Home » 0 Branislav Gulan » Kako je rehabilitovana porodica Dunđerski kojoj je 1946. godine konfiskovana celokupna imovina

Kako je rehabilitovana porodica Dunđerski kojoj je 1946. godine konfiskovana celokupna imovina

Đorđe predao i svoj zaboravljeni luksuzni automobil

Piše: Branislav Gulan

Novosađanin Nikola Tanurdžić verovatno je najbogatiji naslednik u Srbiji. Sa majčine strane naslednik je poznate vojvođanske porodice Dunđerskih jer je njegova majka Nadežda, rođena Dunđerski, kći je Đoke Dunđerskog, jednog od najvećih predratnih industrijalaca i privrednika. Đoka Dunđerski je upravljao velikim poljoprivrednim dobrima Kamendin u okolini Novog Sada i nekadašnjim Buljkesom, današnjim Maglićem. Posedovao je i čuvenu fabriku Kulpin za konzerviranje i preradu voća i povrća sa svojih imanja. Imao je i hotel Slobodu na glavnom gradskom trgu u Novom Sadu, današnjem Trgu slobode. Dunđerski je 1946. godine osuđen za ekonomsku saradnju sa okupatorom, u postupku u kom nije ni saslušan, niti on niti ijedan svedok odbrane, a kažnjen je kaznom prinudnog rada i konfiskacijom celokupne imovine. Skrhan nepravdom, umro je 1950. godine. Rehabilitovan je 2008. godine, čime je poništena njegova osuda i sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacijom imovine.
Drugi deda Nikole Tanurdžića iz Novog Sada i imenjak Nikola Tanurdžić, bio je uspešni predratni novosadski privrednik i trgovac, mlad je otišao u Peštu i Beč, gde je radio kao obalski radnik. Posao ga je odveo kod čuvenog bečkog trgovca štofovima Hibera. On ga je imenovao za zastupnika za ceo Balkan, ali Tanurdžić je tu ponudu odbio. Vratio se kući i oženio Rakilom. Na licitaciji je kupio plac na kom se i danas nalazi Tanurdžićeva palata (Vlada Vojvodine), podignuta 1934. godine prema nacrtima čuvenog arhitekte Đorđa Tabakovića, a kasnije je dozidan hotel Rex, posle oduzimanja nazvan Putnik.
Nikola Tanurdžić bio je kraljevski dvorski liferant štofova, osnivač je i Trgovačkog fonda i Novosadske trgovačke omladine. Celokupna imovina mu je oduzeta 1948. godine, na osnovu zakona kojim su privatna preduzeća prešla u državnu svojinu.

Sticanje i gubitak imanja

„Na stepeništu dedinog dvorca u Kulpinu, pe 18 godina zakleo sam se da će sa Đoke Dunđerskog predratnog vojvođanskog industrijalca i zemljoposednika biti skinuta lažna komunistička optužba iz 1946. godine, za krivično delo privredne saradanje sa okupatorom. Prošlog meseca sam rešenje o rehabilitaciji konačno dobio”, kaže Nikola Tanurdžić, unuk Đoke Dunđerskog.
Kada Nikola prošeta novosadskim Trgom slobode, kao da je prešao s kraja na kraj svog dvorišta. „I jeste moje dvorište“, kaže Nikola Tanurdžić. Kad je Okružni sud u Novom Sadu, s imena njegovog dede po majci Đorđa – Đoke Dunđerskog (1873–1950), jednog od najbogatijih predratnih industrijalaca i zemljoposednika, skinuo 62 godine staru optužbu „za krivično delo privredne saradnje s okupatorom“, Tanurdžić više nije tuđin u rodnom gradu. Zaključak rešenja je da su ništavne sve pravne posledice presude Okružnog suda iz 1946. godine i rešenja Vrhovnog suda Vojvodine iz 1947. godine, kojima je Đoka Dunđerski bio osuđen na sedam meseci prinudnog rada, uslovno na jednu godinu, kao i na kaznu konfiskacije celokupne imovine.
Nešto od te imovine je i na glavnom gradskom trgu u Novom Sadu. Nikola Tanurdžić, zaposlen u TV Novi Sad, na režiji programa, pokazuje stara zdanja oko platoa ispred Gradske kuće, koja su bila u vlasništvu Dunđerskih sve do 1947. godine, kada je konfiskovano i nacionalizovano sve što su imali: palate, zemlja, fabrike, stoka.
S jedne strane spomenika Svetozaru Miletiću stoji palata današnje Nacionalne banke Grčke (donedavno Vojvođanske banke), u kojoj je do 1947. godine bio hotel Sloboda i bioskop Odeon u vlasništvu Nikolinog dede po majci Đorđa – Đoke Dunđerskog. U toj zgradi je 1918. godine, na velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca, Šokaca i ostalih slovena, doneta odluka o ujedinjenju Vojvodine s Kraljevinom Srbijom. S druge strane spomenika Miletiću nalazi se hotel Vojvodina, nekadašnje vlasništvo Nikolinog dede – strica dr Gedeona Dunđerskog. Dijagonalno od spomenika je velika Tanurdžićeva palata, svojevremeno najmodernija zgrada u Novom Sadu, koja je zajedno s bioskopom Reks i hotelom Reks bila vlasništvo čuvenog novosadskog trgovca Nikole Tanurdžića, dede današnjeg Novosađanina Nikole Tanurdžića.
Nikola je rođen u palati Tanurdžića, a i danas sa suprugom Gordanom živi u jednom od njenih 60 stanova, nacionalizovanih 1947. godine, a potom i prodatih početkom devedesetih godina XX veka otkupom za po nekoliko tadašnjih maraka.
Eto, zato Nikola Tanurdžić, što u šali što u zbilji, kaže: „Uskoro ću spavati u hotelu Vojvodina, svoga dede – strica, kancelarije će mi biti u današnjoj Nacionalnoj banci Grčke, evo već vidim prozor s pogledom na spomenik, a poslovne susrete ću obavljati u Tanurdžića palati.”
I nije šala, jer Tanurdžić, dugogodišnji predsednik Udruženja građana za povraćaj nacionalizovane nepokretne imovine na teritoriji Vojvodine, kaže da rešenje o rehabilitaciji njegovog dede Đoke znači da bi sada trebalo konačno sačekati i zakon o restituciji, koji je dosad obećavala svaka vlada od 2000. godine, pa da počne automatski – vraćanje imovine legitimnim vlasnicima.
„Mnogi članovi našeg udruženja, ohrabreni rehabilitacijom Đoke Dunđerskog, podneli su zahteve za rehabilitaciju svojih najbližih. To je velika moralna satisfakcija nakon decenija koje su ti ljudi i njihovi potomci preživeli obeleženi kao narodni neprijatelji. S druge strane, to je važan korak koji treba napraviti u iščekivanju zakona o restituciji, jer je u velikom broju slučajeva komunističke otimačine obrazloženje bilo da se konfiskuje imovina narodnih neprijatelja”, izjavio je Nikola Tanurdžić.
Iako se bezuspešno borio da spreči mnoge privatizacije koje je sprovela Republička agencija za privatizaciju, između ostalog – prodaju poljoprivrednog dobra Maglić i prodaju zgrade Vojvođanske banke, čiji je vlasnik pokojni Đoka Dunđerski, Tanurdžić ne odustaje. Jer, pravično je da legitimni naslednici stupe na mesto današnjih tajkuna koji koriste njihove posede.

Zaboravili ključeve od auta

Priča se da je Đorđe – Đoka Dunđerski kada mu je izrečena presuda i kada je čuo da mu je konfiskovana celokupna imovina, otišao do svoje kuće u Dunavskoj 23 u Novom Sadu, dvadesetak metara udaljene od tadašnje zgrade Suda u Novom Sadu, po svoj luksuzni automobil. Dovezao ga je ispred zgrade suda i predao službenicima ključeve, rekavši: „Ovo ste zaboravili.”
Nikola Tanurdžić pamti da mu je majka Nadežda, kćer Đoke Dunđerskog, govorila kako je 17 kamiona natovarenih nameštajem i svim pokućstvom izneto iz dvorca u Kulpinu (danas je to Poljoprivredni muzej) i iz porodične kuće u Dunavskoj 23 u nepoznatom pravcu. ,,Znam gde je nešto od toga i to ću tražiti”, rekao je Nikola u razgovoru za NIN sa Zorom Latinović.
Đoka Dunđerski je okrivljen da je od aprila 1941. do oktobra 1944. godine svoje fabrike Kulpin i Kamendin stavio u službu okupatora, da je mađarsku i nemačku vojsku snabdevao konzervama, marmeladom, kupusom, boranijom… Dunđerski se branio da nije kriv, te da su mu fabrike i posedi rekvirirani od strane okupacione sile, i da nije niko mogao birati hoće li ili neće predati ključeve od fabrika. Tako je morao da postupi da bi zaštitio porodicu i u strahu za sopstveni život. Tokom Drugog svetskog rata, i neposredno posle njega, pomagao je srpski narod i narodnooslobodilački pokret, hranio decu iz Šarvarskog logora i na raspolaganje državi stavio neposredno posle rata 4.000 litara seruma, kojim se Srbija odbranila od kuge. Tadašnji sud mu je ipak uvažio kao olakšavajuću okolnost da je za vreme okupacije pomagao nezaposlene Srbe preko Crkvene opštine u Novom Sadu jer je to bila činjenica koja se nije mogla sakriti. Koliko su ga radnici i narod poštovali, govori i podatak da su mu, pošto je osuđen, ti isti ljudi kojima je pomagao u ratu, donosili svoje ,,tačkice”, tadašnja sledovanja u hrani na koja kao osuđenik nije imao pravo.
Dunđerski potiču iz Hercegovine, iz okoline Gackog, gde su, pretpostavlja se, bili dunđeri i tesari. Doselili su se krajem XVII veka u južnu Ugarsku. Najpre su se nastanili u okolini Subotice, a onda su prešli u Sentomaš, današnji Srbobran. Iz porodičnog stabla Dunđerskih vidi se da je rodonačelnik porodice bio Avram, zemljoradnik, koji je stekao 60 lanaca zemlje. Kako – ne zna se. Postoji legenda da je pronašao ćup sa zlatom, ali i druga po kojoj je spasao nekog Turčina, a ovaj mu zauzvrat dao kesu zlatnika…
Avramov sin Gedeon (1806–1883) značajno je uvećao gazdinstvo. Gedeon je imao tri sina: Šandora, Novaka i Lazara.
Lazar Dunđerski (1833–1917), najmlađi Gedin sin, bio je najveći proizvođač i trgovac žitom u Austrougarskoj monarhiji, najbogatiji Srbin. Ostalo je zabeleženo da je obrađivao oko 40.000 jutara zemlje (1,8 jutara = jedan hektar), ali i da je ulagao u industrijalizaciju Vojvodine i podizao fabrike. Sve što je stekao, ostavio je svojim sinovima Đorđu – Đoki i Gedeonu, i kćerima Milki i Olgi, a treća kćer, čuvena Lenka, nije ga nadživela.
Đoki Dunđerskom je, reći će njegov unuk Nikola Tanurdžić, otac ostavio manje imetka u nasledstvo nego mlađem sinu dr Gedeonu. Iako je Đoka bio stariji, otac je imao više poverenja u Gedeona, zato što se Gedeon oženio pre Đoke i stekao porodicu pre Đoke. Imanje dr Gedeona Dunđerskog bilo je u Čibu (današnjem Čelarevu), gde je pored nepregledne plodne zemlje, posedovao i pivaru, špiritanu, mlin, kudeljaru, ergelu konja. Osnovao je i fabriku aviona Ikarus u Novom Sadu. Đoka Dunđerski je od oca dobio imanja u Baču i Kulpinu, a kasnije je svoj imetak uvećao velikim zemljišnim posedima najkvalitetnije obradive zemlje po celoj Vojvodini i izvan nje. Posedovao je i nekoliko fabrika od kojih su najpoznatije bile Kulpin za preradu voća, povrća i mesa na Podbari u Novom Sadu, pa Serum zavod na Rumenačkom putu. Đoka Dunđerski je posedovao i nekoliko poljoprivrednih dobara, Kamendin, Kulpin i Bački Maglić. Pred Drugi svetski rat, Đoka je imao oko 3.000 jutara zemlje. Posle Prvog svetskog rata, imao je mnogo više, ali mu je kralj Aleksandar takođe u nekom trenutku uzeo tu obradivu zemlju ne bi li je podelio veteranima iz Prvog svetskog rata. Đoka Dunđerski je imao i ergelu konja kao i nekoliko velelepnih zdanja u najužem centru Novog Sada na današnjem glavnom gradskom trgu, a samo porodičnu zgradu u Dunavskoj 23 komunisti su im ostavili da u njoj žive. Majka Nadežda je preostali imetak vremenom prodavala, kako bi imali od čega da žive ona, ujak Gedeon, Nikola i njegova pokojna sestra Aleksandra. ,,Baka Olga je posle smrti dede Đoke pisala Josipu Brozu Titu, tražeći penziju jer je ostala bez ičega. Posle nekog vremena joj je stigao odgovor od gradske uprave da ona ima dvoje dece koja treba da je izdržavaju”, pričao je Nikola Tanurdžić. Njegova majka Nadežda je zahvaljujući znanju engleskog, francuskog, nemačkog, italijanskog, španskog i ruskog jezika našla posao inokorespondenta i uspela da odhrani porodicu.

Antrfile
Studirao agronomiju u Nemačkoj

Veleposednik i industrijalac Đorđe Dunđerski rođen je u Srbobranu 13. oktobra 1873. godine .Potiče iz jedne od najpoznatijih porodica iz Vojvodine, koja je stekla veliko bogatstvo
Dunđerski, po porodičnom predanju potiču iz Gacka u Hercegovini. U Bačku su se doselili krajem 17. veka bežeći ispred turskog zuluma. Najpre su se nastanili u okolini Subotice da bi se posle Rakocijeve bune i seljačkih nemira u kojima su stradali pravoslavci prešli u Sentomaš, današnji Srbobran. Đorđe Dunđerski je gimnaziju završio u Tata – Tovarošu a trgovinsku školu u Budimpešti.Studirao je agronomiju u Nemačkoj. Bio je vlasnik uglednog poljoprivrednog dobra u Kulpinu i mnogobrojnih industrijskih preduzeća u Vojvodini.
Najzačajnije firme Đorđa Dunđerskog su fabrika seruma Kamendin u Novom Sadu, fabrika mesnih prerađevina Kulpin i umetnički štamparski zavod Grafika. Takođe je imao veliku ergelu konja na svom imanju, dvorac porodice Dunđerski, a bio je osnivač hipodroma u Beogradu i Sajma u Novom Sadu.

Otac Đorđa Dunđerskog Lazar, prema predanju, započeo je da radi sa kapitalom od 240 lanaca zemlje u Sentomašu, današnjem Srbobranu. Za kratko vreme kupio je spahiluk Crnu Baru u Banatu, zatim spahiluk sa industrijskim preduzećima u Čibu u Bačkoj, Kamendin u Novom Sadu, spahiluk u Hajdučici, Čibu i Kirti. Kupio je Turski Bečej i veliki broj drugih spahiluka. Podigao je dve pivare u Čibu i Velikom Bečkereku, dve fabrike špiritusa u Čibu i Sentomašu, dva mlina u Novom Sadu i Inđiji i otkupio ćilimaru u Velikom Bečkereku. Držao je po nekoliko hiljada lanaca zemlje pod najmom ,uzgajao svinje, marvu i ovce. Imao je brodove na Dunavu, Tisi i Begeju koji su transportovali hranu. Imao je i veliki broj industrijskih preduzeća, krečana, trgovinu kožom i vunom.

Dolazak u Astoriju
Stojan Vujičić, književnik i prevodilac, jedan od najuglednijih Srba u Mađarskoj, voleo je da priča anegdote o Srbima u Budimpešti i Sentandreji. Znao je mnoge priče o Đoki Dunđerskom. Voleo je posebno onu o provodima Đoke Dunđerskog u hotelu Astorija u Pešti. Priča se kako je sin čuvenog Lazara Dunđerskog (1833–1917), najbogatijeg Srbina u Ugarskoj, Đoka Dunđerski, dok je bio momak, čitave zime provodio u tom hotelu, iznajmljujući obično čitav sprat za svoje prijatelje i svitu. Tu bi se danima lumpovalo i pijančilo, do trenutka kad je mlađi Dunđerski trebalo da krene kući. E, onda bi mu, priča se, došlo da zapali svoj sprat hotela. Onako. Razume se, sve bi pošteno platio, da se renovira, do sledeće zime. U Astoriji su se, prema pričama, vremenom na to bili navikli. Kad Đoka Dunđerski dođe, zna se šta ih čeka u naredna tri meseca. Nikola Tanurdžić, unuk Đoke Dunđerskog, kaže u razgovoru s novinarima, da u svim tim pričama ima puno preterivanja, i da su uglavnom sve one bile izmišljene, valjda zato što je deda Đoka voleo život i zaista bio veseljak. Ali nikad i rušilački raspoložen. Naprotiv. Tanurdžić navodi: “Deda Đoka je mnogo radio. Ono što je od oca nasledio, nije ni prokockao ni propio, nego je uvećao svoju imovinu nekoliko puta. Napravio je fabriku Kulpin na novosadskoj Podbari, pa Serum zavod na Rumenačkom putu, kupio je još zemlje. Valjda zato što je dugo bio momak, oženio se tek u 47. godini, i dan danas se o njemu ispredaju priče u Vojvodini i Mađarskoj. Ali porodica ne pamti takve njegove nestašluke.”
___________________________________________________

Nikola Tanurdžić kaže da je u poređenju sa današnjim zemljoposednicima, zemljišni posed njegovog dede – prava sitnica. „Šta je 3.000 naspram 30.000 jutara, koliko danas imaju zemljoposednici koji su prijatelji države. A moj deda je bio neprijatelj sa svojih 3.000 jutara”, navodi Tanurdžić. Dunđerski su vekovima sticali imovinu, koja im je oteta preko noći. Đoka Dunđerski je bio jedan od osnivača Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, veliki donator Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve. Osuđen je za saradnju s okupatorom samo da bi posleratna vlast imala alibi za otimačinu i pljačku njegove imovine.

Prepiska sa Teslom

Da je Laza Kostić (rođen u Kovilju) voleo Lenku Dunđerski (1871–1895) – zna se. Manje se, međutim, spominje Kostićeva prepiska sa srpskim naučnikom Nikolom Teslom 1895. godine. U tim pismima, Kostić u ulozi provodadžije i piše Tesli da mu je pronašao devojku kojom treba da se oženi. U pismu od 12. juna 1895. godine, Kostić piše da bi ona koju mu namenjuje i „mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca”.
„Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine – al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam, dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: njen je ideal Nikola Tesla! Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste Vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula… toliko o devojci. A sad – (…) imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedno milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.”
Da li je Lenka zaista bila zaljubljena u Teslu, kako je napisao pesnik? Stanislav Vinaver, u svom tekstu ,,Kako se rodila pesma Santa Maria della Salute” ne može da zaobiđe ovu prepisku između srpskog naučnika i poslednjeg srpskog romantičarskog pesnika, baš zato što je u njenom središtu Lenka Dunđerski, nesrećna vojvođanska lepotica i miraždžika koja je umrla te iste godine 1895, od tifusne groznice u Beču. I postala besmrtna u Kostićevoj pesmi Santa Maria della Salute. Vinaver piše: „Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne pra uzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu; on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje, u manastir Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza – nek je Lazin Tesla.”
Teslin odgovor na Kostićev predlog da se oženi Lenkom nije sačuvan. Ali iz pisma Kostićevog u septembru, lako se može zaključiti da se Tesla samo zahvalio Kostiću na brizi. U decembru mu pesnik šalje pismo u kome ga obaveštava o Lenkinoj smrti.

Restitucija u brojkama

•        150.000 pojedinaca podnelo je zahtev za povraćaj do 30. juna 2006. godine;
•        1.500 dodatnih zahteva podneto je posle isteka roka;
•        3.961 zahtev iz inostranstva, najviše iz Mađarske (700);
•        Zahtevi su raspoređeni u 76.000 predmeta;
•        Manje od dvadeset odsto oduzetog zemljišta se potražuje;
•        97 odsto zahteva je za povraćaj zemljišta;
•        47,6 odsto je poljoprivredno zemljište.

Antrfile
“SUDBINA ODUZETE IMOVINE”
Delovi koje objavljujemo u reviji “Istorija” nalaze se u knjizi “SUDBINA ODUZETE IMOVINE”, autora Branislava Gulana.
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi rezultat su višedecenijskih istraživanja autora knjige Branislava Gulana, od ideje za povratak imovine, donošenja zakona pa do početka vraćanja oduzete imovine. Autor se ovim problemom počeo baviti na početku svog radnog veka, od 1978. godine. Istraživao je i sakupljao sve što se dešavalo u ovoj oblasti na prostorima nekadašnje SFRJ, a karakteristične primere prikazao i komentarisao. Razgovarao je sa gubitnicima i dobitnicima, običnim ljudima, ekspertima i onima koji skoro sedam decenija čekaju dedovinu. Sve što se dešavalo u ovoj oblasti, u davnim vremenima istraživao je kroz arhive, dokumentaciju i knjige.
Knjiga “Sudbina oduzete imovine” može se kupiti kod autora Branislava Gulana, telefon 063 8 666 527, mejl gulan@nscable.net.

 

Tags:

2 Komentara na Kako je rehabilitovana porodica Dunđerski kojoj je 1946. godine konfiskovana celokupna imovina

  1. Dobrota Konstantin

    Sta Vam kazem na ovo,cil komunista je bio da se unisti Srpski narod po svaku cenu,narocito njegova elita.Po nekim podacima streljano je posle rata -l944-1945 oko 30.000 srpske elite,a koliko je stradalo bezpotrebno mladica na Sremskom frontu i dalje se krije broj.Niko i slovima niko nije odgovarao za ovaj zlocin.Oni navodni zlocinci su se trazili na drugoj strani-Draza Mihajlovic,Milan Nedic i drugi.Pravi krivci su postali heroji od komunisticke vlasti,sve se radilo protiv Srba,samo da Srbija bude sto manja-AP Vojvodina i Kosovo pa jos i to bilo malo pa sdu Kosovu dodali i delovi oduzeti od Srbije.Moram za kraj da kazem da su dva najveca zla zadesila Srbstvo 1.Vladavina Turske od koje smo se kakao tako otgli i krenuli napred 2.Vladavina komunista od koje se nikada necemo otrgnuti jer su nas toliko zakopali i unistili da cemo se tesko toga otresti i krenuti napred.

  2. ti komunisti su upravo u najvecem broju bili sami srbi komunizam se najvise primio u nas srba tako da narod bez vere i nacionalnog interesa bolje ne zasluzuje kakav narod takva i zemlja.Dunjdjerski su primer srba svim srbima ako uopste neko zeli da vidi i sledi primer najboljih jel smo plemenitost zamenili pakoscu i zavidnoscu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>