Home » z Miša Ivanović » Sile trenja u ekonomiji

Sile trenja u ekonomiji

(Troškovi transakcija)

U institucionalnoj ekonomiji postoje dva pojma koja treba objasniti.

Transformacioni procesi: prirodne objekte uz pomoć tehnologija pretvaramo u proizvod ili jednostavno proizvodnja.

Transakcioni troškovi: su procesi koji se dešavaju u institutima, promet roba, bankarska delatnost, sprovođenje zakona, ideologija, religija, troškovi pregovaranja, skupljanja informacija…, i svi oni koštaju.

Ova dva procesa utiču jedan na drugi nekada se i poklapaju ali se najčešće odvijaju samostalno.

Danas  na berzi možete kupiti kukuruz, roda 2015-te, možete ga odmah prodati, možeš špekulisati, a dali će roda 2015-te uopšte biti, to je nevažno. Možete kupiti naftu na berzi, a nafta je još u zemlji, kupiti stan koji još nije ni počeo da se gradi, angažovanje advokata, gubitak vremena u pregovorima, obraćanje vlastima… Sve su ovo primeri transakcija, jer šta je to što se kreće po
institutima?  To su prava vlasništva i slobode i oni se kreću nezavisno od fizičkog objekta transakcije.

John Commons je ovo kretanje prava vlasništva nazvao transakcijama i opisao je tri tipa transakcija, posle njega su otkrivene i
druge ali opisacemo dve glavne.

  1. Transakcije posla ili horizontalne.
  2. Transakcije upravljanja ili vertikalne

Transakcije posla, svaki odlazak u kupovinu, banku, nabavka ili prodaja robe sve su to horizontalne transakcije. Do Commonsa se mislilo da su to transakcije između dve ravnopravne strane, on je pokazao da nema ravnopravnih strana u pregovorima. Odeš u banku da oročiš novac, ugovor dobijaš od banke gde su odlično pokrivena njihova prava i tvoje obaveze, a tvoja prava su već slabije zastićena. I to je normalno, da ti pišeš ugovor bilo bi obrnuto. I to nije samo banka, odeš u hemijsko u prodavnicu bilo gde, uvek oni prave ugovor. Možeš da probaš da pregovaraš sa bankom, ali tad ćeš verovatno dobiti još gore uslove, jer sa strane banke će pregovarati tim profesionalaca koji je uvežban za takve pregovore, a klijent teško da poseduje specijalna znanja
potrebna za pregovore. I što dalje budeš išao sa pregovorima pojavljivaće se sve veće i veća asimetrija izmedju strana. Iako bi ovo trebalo da budu pregovori između ravnopravnih strana, oni to nikada nisu, ove transakcije uvek donose troškove slabijoj strani.

Transakcije posla ili vertikalne. One se u startu ne smatraju kao posao između ravnopravnih partnera. Najbolji primer zaposlio si se, prodao si svoju radnu snagu i deo sloboda poslodavcu. Došao si u kancalariju upalio komp, a dali radiš ili si na fejsbuku ko zna. Poslodavac mora da snosi troškove organizacije posla i kontrole. Svako šefofsko mesto je trošak za poslodavca, jer najvašnija uloga šefa je upravo kontrola onoga što radite. Ali to su mali troškovi. Ako pogledamo kako to funkcioniše na nivou države, videćemo koliki su to troškovi.

Nedavno je u Rusiji izašla kakikatura koja odlično ocrtava kako funkcioniše prenos informacija kroz vertikalu vlasti:

Predsednik kaže premijeru: Mali biznis se loše razvija, visoke su administrativne barijere treba smanjiti barijere.

Premijer kaže ministru: Mali biznis ima probleme, treba nešto uraditi.

Ministar, načelniku: Tamo na vrhu kažu da nešto nije u redu sa malim biznisom.

Načelnik, šefu: Mali biznis pravi probleme, ma gonite ga……

Što je viša vertikala vlasti i ima više nivoa, informacija se gubi i menja značenje. Psiholozi su utvrdili da je potrebno 18 nivoa prenosa informacije da bi instrukcija na kraju dobila upravo suprotno značenje. Da reč pas postane mačka. Sa svakim novim prenosom informacije, svaka odluka vlade se sve više i više rasplinjuje. Još ako uzmemo u obzir ograničenu racionalnost i oportunističko ponašanje, videćemo da vertikala vlasti mnogo više liči na krivu kulu. Krivu kulu kroz cije se kanale prenose directive koje se gube, rasplinjuje, menjaju smisao, koje neki izvršavaju, neko ne ume da je izvrši, neko neće, a neko je direktno opstruira, jer ono što je za nekoga trošak za drugog je renta. Zato se odluke i najbolje vlade teško sprovode, a reforma institucija je nemoguća misija.

Država raspisuje tender za izgradnju auto puta, republička vlada ima resurse i stručnjake da tačno definiše i tehničke i finansijske aspekte posla. Opština Trgovište raspisuje konkurs za izgradnju mostova koji su srušeni u poplavama, dali ona ima stručnjake u opštinskoj administraciji koji mogu da pripreme tehničku i finansijsku dokumentaciju za ovu javnu nabavku. Naravno da nema zato će i dokumentacija biti štura i nepotpuna, omogućiće zloupotrebe, ne zbog oportunog ponašanja opštinara, nego zbog ograničene racionalnosti.

Iako  sve ove transakcije polaze od toga da je trgovina sporazum ravnopravnih partnera, da radnik ispunjava svoje radne obaveze, da se odluke vlade sprovode, da su sudske odluke nesporne, vidimo da se tu pojavljuju sile koje sve to komplikuju, Ronald Coase ih je nazvao silama trenja u ekonomiji.

U SAD je urađeno istraživanje koliko su porasli transakcioni troškovi u zadnjih 100 godina. I utvrdili da je porast ogroman, ali manji od toga koliko su troškovi proizvodnje pali. Izgradnja instituta je toliko pomogla smanjenju proizvodnih troškova (transformacije prirodnih dobara u proizvod), da su troškovi transakcija sebe opravdali.

Kakav uticaj imaju transakcioni troškovi, pokazuju kreditna udruženja, (nekad se to kod nas zvalo štedno-kreditne zadruge)  širom sveta. Ako u nekom mestu imaš grupu ljudi koja ima višak novca i one kojima je novac potreban možete sve rešiti
među sobom, ne morate ići u banku. Tako su nastali štedno kreditne zadruge.  One danas kontrolišu 20% potrošačkih kredita u SAD, 90% u Irskoj i Kanadi. Uspeli su da istisnu banke sa tog tržišta, upravo tako što su imale male transakcione troškove. Banke moraju da daju reklame, otvaraju filijale, proveravaju kreditnu istoriju imaju ogromne troškove, kreditni savezi ništa od toga nemaju i na kraju su ispali mnogo povoljnija varijanta i za štediše i za dužnike. Iako ekonomska teorija kaže da je kod finansijskog sektora veliki biznis uvek profitabilniji od malog, ovde se pokazalo suprotno.

Posle otkrivanja transakcionih troškova, pojavila se teorema Cousa:

Paraoptimalni (stanje kad ni jedan subjekt ne može popraviti svoj položaj a da time ne pogorša položaj drugih  subjekta), raspored resursa može biti postignut, bez obzira na početnu lokaciju resursa ako nema transakcionih troškova i odreknemo se efekta dohotka. (pojava da onaj sa većim dohotkom ima veći uticaj na donošenje odluka). Samo ne postoji sistem gde nema transakcionih troškova. Kako deluju najbolje se vidi na primeru privatizacije. U svim ekonomskim teorijama, osim institucionalne, se smatralo da nije važno ko ce dobiti aktivu u privatizaciji, u radu će aktiva prelaziti iz ruku manje
efektivnih u ruke onih koji efikasnije upravljaju. Samo se pokazalo da ono što je efikasno i optimalno za novog vlasnika uopšte nije optimalno za druge subjekte. Ako je novi vlasnik dobio neku firmu, putem koji se za njih javljao jeftinim, naprimer znao ljude koji su vršili privatizaciju (niski transakcioni troškovi pregovaranja), ili imali pristup insajderskim informacijama (niski
transakcioni troškovi prikupljanja informacija), za njega efikasno upravljanje resursima uopšte ne mora da bude efikasno sa tačke gledišta drugih subjekata.

Lep primer je privatizacija Magnohroma. Indijska firma je kupila fabriku za 2 mil. i u toku godinu dana je isekla svu opremu i
prodala u staro gvožđe, dobili su za gvožđe 4 mil. Sa njihove tačke postupili krajnje optimalno, ostvarili profit 100% uz mali rizik, samo dali je ono što je za njih bilo optimalno, optimalno i za interese radnika Magnohroma i državu?

Na kraju aktivi ne dolaze u ruke vlasnika koji bi najefikasnije njima upravljali, ceo sistem ulazi u neku vrstu ravnoteže, ali ta
ravnoteža je daleko od tačke optimuma sa gledišta društva.

Coase  kaže: ravnoteža će biti dostignuta ali će ona biti suboptimalna, pri postojanju transakcionih troškova, i što su ti troškovi veči to će se ravnoteža uspostavljati dalje od tačke optimuma.

Mi ne možemo postići paraoptimalnu položaj, ali institute treba stalno usavršavati da bi došli u što optimalniji položaj I to
je trajni posao uvek se nešto može poboljšati, jer je idealna situacija nedostižna. Spoljni faktori, ekonomski i politički kao i socijalno kretanje u okviru države, će stalno uticati na promenu situacije, zato stalno treba usavršavanje instituta.

Na kraju će sve doći na svoje mesto, manje ili više loše.

 

John Commons http://en.wikipedia.org/wiki/John_R._Commons

Ronald Coase: http://en.wikipedia.org/wiki/Ronald_Coase

Jedan komentar na Sile trenja u ekonomiji

  1. Transakcije posla ili vertikalne.
    mislim da ide “Transakcije upravljanja ili vertikalne”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>