Home » Penzije » Australijski model PO – Superannuation

Australijski model PO – Superannuation

Srbija za razliku od zemalja u okruzenju  kasni sa reformom penzijskog sistema najmanje desetak godina. Hrvatska,  Mađarska,  Rumunija,  Bugarska i Makedonija su odavno izvršile reformu i uvele  drugi stub obaveznog privatnog   penzijskog osiguranja poznatog  kao DC, defined-contribution.  Crna Gora je delimično a Kosovo  potpuno  jos  2003 godine  uvelo  drugi stub .

U Srbiji je bio evidentan izostanak penzijske reforme iz Vladinog  paketa reformi za 2013.  Otpočinjanje penzijske reforme je bila obaveza Vlade usvojena fiskalnom strategijom za prethodnu godinu ali ona ne samo sto nije otpočela nego je čak i izbrisana sa liste planiranih reformi možda kao uslov ili ucena opstanka koalicionih partnera u Vladi.  Za funkcionisanje postojećeg sistema prvog stuba penzijskog osiguranja zasnovanog na finansiranju iz tekućih doprinosa zaposlenih (pay-as-you-go) od presudnog   značaja je odnos između broja zaposlenih i broja penzionera. Da bi taj sistem funkcionisao optimalno bi bilo da na jednog  penzionera dolazi  ćetiri zaposlena.   U Srbiji je  taj odnos trenutno jedan na prema jedan. Penzionera je  nešto više od 1 700 000 dok je u javnom sektoru je zaposleno  najmanje 750 000.To znači da manje od  milion zaposlenih van javnog sektora  mora obezbediti novac za postojeće penzionere kao i plate zaposlenih u javnom sektoru  i njihove doprinose za penzijsko osiguranje. Kako je to nemoguće  država se zadužuje. Ovakav sistem je neodrživ a u Srbiji se penzije još uvek isplaćuju samo zato sto država uzima kredite iz inostranstva.

Novac koji su godinama sadašnji  penzioneri uplačivali u PIO fond vise ne postoji.   Penzioneri  a pre svega njihovi lideri ne žele da vide da penzije koje se danas isplačuju nije njihov nekada zarađeni novac  već onih trenutno zaposleni h.  Zaposleni  isto tako nisu dovoljno svesni da se troši njihov novac i da će sutra taj fond  i za njih biti prazan.  Moze  se desiti da neko od zaposlenih tuži  PIO fond  ili državu Srbiju u Strazburu da ga svakog meseca kradu i uzimaju novac iz fonda i da sutra neće biti para za njegovu penziju.

Prema poslednjim  podacima  javni dug Srbije na kraju novembra 2013 iznosio je 19,5 milijardi evra. Ako se ovako nastavi sa zaduživanjem postavlja se pitanje još koliko dugo se moze izdržati a da se ne  proglasi bankrot. Svaka odgovorna država, ćak i ako bankrotira, nesme svojih skoro dva miliona gradjana ostaviti bez ikakvih prihoda i upravo zbog toga mora postojati  rezervna varijanta ‘B’ za isplatu penzija .

U slucaju bankrota svima  se isplacuju  približno iste socijalne tkz. državne  penzije finansirane iz budžeta. Za većinu penzionera to bi značilo povečanje,  dok bi oni sa visokim penzijama bili oštečeni.                     Idealno bi bilo sprovesti refomu  PIO fonda po uzoru na najbolji svetski model  Australijski  ’Superannuation’.   Po tom modelu svaki poslodavac  je obavezan da plaća penzijski doprinos za sve zaposlene. U Australiji je to trenutno 9.5% bruto neoporezovane zarade, u Singapuru 16% a u Hrvatskoj 5%.  Buduće penzije zavise  pre svega od visine ovog penzijskog doprinosa koji se uplaćuju tokom radnog veka.  Novac  se  ne može podići pre odlaska u penziju ali zato svako pojedinačno odlučuje  gde če se u međuvremenu investirati, u akcije poslodavaca , uspešnih kompanija u zemlji ili inostranstvu ili u državne obveznice od čega svi imaju višestruke koristi. Ukoliko zaposleni umre pre odlaska u penziju onda se njegovi m naslednicima isplačuje celokupna suma ušteđevine. Kada pojedinac potroši novac iz svog privatnog fonda onda prelazi na državnu penziju koja je ista za sve.

Takav model su osim komšija iz okruženja prihvatile  i oko 40 zemalja u svetu a među njima  Cile, Peru, Argentina, Meksiko  i  većina zemalja Juzne i Latinske Amerike,  Australija,Novi Zeland, Holandija,Švedska,Norveška,Poljska, Slovacka, Latvija, Estonija, Ukraina,  Kazahstan, Vjetnam, Indonezija, Malezija, delimicno Rusija i Kina, itd.  Singapur, koji pojedini ministri u Vladi spominju kao model  i uzor reformi,  je mozda otišao najdalje u sprovođenju reforme drugog stuba penzijskog osiguranja.

Ovakva reforma je potrebna bez obzira da li će Srbija bankrotirati ili ne jer je PIO fond vec  odavno bankrotirao  i postao protočan  bojler u kome  para jednostavno  vise nema.  U Srbiji postoji iluzija da se nedostaci radikalnih reformi mogu nadoknaditi stalnim, sitnim kozmetičkim promenama zakonskih propisa. Fiskalni savet se oglasio sa nekim beznačajnim predlozima, povečanje starosne granice odlaska u penziju, koji ništa bitnije ne mogu promeniti.  Može se postaviti pitanje da li oni nemaju dovoljno znanja o savremenim svetskim  penzijskim modelima  ili to do sada iz nepoznatih razloga nisu  hteli javno da kažu.

Govoriti  i pisati o stvarnoj reformi  je zabranjena tema u Srbiji jer je ’intelektualna elita’ potčinjena političarima i birokratama. U  ovom slučaju se radi o nepoznavanju materije mada nisu isključeni i ideološki razlozi i strah koji jejoš uvek mnogima u podsvesti.  Ono što je najgore nema ni teorijskih rasprava, novinari kao da ne smeju da pišu o dobrim i lošim stranama hrvatskog modela reforme , kao da ponovo živimo u prošlim vremenima kada niko nije  smeo  javno da govori  i  piše o višepartijskom sistemu jer to ne dozvoljavaju  neki zastrašeni  lideri koalicionih partija na vlasti.

U  svakom slučaju,  u ovakvom modelu  drugog stuba  obaveznog penzijskog osiguranja  sredstva pojedinaca nalaze se na individualnim racunima zaposlenih pa političari i partije ne mogu uticati na njih niti obečavati  veće penzije da bi dobili glasove birača. To je zapravo pravi razlog zašto  još uvek nema radikalne i jedino moguče reforme penzijskog sistema i zašto je  to verovatno poslednja zabranjena tema u Srbiji.

Drugi  stub privatnog penzijskog osiguranja u Australiji je vec  nekoliko godina jedan od najefikasnijih penzijskih  osiguranja u svetu a 2014 god je   bio drugi  najbolji posle Danskog PO.

/* izvor : Melbourne Mercer Global Pension Index   http://www.globalpensionindex.com/

U Australiji postoje dve vrste penzija drzavne i individualne. Drzavna penzija “nulti stub“  koju mnogi nazivaju i  socijalna penzija obezbedjuje minimalna zagarantovana primanja. Taj minimum iznosi oko $ 1500 mesecno.  Pored drzavne penzije  koja  obuhvata  celokupno stanovnistvo  bez obzira da li su ikada radili ili ne u Australiji  je  1992 godine uveden   “drugi stub”  individualnog  ili privatnog penzijskog  osiguranja  obaveznog  za sve zaposlene  a koji su oni nazvali “Superannuation”. Pre toga su samo zaposleni u javnom sektoru imali obavezno penzijsko osiguranje sa mnostvom razlicitih modela.

Drugi stub penzijskog osiguranja je dizajniran da  cuva i akumulira novac zaposlenih  u investicionim fondovima. Novac  u fondovima se nalazi na licnim racunima zaposlenih sve do momenta odlaska u penziju.  Osnivaci fondova su banke ili osiguravajuca drustva u privatnom ili  drzavnom vlanistvu.  Svaki zaposleni  samostalno odlucuje u koji ce fond investirati svoj novac .

Fondovi mogu imati  vise investicionih opcija kao na primer one sa visokim, srednjim ili niskim rizikom investiranja. O tome gde se novac ulaze odlucuje svaki zaposleni pojedinacno. Oni mogu menjati fondove ili investicione opcije u toku godine vise puta bez ikakvih troskova. Zaposleni mogu po difoltu izabrati i investicionu opciju koja garantuje prihod  u nivou referentne kamatne stope.

Postoje pravila i restrikcije kako se novac ulaze odnosno podize sa licnog racuna. U osnovi postoje dva nacina ulaganja.

Prvi je obaveza za sve poslodavce da uplacuju (9.5%)  ne oporezovane  bruto  zarade  na individualne racune radnika. Do 2020 god. ce se taj iznos povecati na (12 %). Kada je Australija prvi put uvela obvezno individualno osiguranje on je iznosio samo (3 %).

Drugi  nacin  je dobrovoljna uplata  na svoj individualni racun  “treci stub“. Dobrovoljne uplate mogu dodatno uplacivati i poslodavci i zaposleni. Te uplate su zakonski  limitirane.Ovde je bitno napomenuti da je novac uplacen u treci stub  oporezovan  a u drugom stubu nije. Novac iz  treceg stuba se moze podici, bez poreza,  u slucaju finansijskih problema i pre odlaska u penziju pa zato mnogo  podsca na  klasicnu stednju. Slicno dobrovoljno privatno  penzijsko osiguranje postoji  i u Srbiji.

Administrativni troskovi odrzavanja individualnog racuna su razliciti u zavisnosti koliko fond ima clanova i  oni se krecu od  1.5% do 3 % godisnje uplate. Vecina fondova za svoje clanove obezbedjuje i zivotno osiguranje .

Propisana strosna granica za odlazak u penziju je  nedavno pomerena sa 65 na 67 godina i za muskarce i za zene ali je minimalna granica zivota za odlazak u privatnu penziju 55 godina  i tada se moze bez poreza podici celokupan iznos. U slucaju bolesti ili invaliditeta novac se moze  podici i pre 55 godine zivota. Postoji mogucnost podizanja gotovine i pre 55. godina zivota ali uz obavezu placanja poreza(tax) od 45% na podignuti  iznos. U slucaju smrti pre odlaska u penziju celokupan iznos nasledjuje jedna ili vise nominovanih osoba.

Ako se ili kada se jednom  celokupan iznos sa licnog racuna potrosi  onda penzioner prelazi na drzavnu penziju koja je ista za sve. Ne moze se u isto vreme dobijati i puna drzavna i licna privatna penzija.

Pojedinac  sam odlucuje do koliko godina ce raditi cak i ako predje  propisane godine zivota jer one nisu obavezne ali ne moze i da radi i da prima drzavnu penziju osim u  nekom minimalnom iznosu koja je zakonski regulisana. Radnicke knjizice ne postoje, a  sto je jos bitnije ne postoji  ni administracija koja nepotrebno vodi evidenciju  gde je ko i kada radio.

Nacionalne penzije ne postoje, beneficirani radni staz takodje ne postoji osim sto pojedinci u policiji i vojsci  mogu ranije podici novac sa svog racuna ako to zele.

Reforma penzionog sistema pokazuje svoje blagotvorno dejstvo vec na srednji  rok (15 godina)  a to pokazuje iskustvo Australije. Konsekvence novog penzionog sistema  su bile zapanjujuce i fascinantne. To se najbolje videlo po visini i kvalitetu novih privatnih penzija; one su u proseku porasle  duplo više od penzija u starom državnom javnom sektoru. Bivša radnicka klasa se pretvorila u hiljade malih akcionara-kapitalista koji vode racuna o svojoj štednji i kapitalu .  Prosecna Vrednost akcija u penzionim fondovima su u poslednjih deset godina rasle (6.8%) godisnje dok je  njhov prosecan rast 2013 iznosio  fantasticnih (16,7%) . Briljantni primer penzijske reforme koja je sprovedena u Australiji je poslužila kao snažan podsticaj razvoju celokupne ekonomije i postavila novi sistem ’’Narodni Kapitalizam’’.

AWE – average weekly earnings

CPI – consumer price index

Australijanci najvise investiraju u   u svoje privatane kompanije a zatim  i u internacinalne (USA, Velika Britanija, Kina itd). Ukupna  vrednost  penzionih fondova u Australiji   iznosi oko $1747 milijardi*  sto je premasilo ukupan BDP 2013 god. ($1500 milijardi) i prestavlja  cetvrti najveci  penzioni fond na svetu, posle USA, Japana i Velike Britanije. Malih biznisa je oko 520 000 sa preko milion zaposlenih i raspolazu sa najvecim kapitalom $533 milijardi. Na taj nacin oni dolaze do novca za investiranje iz sopstvenih fondova.  Drugi  po velicini su trgovina  s a $422 milijardi i 127 fondova. Javni sektor raspolaze sa $256 milijardi rasporedjenih u 38 fondova itd…

U protekloj godini ukupna sredstva uplacena u svim superannution entitetima iznosila je $115.3 milijarde od cega su poslodavci uplatili $77.5 milijardi (drugi stub) a zaposleni dobrovoljno $36.5 milijardi (treci stub).

Preko 12 milona zaposlenih je ukljuceno u Superannuation ili (98%) od ukupno zaposlenih. U Australiji zivi nesto vise od 23 miliona stanovnika.

*Izvor: www.apra.gov.au APRA Statistics – September quarter 2013 (a) as at June quarter 2013

http://goo.gl/kMuj6R

http://www.apra.gov.au/MediaReleases/Pages/13_28.aspx

*Izvor:  Global Pension Assets Study 2013 – Towers Watson

http://goo.gl/Zebph8

https://www.towerswatson.com/DownloadMedia.aspx?media=%7B5AC4BED2-A4F9-4C9E-AB9D-5087579BF96D%7D

 

 

 

Dodatak:

U Australiji zivi oko 150 000 ljudi iz Srbije od cega preko 10 000 drzavnih penzionera. Po Australijskom zakonu svi imaju iste penzije oko  $1500 mesecno. Svaki  penzioner koji napusti Au, privremeno ili trajno, momentalno gubi sve beneficije ukljucujuci  i penziju sve dok se ponovo ne vrati ,  jer  ne postoji medjudrzavni sporazum  o socijalnom osiguranju izmedju Srbije i Australije.

Slovenija je potpisala sporazum sa Au. 19 Decembra 2002, Hrvatska 1 Jula 2004, a Makedonija 26 Oktobra 2009 godine.  Slovenija je potpisala i ugovor o zdravstvenom osiguranju po kome cak i dvojni drzavljani koji imaju Srpsko i Australijsko drzavljanstvo se mogu leciti besplatno ako se zateknu u Sloveniji.

Na primeru sporazuma o socijalnom osiguranju izmedju Australije I Hrvatske  Australijska vlada sve penzije isplacuje preko PIO fonda Hrvatske. Sporazum omogucuje da se podnese zahtev iz Hrvatske preko PIO fonda  za isplatu  penzije ako ste boravili najmanje godinu dana za minimalnu a 25. godina za punu penziju  bez ozira da li ste tamo  i radili.

Srbija jos uvek nije potpisala ugovor sa Australijom zato sto se penzije isplacuju svakome pojedinacno pa niko u Srpskoj administraciji ne moze da se “ugradi” . Drzava  Srbija tako  gubi oko 50 miliona dolara godisnje koliko otprilike dolazi u Hrvatsku od njihovih penzionera iz Australije.

Zoran Zecevic

IT Superannuation Consultant

Tel: 064/100 7055

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>