, da utvrde dali smo svi na broju osim one četvorice. Kad su to utvrdili ubili su pred nama onu dvojicu živih begunaca, i to motkama. Iako su kaznili nas time, što su nam naredili da po ovoj studeni, plivamo oko celog logora t. j. oko žice, kojom je logor bio ograđen. Trebalo je preplivati nešto preko 200 metara. Sada se sećam da je to bilo na 21. novembra, na Aranđelov dan, na moju Krsnu Slavu.

Lepa mi je slava bila! Plivanje je trajalo oko pola sata. Kad smo se nakon plivanja prebrojavali, videli smo da su 72 čoveka ostala u vodi. Izdato nam je naređenje, da opet idemo u vodu i da ih tražimo. Težak je to bio posao, kad se ima na umu, da je voda bila često duboka preko vrata. . . .

Sutra dan nam je naređeno, da iskopamo raku za nekih 80 ljudi. Dok smo mi tu raku kopali, dotle je druga grupa prevlačila 56 leševa, sve samih staraca, najviše Srba i nešto Jevreja pa i Hrvata. Među njima sam prepoznao svoga desetara, Svetozara Ćuka gostioničara iz Puračića. Te su starce poubijali dan ranije na cesti kod građe od baraka, koju smo mi tu preneli. Dotle su ih doveli kamionom. Poubijali su ih što nožem što puškom. . ..

Nakon toga bili smo bezposleni oko 9 dana, za koje vreme nismo dobili hrane punih šest dana za redom. Stanovali smo u jednoj od tri barake toga logora, koja još nije bila srušena. Devetog dana naišao je Pavelićev poverenik; Vjekoslav, ili kako su ga zvali Maks Luburić, on je odabrao između svih nas prisutnih svega 23 i odvojio ih na stranu.

Među njima bio sam i ja. Svi smo bili mlađi, zdraviji i jači ljudi. Odredio nas je i poslao u logor broj 3 u Bačićevu fabriku. Pre toga smo morali iskopati raku za 400 ljudi. Mislim, a docnije su svi to u logoru tvrdili, da je sve ono, što je iza nas ostalo u logoru broj 2 poubijano i zakopano u tu raku. Svakako je istina, da ni jednog od njih niko više nikada nije video.

Ovom prilikom hteo bi da ispričam sudbinu i smrt sokolskog staroste iz Zagreba dr Otona Gavrančića. Ja sam bio nekada sokolaš, pa sam znao za dr Gavrančića kao i mnogi drugi zatočenici. Svi smo ga poštovali i žalili ga zbog njegovih mučeničkih poslednjih dana i smrti. Negde krajem oktobra, valjda pola meseca pre selidbe logora broj 2 pročulo se, da se u logoru nalazi sokolski starosta Gavrančić. Ja sam ga i viđao. On je bio vrlo slab i jedva se kretao. Po danu je boravio u jevrejskoj baraci (jer Hrvati nisu smeli boraviti sa nama). Radio nije ništa, kao ni jedan Hrvat u to vreme. Noću je morao da prenoći u „žici”. . ..

Dr Gavrančić je bio bos i u samoj košulji i donjem vešu (gaćama), kako je na večer morao da uđe na noćenje u „žicu”. A noći su bile vrlo hladne i već je i u veliko stezao mraz. Mi smo ga u kuhinji položili pored peći i pokrili ga jednom dekom. Ja sam mu oprao noge i ruke, koje su mu bile vrlo prljave od blata. Bio je pri sebi, ječao je, i na sve što smo mu mi govorili ili ga pitali, odgovarao je samo sa „hvala”. Kad se malo snašao i utoplio, zamolio je čaj, mi smo mu ga smesta pripremili i dali, jer smo ga slučajno u kuhinji imali, a pripadao je jednom logorskom funkcioneru. Pošto se tako nešto okrepio, preneli smo ga u njegovu baraku. Ustaše ga nisu tražili, jer smo ujutro obično mi zatočenici puštali nesretnike iz „žice”. Posle toga časa nisam više video Dr Gavrančića. Čuo sam da je toga dana posle podne umro.

Kad smo najzad završili posao u bivšem logoru broj 2 prešli smo i mi u Bačićevu fabriku, ili ciglanu, kako smo je zvali. Od oko 450 Srba koji su pre nas odselili iz logora broj 2 u ciglanu zatekli smo svega 25 živih ljudi. Svi su ostali poubijani radi devetorice zatočenika, koji su bili pokušali da pobegnu. Međutim je bilo došlo oko 160 novih zatočenika iz Karlovca i okolice od kojih danas nema više od 5—6 živih.

To je bilo krajem novembra. Od tada sam radio različite poslove po logoru broj 3, osim po kojeg ubijstva ništa se naročito nije dogodilo u logoru sve do pred katolički Božić. Mi pravoslavni bili smo za to vreme u baraci broj 3-C.

Negde oko katoličkog Božića, ne sećam se koga dana jer onda, u onom večnom strahu, nisam mogao da pamtim datume, došli su dva ustaška zastavnika sa nekoliko ustaša u našu baraku i zatražili od našega logornika, zatočenika Slobodana Mićića, da im preda 30 ljudi iz barake za „likvidiranje”. Mićić je na to zamolio, da mu ne uzimaju zdrave ljude. Ustaše su na to pokupili iz barake samo bolesne i to njih 27. Te su pobili odmah pred barakama, a samo one koji su mogli da hodaju odveli su na groblje i tamo ih poubijali u samoj već iskopanoj raci. Kad su one koji nisu mogli hodati izguravali ustaše iz barake, drugi su dočekivali ih na bajunet ili su ih udarali kundacima po glavi i ubijali. Za to vreme smo mi ostali bili u baraci. Sutra dan izveli su iz barake oko 60 zdravih zatočenika, onako odreda, bez odabiranja, kako su na koga naišli.

Povezali su ih žicom po dvojicu, te ih odveli na groblje, koje je bilo udaljeno od barake oko 500 metara, i njih nad rakom poubijali, što nožem, a što drvenim maljem. Ti su maljevi bili dosta teški i veliki od prilike kao dečja glava. Drška im je duga preko jednog metra, a napravljeni su specijalno za ubijanje.

Trećeg dana pokupili su sve što je bilo u baraci, preko 130 ljudi, osim nas dvanajstorice. I nas su isterali pred baraku sa ostalima, ali među nama su bili logornik Slobodan Mićić, lekar Dr. Paja Gorenčević, bolničari. Mene su hteli da ubiju, ali je logornik Mićić zamolio da me poštede, jer da sam mu jako potreban za sve radove. I tako mi je spasio život taj Mićić, već neznam po koji put. Od svih zatočenika iz ove barake ubili su odmah pred samom barakom maljem i nožem oko 40 ljudi. Ostali su odvedeni na groblje i tamo poubijani. Tom su prilikom stradali, koliko se sada mogu da setim imena, poznati sarajevski bogataš Milutinović i Ružić, zatim Voja Erić, kome su ustaše pre odlaska na groblje a prilikom vezivanja žicom, nožem rasekli uši. Kad je krenuo bio je sav krvav. To je bila ustaška zabava.

 

Onih 40, koje su poklali pred barakom, ležalo je po tlu razbacano, a mnogi su od njih hroptali. Kad sam ja bacio oko na njih mislio sam u prvi mah da su već svi leševi. Međutim jedan od njih je malo podigao glavu i licem bio okrenut baš prema meni. Grkljan i pola vrata mu je bio prerezan. Iz strašne rane curila je krv. Ruke su mu bile vezane žicom, kao i svima ostalima, na moje zaprepašćenje prepoznao sam u njemu svoga druga Mirka Gabrića, trgovca iz Puračića. On je mukom otvorio oči, prepoznao me, i krkljajući izgovorio, nešto je malo sagnuo glavu, da zatvori prorezani grkljan: „Relja molim te odveži mi ruke i makni ovu žicu da lakše umrem”. Meni se srce stisnulo, ali nisam imao kud nego sam kleknuo do njega i odvezao mu ruke. Da me u tom času video koji ustaša, za čas bio bi se našao do njega prerezanog grkljana. U tom času stajao je na vratima od barake, jedva dva-tri koraka od Mirka Gabrića, zatočenik Dr. Paja Gavrančević, koji je vršio dužnost lekara u baraci, jer kada još nije bilo bolnice. Gabrić ga je ugledao i zamolio ga da mu da neki otrov. Lekar mu ga naravno nije mogao dati jer ga nije imao. Sagnuvši glavu da mogne još govoriti Gabrić je opet svrnuo oči na mene i zamolio me da pozdravim sve kod njegove kuće, i da im kažem da ga osvete. Valjda je hteo još nešto da govori, ali je na mesto toga strašno zakrkljao, i ja nisam mogao više da izdržim, nego sam se sklonio u baraku. Docnije su došli „grobari” i odneli te leševe da ih sahrane.

Iz ove grupe, koja je bila odvedena na ubijanje na groblje pobegao je i spasio život Aco Siljkut. On je slučajno bio vezan sam, dok su drugi bili povezani većinom jedan za drugoga. Kada su prolazili pored vrata od peći ciglane gde se suši crep i peče cigla vrata su bila otvorena, a unutra su Jevreji u tome času slagali ciglu. Siljkut je iskoristio priliku i naglo uleteo kroz ta vrata. Ustaše ga nisu primetile, povorka ostalih je krenula dalje, a Jevreji su mu docnije odvezah ruke i on je i danas živ. Nalazi se kao ‘mesar, na ekonomiji kod Stare Gradiške.

Mnogo sam ja užasnih momenata doživeo za vreme moga boravka u Jasenovcu. Možda i više nego iko drugi, jer sam bio mlad i zdrav i bez ikakve štete po zdravlje izdržavao sve užase. Mnogo puta sam izmakao smrti za dlaku, pa češće ne mogu ni danas da se snađem i tačno da se setim kako sam još živ, i kako nisam poludio. Ali najstrašniji momenat bio je ovaj, koji ću sada prikazati, a kakav je valjda retko koji čovek doživio, odkada je sveta i veka. Negde sredinom marta, kad sam već ja i mojih 12 drugova bili oslobođeni od rada i spremali se da krenemo u slobodu, pokušao je da pobegne iz logora jedan od naših drugova, zatočenika, neki Rade Furtula, pećar iz okoline Sarajeva. Begstvo mu nije uspelo, on je pronađen u klozetu, gde se krio i gde se pretvarao, da je pao u nesvest u času kada je pronađen, t.j. oko 9 sati uveče, kada niko nije smeo biti izvan barake. Prilikom ispitivanja priznao je da je hteo da pobegne. Nas je spopala strava, već onoga časa, kad smo u određeno vreme morali biti svi u baraci a njega nije bilo. Znali smo šta nas čeka. Sto, dvesta, pa možda i svi smo trebali da budemo zaklani. To su bile redovne represalije za svaki pokušaj begstva kojeg zatočenika. Ustaše su Furtulu, ovaj put iznimno, predali nama u baraku i naredili nam, da ga mi sami moramo do ujutro ubiti, inače da ćemo biti svi poklani. Izvan svake je sumnje da oni nisu pretili na prazno. Bilo je to jasno, da Furtula ujutro ne sme osvanuti živ, pa ma šta bilo. Ali, ipak je bio naš drug, i lako je zamisliti kako nam je svima bilo u duši: ili ima da pogine on sam od naše ruke ili i on i mi svi od ustaške ruke. Dugo smo se savetovali, šta da radimo. Najzad smo resili da ga privežemo za jedan stup pored kible. Svaki od nas koji je tokom noći imao da vrši nuždu u kiblu, imao je dužnost, da ga udari motkom I sekirom, koje su bile do njega, jer niko nije hteo sam da ga ubije. Na kiblu se mnogo išlo zbog vodene hrane, koju smo jednako primali i jeli. U baraci gori celu noć svetlo, a tada je gorelo čak i električno svetio, koje je uvedeno pred dolazak komisije. Stisnuta srca i zubi, svaki je od nas morao da doprinese sa svoje strane ubijanju Furtule, da bi spasio sebe i sve ostale. Nakon izvesnog vremena, Furtula je bio već na pola mrtav. U jednom času ugledao je mene i prebijenim glasom rekao: „Relja, udri me dobro, da što pre svršim”. Meni se zamaglilo pred očima, ali vidim red je da se čoveku prekrate muke. Više nesvesno nego svesno sa zamagljenim očima, od bola i jada, ja sam uzeo sekiru i zapitao ga „Rade, hoćeš li mi alaliti?”, „Hoću Reljo”, odgovorio je on „samo me udri dobro, da odmah svršim”. „Ja sam na to zamahnuo i ušicom sekire udario ga po glavi, njemu je glava klonula i ja sam mislio, da su njegove muke dovršene”. Međutim na zaprepašćenje moje i sviju nas nakon neko pola sata Rade je iznenada opet podigao glavu. Prošao je pogledom po baraci, zastao na meni i opet me pozvao: „Reljo hodi ovamo i udri jače!” Ja sam na to ustao opet uzeo sekiru, čvrsto rešen da prekratim čoveku muke. Zamahnuo sam jednom, pa drugi put i — tada je bilo zaista svršeno. . . .

Naša je grupa bila pod direktnom komandom „logoraša” zatočenika, Jevrejina, Bruna Dijamanštajna iz Zagreba. On je upravljao celim logorom kao šef interne uprave, i ima velike privilegije. Inače je ispravan čovek I nije pravio razliku između Jevreja i Srba. Po njemu je naša grupa prozvana „Brunova partija”. Kako se vidi iz svega što sam do sada rekao, naša je grupa imala i suviše posla. Stoga nismo morali da polazimo u „nastupe”, t.j. zborove, koji su često bili i vrlo opasni, jer su se tom prilikom vršila odabiranja onih, koji su u glavnom radi „čišćenja” logora, trebali da budu poubijani. Slažući ovako sve stvari pobijenih, ja sam često poznavao ko je ubijen i kojom prilikom. Tako sam prepoznao odelo i stvari Milana Sotre, gostioničara iz Visokog. On je bio prebačen zajedno sa ostalom partijom u logor u Krapje, u kome su svi do jednog pobijeni. O tome ubijanju pročulo se dva do tri dana ranije a ono je bila potvrda te vesti, jer smo toga dana imali da sredimo i odaberemo upravo toliko odela, koliko je tih nesretnika bilo preseljeno iz logora broj 3 u Krapje. To su odela, obuća i druge stvari dovezene u naš logor na 12 krcatih kola. Kola su stigla na večer, i mi smo morali celu noć i sutra dan da radimo. Upotrebljiva odela, obuću, pokrivače i druge stvari posle dezinfikovanja i čišćenja od krvi slagane su u magacin 3 C, koji se zvao „baraka starih stvari”. Novija odela, obuću i rublje, uzimali su sami ustaše za sebe. . . .

Na 6. februara stigla je u logor neka međunarodna komisija u kojoj su bila po dvojica Nemaca, Italijana, Mađara, Srpskog i Hrvatskog Crvenog Krsta i dva katolička sveštenika od Vatikana. Za dolazak te komisije znalo se je ranije pa je logor na brzu ruku sasvim preuređen i doteran, tako da je dobio sasvim novi i drugačiji izgled. I mi smo zatočenici dobili bolja odela. Sve što je bilo bolesno i uopšte davalo ružan izgled logoru, sve što je moglo da ukaže na strahote, koje su u logoru vladale, bilo je poubijano i uklonjeno. Pavelićev poverenik Maks Luburić dao nam je svima uputstva kako se smemo ponašati za vreme boravka komisije u logoru. I kad je komisija došla bilo je tako, da se i nama samima činilo da sanjamo. Komisija je bila svega oko 1 sat u logoru. Video sam da su se pojedini članovi komisije obratili na mnoge zatočenike sa pitanjem, kako se zoveš, ko je šta je i odakle je. Međutim, svaki se je zatočenik strogo držao uputstva Luburićevog i mogao je da odgovori samo to, da je on zatočenik broj taj i taj (moj je broj bio 419), a za ostale podatke je zatočenik mogao reći članu komisije da će ih dobiti u kancelariji uprave.

Posle odlaska komisije u glavnom se vratio stari red, ali je ipak koješta bilo bolje, tako na primer više nije bilo masovnog ubijanja pred očima svih nas. Ubijanja su vršena nešto u manjem broju, ali u samoj ciglani, gde su ih u peći spaljivali. Peć je strašno gorela, a niko od nas zatočenika nije smeo da dođe ni blizu toga mesta. Kako tada uopšte cigle nije bilo, mora da je ciglana gorela samo radi spaljivanja leševa.

U bolnicu nismo smeli ni mi, koje nas je posao vodio pored same pilane. Imam prava da zaključim da su u ciglani spaljivali i žive ljude, jer su nam u to doba stizala na sređivanje sasvim uredna i bez krvavih mrlja odela, što ranije nikada nije bilo. Po odelima sam video da su u to poslednje vreme spaljivani gotovo sami građani. Kad je koja nova partija zatočenika stizala u logor a nisu dovedeni nama, svi su ti bili poubijani. Mi smo ih viđali u času, kad su ih provodili na groblje ili docnije u ciglanu. Razume se uvek iz daleka. U zadnje vreme moga boravka u Jasenovcu pristizale su u logor nove partije, većinom Hrvata, koje su u glavnom sve poubijane odnosno spaljene. Od 27. februara pa do 30. marta ja i mojih 12 drugova koji smo stigli ovamo, bili smo pošteđeni od svakoga rada. . . .

D o v r š e n o :

Saslušao i overava: Zapisničar, Milivoj Nikolić, s.r.

Branko Stražičić, s.r. Stana Topolovac, s.r. Relja Milanović, s.r

Antun Miletić “Koncentracioni logor Jasenovac”, knjiga 1, str. 275-283

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>