Солжењицин: „Срам“ и „Коров“

СРАМ

Какав болан осећај: подносити срам због своје Отаџбине.

У чијим је Она равнодушним или љигавим рукама што бесмислено и себично усмеравају Њен живот. Кроз каква се арогантна, или покварена, или отрцана лица представља Она свету. Какве трулежне сплачине уместо здраве духовне хране пред Њу сипају. До каквог је јада и беде доведен живот народа – немогуће је сагледати.

Понижавајући осећај, непрестани. И – стоји у месту, не мења се лако, као што се због тренутних околности промене лична, свакодневна осећања. Не, то је – стална, страшна угњетеност, с њом се будиш, с њом проводиш сваки сат у дану, с њом и у ноћ зарањаш. И чак ни преко смрти, која нас ослобађа личне туге, од тог Срама побећи нећеш: свеједно ће остати да виси над главама живих; а ти – њихов си делић.

Прелиставаш и прелиставаш дубине наше историје, у обрасцима охрабрења тражиш. Али и неумољиву истину знаш: дешавало се, сасвим су пропадали народи земаљски. Дешавало се то.

Не, друга једна дубина – оних тридесетак области где сам боравио – она ми одише надом: тамо видех чистоту мисли, и неубијену жељу, и живе, великодушне, нашке људе. Неће ли они пробити ту линију пропасти? Хоће! Још има снаге.

Али Срам све виси и виси над нама, као жућкасторумени отровни облак гаса – и разједа нам плућа. А чак и ако га одувамо даље – никад нећемо моћи да га уклонимо из наше историје.

КОРОВ

Колико само труда уложи земљорадник: да сачува семе до рока, да посеје на време, добре биљке да заштити док плода не дају. А коров необуздано буја – не само ако се не прати и не недгледа него и упркос сваком надгледању, као у инат. Отуд и пословица: „Коров се не да искоренити, ниче и где га не садиш“.

Зашто племенито биље увек мање снаге има?

Кад погледаш неумитност људске историје, како у прадавној давнини тако и у најближем данас – немоћно погнеш главу: да, шта се може, то је универзалан закон. И из тога се не можемо извући – никад, никаквим племенитим изумима, никаквим земаљским пројектима.

До краја човечанства.

А сваком живом створу само једно је дато – сопствени труд и сопствена душа.

„Мрвице“ (1996-1999)

Александар Солжењицин „Приче“, Академска књига, Нови Сад 2023.