Солжењицин: Одлазак у народ

Нержиново пријатељство с подворником Спиридоном Рубин и Сологдин доброћудно су називали „одлазак у народ“. По њиховом мишљењу Нержин је тражио исту ону велику, народну истину коју су пре његова времена узалуд тражили Гогољ, Њекрасов, Херцен, словенофили, народњаци, Достојевски, Лав Толстој и напослетку Васисуалије Лоханкин.

               Рубин и Сологдин нису се трудили да сами траже ту грубу, народну истину, јер су поседовали чисту, апсолутну истину.

               Рубин је врло добро знао да је појам „народа“ измишљен, да је недопустиво уопштавање; да је сваки народ подељен на класе, а да се чак и класе временом мењају. Тражити најузвишеније схватање живота у сељачкој класи било је ниско и бесплодно, зато што је само пролетаријат до краја доследан и револуционаран, што њему припада будућност. Једино у колективизму и несебичности пролетаријата могу се наћи најузвишенија схватања живота.

               Сологдин је исто тако добро знао да је „народ“ уопштени назив за скупину људи врло незанимљивих, сивих, грубих, обузетих на основу колосека људског духа. Само јединствене личности, блиставе и одвојене, разасуте попут распеваних звезда по мрачном небу постојања, носе у себи најузвишеније разумевање.

               Обојица су били уверени да ће Нержин прерасти тај интерес, да ће постати зрелији и почети ствари посматрати с друге стране.

               Нержин је, међутим, искушао већ у свим крајностима.

               Руска књижевност деветнаестог века, набујала од сажаљења за страдајућег брата, створила је у Нержину, као и у свима који су је по први пут читали, слику седокосог Народа с ореолом, у сребрном оквиру, народа који у себи отеловљује сву мудрост, моралну чистоћу и духовну величину.

               Али то је било далеко, на полицама; било је то негде тамо – у селима и пољима на раскршћу деветнаестог века. Сад је наступио двадесети век, и та места су  давно престала постојати под руским небом.

               Није више било старе Русије, уместо ње сад је постојао Совјетски Савез; у њему је био један велики град. Млади Глеб одрастао је у том граду. Из рога обиља наука је сипала на њега успехе. Утврдио је да има брзи дух, али да има других којима је ум још бржи, који га далеко надмашују богатством знања. И Народ је остајао на полицама за књиге, а он је био уверен да нешто значе само они који у главама носе терет културе читавог света: енциклопедисти, познаваоци старине, људи који цене лепоту; високообразовани, многоструки људи. Човек мора припадати тој елити! Неуспели могу остати по страни.

               Али почео је рат, и Нержин се у војсци прво нашао међу превозницима; неспретан, гушећи се од стида, хватао је коње по пашњаку да би их зауздао или узјахао. Није знао јахати, није знао упрегнути коња, није знао набадати сено, и чак би се и ексер који је ударио чекићем неминовно савио, као да се руга неспретном раднику. И што се више Нержин мучио, тој е гласнији био грохотан смех необријаног, простог, немилострдног и страховито неугодног Народа око њега.

               Затим је Нержин напредово до чина артиљеријског официра. Опет је постао млади и способан, ходао је чврсто утегнут и опасан машући штапићем који је негде путом нашао, јер иначе није имао шта носити. Безобрзирно се возио на папучицама јурећих камиона, бесно псовао при прелазу река, био је спреман да напада у поноћ или по киши, и предводио је послушан, одан, вредан, и доследно томе, угодан Народ. Они су, тај његов властити, лични мали Народ, пажљиво слушали његове пропагандне говоре о оном великом Народу, који је устао као један човек.

               Тада су Нержина ухапсили. Већ у првим истражним и транзитним затворима, у првим логорима, ошамућен тим смртоносним ударцима, ужаснуо се видећи наличје неких „изабраних“ људи: у приликама где су чврстина карактера, снага воље и оданост друговима биле од животне важности за затвореника, где су могле одредити судбину његових сапатника, ти су се нежни, осетљиви, високообразовани људи који су ценили лепоту врло често владали као кукавице, спремни да се повуку, вешти у оправдавању властите опакости; врло брзо су се дегенерисали у издајице, просјаке и лицемере. Нержину је у последњи час успело избећи да постане њима налик. Окренуо је главу од оних чије је друштво некад сматрао чашћу. Почео је исмејавати и ругати се ономе чему се некад клањао. Тежио је за једноставношћу, желио се ослободити и последњих навика интелигенције, уљудности и размажености. У доба безнадног неуспеха, међу развалинама свог уништеног живота, Нержин је почео веровати да су вредни и значајни само они људи који обрађују дрво, обрађују метал, ору земљу и лију челик властитим рукама. Покушао је од једноставних радних људи научити и мудрост спретних руку, и животну филозофију. И тако се за Нержина круг затворио, и опет се вртио моди прошлог века: веровању да човек мора „ићи“, спустити се у „народ“.

               Ипак, круг се није посве затворио. Нержин, образовани зек (затвореник, МЗ) имао је једну предност пред нашим дедовима. За разлику од оних образованих аристократа деветнаестог века, образовани зек Нержин није морао променити одећу и опрезно се спуштати нис лествице да уђе међу народ: њега су напросто гурнули у народ, у раздераним и искрпаним панталонама и прљавом радном капуту, и наредили му да одрађује норму. Нержин није делио живот народа као господин, који се спушта међу њих и стога остаје стран, већ као један од њих, нимало различит од њих, једнак међу једнакима.

               Морао је научити закуцавати ексер, наместити даску до даске, не зато да би се умилио сељацима, већ да би заради свој влажни комад хлеба свагдашњег. И после грубог шегртовања у логору, ишчезла је једна од Нержинових илузија. Схватио је да се нема више куда и зашто спуштати. Утврдило се да Народ нема никакве народне, сирове супериорности над њим. Седајући заједно с њима у снег на заповед стражара, скривајући се заједн са њима од надгледника у мрачним угловима градилишта, вукући тачке заједно с њима на зими, сушећи заједно с њима обојке у бараци, Нержин је видео да ти људи нису по ничему већи од њега. Они нису с већим стоицизмом од њега подносили глад и жеђ. Нису показивали већу чврстину духа од њега, кад су се нашли пред каменим зидом десетогодишње казне. Нису били видовитији ни спретнији од њега за време тешких тренутака транспорта и телесних претреса. Зато су били кратковидији и поверљивији према доушницима. Били су склонији да верују грубим обманама управе. Очекивали су помиловање – а Стаљин би радије умро, него их помиловао. Ако је која логорска личност случајно била добре воље и насмешила се, журули су да му узврате смешак. А били су и похлепнији на ситнице: на „додатних“ сто грама укисле просене погаче, на ружне логорске панталоне, само ако су биле мало новије или живље боје.

               Оно што је већини њих недостајало је поглед на свет који може постати вреднији од самог живота.

               Нержину је преостало само једно – да буде онакакав какав јесте. Преболевши још један налет одушевљења Нержин је – било то дефинитивно или не – схватио Народ на нов начин, на начин о којем никад нигде није читао: Народ није свако ко говори наш језик, али нити они одабрани, жигосани ватреним печатом генија. Човека не бирају у Народ ни по рођењу, ни по раду властитих руку, ни по крилима образовања. Него – по души.

               Свако сам кује своју душу, годину за годином.

               Човек мора настојати да се очеличи, да избруси душу, да би постао људско биће.

               А истовремено и сићушни делић свог народа.

Напомене: (1) Нержин је аутобиографски лик Солжењицина. (2) посрбио МЗ.

Солжењицин „У првом кругу“, Отокар Кершовани, Ријека, 1969. година Стр. 372-374