Солжењицин: „Волковој“

А до претреса пред њим беху још две бригаде и сва 104. виде: од главне бараке стиже командир смене, поручник Волковој, и нешто довикну надзорницима. А ови што су до појаве Волковоја тек отаљавали посао – одједном се разјаре, па као звери навале, а њихов се старешина продера:

• Ра-акопчати кошуље!

Волковоја се не боје само зекови, и не само надзорници – њега се, веле, и сам командир логора плаши. Ето, и сам Бог обележи тог ниткова, право му презиме даде! – другачије неголи као вук и не гледа Волковој. Мрачан, па дугачак, па намрштен – а корача брзо. Изрони иза бараке: „А шта сте се ту скупили?“ Не можеш се сакрити од њега. Испрва је још и корбач са собом носио; дуг као рука до лакта, кожни, плетени. У затвору је, веле, њиме шибао.

Или, кад се на вечерњој прозивци логораши окупе пред бараком, а он се прикраде отпозади, па пљус по врату тим корбачем: „Што у строју не стојиш, копиле?“. Као да талас гомилу од њега заљуља. Онај ошинути за врат се хвата, крв брише, ћути – да га још у затвор не баци.

Сад нешто тај корбач више не носи.

Солжењицин „Један дан Ивана Денисовича“ Стр. 27-28. Приче, Академска књига, 2023.