Home » 0 Branislav Gulan » Država Božji dužnik

Država Božji dužnik

Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine crkvama je oduzeto oko 83.000 hektara zemlje i šuma kao i 1.181 zgrada

Piše: Branislav Gulan

 

Posle usvajanja Zakona o crkvama i verskim zajednicama u Skupštini Srbije sredinom 2006. godine, Parlament je usvojio i Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama u Srbiji. Ovim zakonom, trebalo bi, kako se navodi u 1. članu, da se urede ’’uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i njihovih zadužbina od 1945. godine”. Sličan zakon Narodna skupština Republike Srbije bila je usvojila i 1991. godine. Trebalo je da ga potpiše tadašnji predsednik Republike Srbije pok. Slobodan Milošević, ali on je to odbio iz dva razloga. Jedan je pravne prirode, to što je Zakonom bilo predviđeno vraćanje i gradskog građevinskog zemljišta, koje prema  tadašnjem Ustavu Srbije (član 60) nije moglo biti u privatnoj svojini, već samo u državnoj ili društvenoj. Drugi razlog bio je političke prirode, jer ovim zakonom nije bilo predviđeno vraćanje imovine drugim verskim zajednicama. Tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je u razgovoru sa patrijarhom Pavlom istakao da će posle otklanjanja ove dve smetnje zakon sigurno biti usvojen, odnosno izglasan u Skupštini Srbije. Nakon toga srpskom parlamentu je dostavljena i izmenjena verzija zakona, ali on za vreme te vlasti, nikada nije stavljen na dnevni redi Skupštine Srbije.

Posle deceniju i po, 2006. godine konačno u Skupštini Srbije usvojen je prvo Zakon o vraćanju crkvene imovine, u kome se ispravljaju nepravde, a u članu  dva, zakona se između ostalog kaže vraćanje imovine se zasniva na načelima: jednakog pravnog tretmana svih crkava i verskih zajednica; njihove autonomne volje u pogledu pokretanja postupka; zaštite pravne sigurnosti sadašnjih savesnih vlasnika i trećih lica, kao i načelima hitnog postupka. Predviđeno je da se imovina po pravilu vraća u ”naturalnom obliku”  ista ona koja je oduzeta ili neka druga njoj odgovarajuća, a gde to nije moguće da se isplaćuje ”tržišna novčana nadoknada ”. Primena Zakona trebala je da počne od 1. oktobra 2006. godine na teritoriji Republike Srbije, računajući i Kosovo i Metohiju. Nekadašnji ministar vera u tehničkoj Vladi Srbije Milan Radulović isticao je da vraćanje nacionalizovane imovine neće opteretiti državni budžet, jer će se ona uglavnom, vraćati u fizičkom obimu, dok će samo u malom broju slučajeva biti u obliku novčane nadoknade.

Neposredno uoči zasedanja Skupštine Srbije na čijoj sednici je 2006. godine usvojen dugo očekivani Zakon, opština Sremski Karlovci, samoinicijativno je još 6. maja 2006. godine posle šest i po decenija korišćenja vratila crkvi jednu zgradu u Sremskoj eparhiji… To je bio  prvi primer vraćanja imovine…

Reč metohija u metosi

Da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćeno ono što joj je oduzeto posle Drugog svetskog rata, zemljišno-knjižna karta nekadašnje Jugoslavije, a i današnje Srbije bi izgledala drugačije. To se posebno odnosi na Kosovo i Metohiju, jer do Drugog svetskog rata, čak trećina obradivog zemljišta ove Pokrajine bila je (šuma) u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Otuda i ova odrednica u imenu ”metoh”, što znači crkveni posed. Crkvi su oduzeti ogromni posedi i onda je iz zvaničnog imena pokrajine uklonjena i reč Metohija. Naknadno je vraćena reč Metohija, ali ne i metosi. Međutim, danas se ta reč opet ne koristi. Srbi koji se bore za opstanak i ostanak na Kosovu i Metohiji bore se i za povratak te reči u zvanično ime.

Molitve Crkve za povraćaj imovine bile su intenzivirane u poslednjoj deceniji XX veka, kada je bio čak i donet Zakon u Skupštini Srbije (1991. godine). Međutim, tadašnji predsednik Slobodan Milošević, odbio je tada da potpiše zakon, pa je on vraćen u višestranačku skupštinu Srbije na ponovno razmatranje, ali nikada više  nije stavljen na dnevni red. Ipak dugo očekivani zakon u novoj verziji je stigao i usvojen pet i po godina posle oktobarskih promena 2000. godine.

Tako je Crkva ostala i dalje pri zahtevu za vraćanje oduzete imovine. Molitve Crkve za povraćaj oduzete imovine učestale su, posebno poslednjih godina, otkako je postalo jasno da Kosovo i Metohija neće više imati status kakav je bio sve do poslednjeg rata 1999. godine. Tako je sa vanrednog sabora SPC 1998. godine upućen i otvoren apel Vladi Srbije da se hitno vrati svojevremeno oduzeta crkvena imovina i da, ako Kosovo i Metohija dobiju neku široku autonomiju ili specijalni status (samo da ostane u sastavu Srbije), što je želja sadašnjih srpskih vlasti, da crkve i manastiri sa svojim imanjima dobiju eksteritorijalni status kako bi mogli opstati i ostati. U međuvremenu, otpočela je i drama na Kosovu i Metohiji, a samim tim i na prostorima nekadašnje Jugoslavije, status oduzete zemlje još nije rešen. U međuvremenu, došlo je do jednsotrango proglašenja samozvane Republike Kosova i Metohije, gubljenja ingerencija Srbije u toj za srpske vlasti još uvek njenom delu teritorije… U predstojećim razgovorima srpskih kosovskih vlasti iu ova tema će biti neizostavna tema kako bi se sačuvale ove srpske svetinje.

Doduše Zakon je usvojen o vraćanju imovine ne samo SPC već svim verskim zajednicama. Da napomenemo samo da je SPC oduzeto 1.180 zgrada i 83.000 hektara zemlje i šume. Tako je država već šest decenija Božji dužnik.                                                                   

Vlast nikada do sada molitvama nije verovala. Prilikom donošenja Zakona o agrarnoj reformi tvrdilo se da su manastirska i crkvena imanja ne samo eksploatatorska nego i beskorisna za državu, koja će uzimanjem njihove svojine u svoje ruke daleko dogurati. Država nije daleko dogurala, ali je Crkva stigla do prosjačkog štapa!

Da krenemo s onim kako je davno završeno. Privremena Narodna skupština Demokratske Federativne Jugoslavije, na sednici od 23. avgusta 1945. godine, usvojila je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji. U trećem članu ovog akta stajalo je da će se oduzeti od tadašnjih vlasnika i preći u državne ruke pored drugih, i ”zemljišni posedi, crkava, manastira, verskih ustanova i svih zadužbina, svetovnih i verskih”. Istini za volju, u osmom članu ovog Zakona pružena je i mogućnost da se ”bogomoljama, manastirima i verskim ustanovama mogu prema mesnim uslovima u svakom pojedinačnom slučaju vratiti bašte, vinogradi, voćnjaci, njive utrine i šume, najviše do pet hektara ukupne površine za održavanje”, a ako su ove ustanove većeg istorijskog značaja, ,,može im se ostaviti u vlasništvo najviše do 20 hektara obradive zemlje”. Uzalud je i dr Alojzije Stepinac, u ime biskupske konferencije Katoličke crkve, upozoravao na ”pogibelj koja bi crkvi mogla neminovno zaprijetiti provedbom radikalne agrarne reforme”. Vlast molitvama nije verovala. Zakon je usvojen. A, kako o tome smo našli svedočenja u dokumentima koja su do pre nekoliko godina bila čuvana u tadašnjoj Skupštini FNRJ, SFRJ i SRJ, SCG, današnjoj Skupštini Srbije.

Bio je to 10. avgust 1945. godine. Počinje zasedanje Zakonodavnog odbora Privremene narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Bila je to, u stvari, prva sednica ovog odbora, na kojoj je za predsednika izabran Moša Pijade. Drugačijeg mišljenja od aktuelnih vlasti tada je bio dr Dragoljub Jovanović. Predsedavajući Moša Pijade je odmah dao i reč ministru poljoprivrede dr Vasi Čubriloviću. Obrazlažući projekat zakona, Čubrilović je prvo podsetio na istorijat rešavanja agrarnog pitanja kod nas i izneo osnovne pobude kojima su se rukovodili predlagači zakona.

 

 

Imanja mrtve ruke

U skupštinsku dokumentaciju je tada uveden i termin ,,imanja mrtve ruke”, mada je on u narodnoj tradiciji bio odavno poznat. No, tada je sve kreirao Moša Pijade, pa se praktično usvajalo kako je on predlagao. Tada je doslovce rekao: ”Želeo bih da vas obavestim i o tome da se ovih dana sa raznih strana pokreće pitanje imovine crkava i manastira”. Dr Hinko Krizman, pa ponovo Milan Grol, zatražili su da se rasprava odloži, ali je Epaminon Popandonov, iz čista mira, predložio, ”da se diskusija odmah prekine i da se ovaj zakon primi, jer na njega čekaju borci i seljaci širom zemlje”. Miloš Minić je bio mišljenja da ”ovaj zakon odgovara u potpunosti shvatanju naših narodnih seljačkih masa o pravdi”.                                              

Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je oko 83.000 hektara plodne zemlje i šuma pa je SPC praktično dovedena na samu ivicu opstanka. Ratna šteta, što se tiče SPC, u vreme Drugog svetskog rata procenjena je tada na 2,4 milijarde dinara, a ostala je da se proceni  naknadno objavljena šteta od 878 miliona tadašnjih dinara. Od naknade, naravno, nije bilo ništa. Crkve su po tom zakonu mogle imati samo po 10 hektara, a crkve i manastiri od izuzetne istorijske važnosti po 30 hektara zemlje. Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar. Tada je Srpska pravoslavna crkva ostala i bez 1.181 zgrade. One su do tada uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je praktično nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije! Oduzete su tri velike palate i više od 50 zdanja s najmanje 200 stanova. Crkva je tim merama posle Drugog svetskog rata dovedena u situaciju da moli državu za pomoć. Sve do 1974. godine ta pomoć je pokrivala 80 odsto njenih rashoda, da bi kasnije spala na svega 1,9 odsto. Tako je Crkva od 3.685 svojih službenika samo 100 njih zadržala na budžetu.

Neki nepotvrđeni podaci govore da su u Jugoslaviji u to vreme Crkvi oduzeta čak 172.022 hektara zemljišta i šuma. Kako se ističe, to je imovina svih veroispovesti. Veliki deo površina, oko 34.000 hektara zemljišta je oduzet u Vojvodini, što je uglavnom za vreme kolonizacije podeljeno seljacima koji su radili po tim posedima. Međutim, veliki deo tih imanja sada je u društvenom ili državnom vlasništvu kod preostalih velikih velikih kombinata, a jedan deo i kod zadruga. iako je bilo mogućnosti da se crkvama i manastirima ostavi maksimum zemljišta (10 hektara), lokalne vlasti su često u preteranoj revnosti prema novoj vlasti crkvama i manastirima ostavljale samo po hektar ili dva zemlje, što nije bilo dovoljno da se održi goli život. U to vreme zaplašeni verski službenici nisu se usuđivali ni na žalbe, jer nisu znali kako bi se sve to završilo po njih. Često-veoma loše.

Sudbina Dečana

Tako su, primera radi, Pećkoj patrijaršiji, rešenjem Izvršnog odbora oblasnog odbora – Odeljenja za agrarnu reformu i kolonizaciju, od 20. decembra 1946. godine, oduzeta 223 hektara obradive zemlje i 570 hektara šume. Manastiru Visoki Dečani oduzeta su 793 hektara šuma i njiva, ali i ostala imovina, među kojom i kuča s električnom centralom  koju je manastir izgradio okolne žitelje. I u ovom slučaju manastirska uprava se žalila, ali je oblasni agrarni sud u Prizrenu istog dana potvrdio rešenje Izvršnog oblasnog odbora kojim je oduzeta imovina. Da ironija bude veća, manastir nije mogao čak ni da bira koje će parče zemlje zadržati. Tada je, recimo, manastiru Visoki Dečani u ,,dodeljenih” 30 hektara uračunato i 15 hektara zemlje u Istiniću kod Dečana na kojem su Albanci bili već podigli kuće.

Manastiru Ljubostinja kod Trstenika agrarnom reformom oduzeta su 1.442 hektara imanja. Najviše je bilo šume (1.318 hektara), zatim 67 hektara oranica, 20 hektara voćnjaka, pet hektara vinograda, sedam hektara livada, 16 hektara pašnjaka i tri hektara neplodne zemlje. Primera radi, između ostalog, manastiru je tad ostavljeno 30 hektara šume i obradive zemlje. Manastiru Studenica odmah posle Drugog svetskog rata, odlukom nadležnog suda u Čačku oduzeta su 1.383 hektara zemlje (950 hektara šuma i 435 hektara obradivih površina).

Hramovi sjedinjuju ljude

Slično je prošao i manastir Žiča. Posle Drugog svetskog rata odlukom nadležnog suda u Čačku manastiru je oduzeto 948 hektara šume i 435 hektara obradive zemlje. Ostavljeno je 30 hektara šume i isto toliko hektara zemlje lošeg kvaliteta. Tadašnji iguman manastira Seleksije išao je kod seljaka i molio ih da uzmu manastirsku imovinu, ali oni to nisu hteli niti smeli. On im je tad govorio: ”Ljudi bolje da je uzmete vi nego država, bar ćete biti oko svoje crkve”. Deo imanja od oko 1.000 hektara očekivalo se da će biti vraćen i manastiru Gračanica na Kosovu i Metohiji. Ali, zbog svega, što se dešavalo i sad dešava na KiM, sad je to samo san.  Rešenjem Komisije za nacionalizaciju NO u Sremskim Karlovcima od 29. oktobra 1959. godine u tom mestu je nacionalizovano 13 zgrada, dok je rešenjem SO Novi Sad od 28. juna 1967. godine utvrđena naknada za šest nacionalizovanih zgrada koje su bile vlasništvo SPC.

Prave evidencije oduzete imovine nema. Ali, deo postoji u manastirskim i crkvenim arhivama, gde se između ostalog vodi da je: Pećkoj Patrijaršiji oduzeto oko 1.000 hektara, Visokim Dečanima 900, Manasiji 3.900, Ravanici oko 4.000, Studenici i Ljubostinji po 1.500, Živi 100, Gornjaku 900, Vitovnici 1.100, Rajinovcu 400, Kaleniću 1.100, Blagoveštenju 250, Rači 1.000, Tronoši 1.400, Petkovici 700, Čokešini 600, Bogovađi 500, Vojlovici 460 hektara, manastir Beočin imao je 2.140 jutara zemlje, a ostavljeno mu je samo 17 jutara (tadašnji maksimum od 10 hektara), a na njegovom imanju nalazi se i beočinska cementara. Manastiru Vrdnik oduzeto je 1.500 jutara, manastiru Jazak 1.600, Rakovcu 1.300, Šišatovcu 1.200, Feneku oko 1.000, Mesiću 1.400, Kovilju 1.700… Manastir Privina glava na obroncima Fruške gore, kod Šida, postoji od 12 veka, ali još uvek nema sovju zemlju da bi je obrađivao i od nje živeo. Duhovnik ovog manastira otac Gavrilo ističe daje manastir u XII veku imao 3.000 jutara zemlje, a do nedavno ukupno je imao samo 14,5 jutara. Na području Žičke eparhije ima 27 manastira. Deset je muških, a 17 ženskih. U muškim manastirima pred kraj XX veka, za vreme ovog istraživanja, živelo je 30 sveštemonaha, 12 monaha i šest iskušenika, a u ženskim 179 monahinja i 23 iskušenice. Ukupna površina zemljišta oduzetog ustanovama SPC u eparhiji Žičkoj je 4.973 hektara.

Dakle, SPC je u XX veku u dva navrata došla pod udar agrarnih reformi, prvi put u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a drugi put u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji. Donošenjem Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine oduzeta su preostala veća poljoprivredna dobra i šume i time je SPC onemogućena da normalno funkcioniše. Prilikom susreta nekadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića (2000. godine) sa patrijarhom Pavlom, pomenuto je i pitanje vraćanja imovine SPC. Tada je predsednik Milutinović odgovorio: biće rešeno na obostrano zadovoljstvo. U međuvremenu, sve do nedvno, Crkvi je bila vraćena jedino zgrada Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

Radikalnim merama SPC je od 1945. godine lišena najvećeg dela imovine i dovedena na samu ivicu opstanka. Šteta posle Drugog svetskog rata je procenjena na tadašnjih 2,4 milijarde dinara, a ostala je da se procenjena naknadno objavljena šteta od 878 miliona tadašnjih dinara kasnije isplati. Od naknade, naravno, nije bilo ništa. I dok se više od pola veka tiho negodovalo i tražilo da se vrati oduzeta crkvena imovina, posle osnivanja prve višestranačke Skupštine Srbije u poslednjoj deceniji XX veka ta ideja je intenzivirana. Nekako su se približili crkva i država i verovalo se da će se uspostaviti saradnja i da će Crkvi biti vraćeno ono što joj je oduzeto. Crkva je tada bila u izuzetno teškoj situaciji pa je Bogoljub Cvetinović, pravnik u Patrijaršiji (14. februara 1990. godine) Republici Srbiji podneo zahtev za vraćanje nacionalizovane imovine. Zvaničan odgovor Crkva nikada nije dobila.

I početkom 1991. godine kada je u Narodnoj skupštini Srbije za kratko bio usvojen Zakon o vraćanju SPC zadužbina, legata, stambenih zgrada, građevinskog i obradivog zemljišta, koji su prešli u društvenu svojinu na osnovu Zakona o nacionalizaciji, izgledalo je da će ovaj problem biti rešen. Ali, nije… Zakon koji je imao samo šest članova, a predložio je ga poslanik SPO iz Novog Sada Vojislav Nedeljković je u parlamentu bio privhaćen, iako to nije učinila i tadašnja Vlada Srbije. Kako je obrazloženo, Vlada zakon nije prihvatila, pa je i upozorila tada da je nacionalizovano građevinsko zemljište postalo društvena svojina i da sad ima karakter gradskog građevinskog zemljišta, koji je po tadašnjem Ustavu Srbije, mogao biti samo u društvenoj ili državnoj svojini. Zakon tada nije potpisao ni predsednik Srbije, vraćen je u skupštinsku proceduru, ali nikad više nije stigao na dnevni red tadašnje vlasti.

Denacionalizacija, odnosno vraćanje nekada oduzete imovine njenim prvobitnim vlasnicima i u Hrvatskoj ide veoma sporo, a posebna tema u tome jeste imovina verskih zajednica, u prvom redu Katoličke i Srpske pravoslavne crkve, koje su bile najveći vlasnici nacionalizovane imovine. Samo u Zagrebu SPC traži vraćanje oko 7.000 kvadratnih metara stanova i poslovnog prostora. Radi se o traženju da se vrati i ogromna imovina, a to su šume i zemljišta na Papuku, Psunju… Do sada je u Hrvatskoj SPC novčano gledano vraćeno manje od dva odsto oduzete vrednosti i to samo u obliku nekih poslovnih prostora. O svemu tome i u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici tek sledi prava bitka.

Ostrvo cveća u Crnoj Gori prvih dana 2003. godine bilo je vruća tema. Vode oko nekadašnjeg letovališta kod Tivta bila je ustalasala trgovina ostrvom. Kako je saopšteno javnosti, uoči Božićnih praznika 2003. godine, Ministarstvo odbrane tadašnje SR Jugoslavije i mitropolija crnogorsko-primorska, sklopili su 12. decembra 2002. godine u Beogradu ugovor na osnovu koga SPC, odnosno njena Mitropolija u Crnoj Gori, postaje vlasnik jugozapadnog dela Ostrva cveća. Za površinu od 10.000 kvadratnih metara na Ostrvu cveća, 13 stambenih objekata površine 741 kvadratni metar i bifea površine 39 kvadrata. Crkva je vojsci ustupila 32.246 kvadratnih metara zemlje u Lastvi Grbaljskoj, nedaleko od Budve. Crkva i dalje čeka, da  joj se vrati imovina. Ona u to veruje jer propoveda Božju pravdu!

Antrfilei

Izveštaj episkopa Pavla

U središtu manastirskog imanja Dečani vlasti su oduzele jedan hektar zemlje i poklonile ga svom funkcioneru Albancu. Kasnije, 1969. godine, njegova porodica je tu istu zemlju po visokoj ceni prodala manastiru! U manastiru Dečani kažu da je bilo i slučajeva da se crkvena manastirska zemlja iznova upisuje u zemljišne knjige kao vlasništvo džamija i islamskih institucija. Osim toga, bilo je i drugih slučajeva nasrtanja na crkvenu i manastirsku imovinu. Patrijarh Pavle, u vreme dok je bio episkop Raško-prizrenski, u izveštaju upućenom 23. avgusta 1961. godine Svetom arhijerejskom saboru, između ostalog piše: ”Izvešten sam iz manastira Visoki Dečani o do sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. Ne samo deca, nego i odrasli ljudi Šiptari u srpska imanja dolaze kao u svoje, beru i odnose… Na opomenu kaluđera ili drugog osoblja u manastiru, nasrću da se biju, psuju majku srpsku i govoreći da ovo nije srpsko već albansko..”

 

Umesto pet-10 hektara

Na osmoj redovnoj sednici Privremene narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kojoj je predsedavao dr Ivan Ribar, u prisustvu predsednika ministarskog saveta maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita i saveznih ministara, 23. avgusta 1945. godine jednoglasno je 385 narodnih poslanika usvojilo Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Nije ostalo zabeleženo koje podneo na član  osam amandman koji se odnosi na imovinu crkava i manastira, ali je on usvojen. Njime se bogomoljama, umesto pet, kako je prvobitno bilo predloženo, u posed ostavlja deset hektara, a verskim ustanovama većeg značaja ili veće istorijske vrednosti ”limit” je s deset hektara obradive zemlje uvećan na 30 hektara takve zemlje i deset hektara šume.

 

 

 

 

 

 

 

Manastir vlasnik cementare!

Manastir u Beočinu  vlasnik je zemljišta i akcionar Beočinske fabrike cementa, ali do 1944. godine. Naime, fabrika cementa je sve do novembra 1944. godine bila akcionarsko društvo, ali tada je obavljena promena vlasničke strukture. Do 1944. godine struktura kapitala u BFC je bila takva da je fabrika emitovala 27.000 akcija. U tome je Manastir Beočin imao 2.000 akcija. I sama fabrika je većim delom izgrađena na manastirskoj zemlji, o čemu svedoče i dokumenta. Međutim, ni u najnovijoj, pre nekoliko godina obavljenoj privatizaciji te fabrike  (prilikom prodaje Lafaržu na početku XXI veka) – ništa od toga nije uzeto u obzir! Strancima je prodata zemlja koja ima vlasnike, ali i crkvena. Dakle, jedna vlast je oduzimala, a druga prodavala. Pravi vlasnik ništa od toga nije imao!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Obustavljena restitucija dok se ne oglasi Ustavni sud

Crkvi je do sada vraćeno 28.023 hektara

Otkako je 2006. Vlada Srbije, čiji je premijer tada bio Vojislav Koštunica, donela Zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, država je crkvenim zajednicama od traženih oko 83.000 vratila 28.315 hektara zemlje. Od toga je 28.023 hektara vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi

Prema poslednjim podacima, u toklu dosadašnjeg sprovođenja Zakona o vraćanju imovine crkvama (od 2006. godine) najviše zemlje vraćeno je Eparhiji raško-prizrenskoj – 5.274 hektara. Braničevskoj eparhiji vraćeno je nešto manje od 3.000, dok je Šabačka uspela da vrati oko 2.000 hektara zemlje. I Beogradskoj eparhiji vraćen je deo tražene imovine, pre svega, stanova u centru, lokala na Terazijama i u Balkanskoj ulici. Kako je i ranije deo Tašmajdanskog parka, oko 24 ara, pripadao crkvi svetog Marka, ovo parče zemlje opet je u posedu te crkve. Takođe, Crkvi je vraćena i zgrada u Bulevaru kralja Aleksandra u kojoj se nekada nalazila poslovnica JAT. Iako je Sabornoj crkvi vraćeno 900 kvadratnih metara na Studentskom trgu 8, restitucija je ovde zaustavljena, jer su sadašnji vlasnici stanove u međuvremenu otkupili.

‘’Proces restitucije je zaustavljen dok nadležni sud ne donese odluku o spornim stanovima’’, kaže direktor Direkcije za restituciju Vladimir Todorović.. Po Zakonu o restituciji, Katoličkoj crkvi vraćeno je 9.500 kvadratnih metara poslovnog prostora i 62 hektara zemljišta. Adventistička crkva uspela je da vrati 0,07 hektara i zgradu od 3.000 kvadrata na Vračaru (Beograd) u ulici Radoslava Grujića 4. Jevrejskoj zajednici vraće­no je oko 1.700 kvad­ra­­ta stanova i poslovnog prostora, dok su Evangelističkoj crkvi vraćena dva hektara zemljišta u Beogradu i oko 1.500 kvadrata u Bačkom Petrovcu. Kako je izjavio Todorović, država je crkvenim zajednicama vratila između 40 i 50 odsto od traženog zemljišta. Podaci iz crkvenih zajednica drugačije govore, i ističu da nje vraćena ni četvrtina imovine! Inače, Direkciji za restituciju stiglo je od crkvenih zajednica 3.049 zahteva za povraćaj imovine. Kao najbrojnija crkvena zajednica u Srbiji, SPC je podnela najviše zahteva – 1.619. Jevrejska zajednica podnela je 520, Rimokatolička crkva 467 i Slovačka evangelistička crkva 236 zahteva za povraćaj oduzete imovine.

Iako je crkvama i verskim zajednicama imovina vraćana naturalnom restitucijom, odnosno vraćano je zemljište koje je i oduzeto, obični građani, najverovatnije, oduzetu imovinu (ako to dočekaju) dobiće kroz obveznice i novčanu nadoknadu, što će u mnogim slučajevima biti daleko od prave vrednosti oduzete imovine. U međuvremenu je vlada Mirka Cvetkovića pokrenula postupak za ocenu ustavnosti Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama, a dok sud ne donese odluku neće biti donet ni zakon o restituciji. Odluka Ustavnog suda, naime, najčešće se i pominje kao razlog kašnjenja u donošenju zakona o restituciji, jednog od ključnih u prilagođavanju evropskim propisima i vrednostima. Taj zakon Skupština je trebalo da donese još krajem 2009. godine, na šta se Srbija i obavezala, a sada se kao rok pominje kraj 2010. godine. Iako je tada državni sekretar Ministarstva finansija Slobodan Ilić najavljivao da će dati ostavku ukoliko Srbija ne dobije zakon – ove godine nema ni zakona, ali ni ostavke.

Inače, podaci Direkcije za restituciju govore da je od vraćenog zemljišta crkvama i verskim zajednicama vraćeno najviše šuma i šumskog zemljišta – 12.000 hektara, 3.000 hektara poljoprivrednog zemljišta i oko tri hektara građevinskog zemljišta. Vraćeno je 12 stanova i drugih stambenih objekata, 26 poslovnih prostora i objekata površine od oko 6.500 metara kvadratnih. Crkve su tražile još 390.392 kvadratnih metara stanova i kuća, od čega je Direkcija za restituciju vratila 48.258 kvadratnih metara.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VRAĆENO ZEMLJIŠTE
Eparhija hektari
Raško-prizrenska 5 274
Bačka 856
Žička 342
Timočka 2,04
Sremska 415
Braničevska 2 503
Manastiri hektari
Manasija 3 794
Devič 3 081
Kovilj 856
Pećka patrijaršija 846
Dečani 743
Krušedol 214
Veluće 195
Gornjak 707

 

Država se ponaša neevropski
Po rečima Milana Parivodića, advokata i bivšeg ministra ekonomije u Vladi Srbije, država je i te kako premašila rok po pitanju donošenja ovog zakona, zbog čega stižu zamerke i iz Evropske unije.
’’Jedna ugledna država sebi ne sme da dozvoli da nema zakon o restituciji. Ovo je bezizlazna situacija, a država se ponaša neevropski, krši Ustav, jer u njemu stoji da naša država počiva na evropskim principima, a još nije donela ovaj zakon. Dakle, sve dok ne donese zakon o restituciji nema ni ulaska u EU. Uostalom Srbija je jedina zemlja ex Jugoslavije koja nije donela taj zakon. On, je donet čak i u BiH, ali se skoro uopšte još nesprovodi, ali ipak postoji – kaže Parivodić.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>