Home » 0 Branislav Gulan » Proleterizacija sela

Proleterizacija sela

Na prelasku sa naturalnog na novi robno – novčani način privređivanja, zemlјoradnička gazdinstva su bila primorana da se zadužuju, jer država nije uspevala da obezbeedi povolјne kredite. Da bi vraćali dugove, selјaci su masovno prodavali svoja imanja. Kako u svojoj studiji Socijalne funkcije zadrugarstva navodi rodonačelnik srpskog zadruarstva Mihailo Avramović, u 1884. godini je prodato 3.395, a samo dve godine kasnije, 1.886, i kasnije čak 5.444 seoskih imanja. Da je na sceni bila proleterizacija sela, potvrđuje i podatak da je 1885. godine zbog otplate dugova bez zemlјe ostalo 9,14 odsto seoskih gazdinstava. U takvim uslovima krajem marta 1884. godine u Vranovu, pored Smedereva, osnovana je prva kreditna zemlјoradnička zadruga u Srbiji. Inicijator okuplјanja 29 zemlјoradnika bio je Mihailo Avramović. Danas u Srbiji zakon nedozvolčjava ovakvo organizovanje zadruga!!! Razlog je u toem što su se vlasti uglavnom plašile organizovanih seljaka. Koji je razlog danas?

Od aprila do oktobra 1884. godine srpski selјaci su osnovali četiri zemlјoradničke zadruge: u Azanji, Malom Orašju, Mihailovcu i Ratarima.  Već sledeće godine u Srbiji je bilo 12 zadruga, a zadružni pokret se širio prema Šumadiji, Mačvi, Pomoravlјu, Krajini i drugim područjima Srbije. Godine 1900. broj zadruga u Srbiji iznosio je 219, a pred Balkanski rat, 1912. godine, čak 650. Kreditne zemlјoradničke zadruge u Srbiji su formirane po uzoru na Rajfajzenove zadruge u Nemačkoj: sredstva za rad su bili udeli zadrugara, koji su bili mali i nisu donosili kamatu. Solidarnost među zadrugarima je bila neograničena – za svoj rad garantovali su celokupnom svojom imovinom, fondovi zadruga su bili nedelјivi, teritorija poslovanja ograničena, a funkcije u zadrugama su bile volonterske.

Uslovi u Vojvodini u drugoj polovini XIX veka

Osnovno obeležje društveno-ekonomskih uslova u drugoj polovini XIX veka na vojvođanskom selu čine raspad feudalizma i rađanje kapitalističkog načina proizvodnje. Raspad feudalizma, ali i velika ratna razaranja, poplave i suše izazvale su godine gladi. Godine 1872. ukida se Vojna granica, a 1885. donet je zakon kojim su ukinute kućne zadruge, koje je Svetozar Marković definisao kao prvobitne asocijacije i za proizvodnju i za potrošnju – istovremeno. Ukidanjem kućnih (porodičnih) zadruga u kojima je bilo nekoliko oblika uzajamnog pomaganja u radu, srpski narod u Vojvodini izbačen je iz svog ekonomsko – socijalnog ambijenta, koji mu je do tada bio snažan i moralni i materijalni oslonac. Kmetovi su oslobođeni feudalnih stega, ali oni potpuno nespremni dočekuju smenu naturalnog oblika proizvodnje koji je mesto prepustio kapitalističkim novčano – tržišnim oblicima rada. U takvim novim uslovima, selјačko gazdinstvo nema mogućnosti za povolјne kredite, pa pada u nemilost lihvara. Glavni uzrok propadanja zemlјoradnika zadružni propagatori Jaša Tomić i Radoslav Marković vide upravo u odsustvu organizovanog zemlјoradničkog kredita. Čak je u Ugarskoj 1883. godine donet zakon protiv lihvara, ali su oni nalazili načine za kaišarenje, koje je vrlo često značilo pozajmicu novca sa kamatom i do 300 i više procenata! Uvidevši prednosti zadružnog organizovanja, vrlo brzo se pristupa stvaranju novih zadruga na ovim prostorima, i to: u Erdeviku (1855), u Titelu i Pivnicama (1868.) u Gložanu (1869), Rumi (1883.) godine… Ugarske vlasti su tek 1898. godine zakonski ozvaničile osnivanje ,,veresijske udruge”. Dakle, zadružni pokret na prostorima Vojvodine u prvoj polovini XX veka razvija se paralelno sa zadrugarstvom u razvijenim zemlјama Evrope. Do 1937. godine. vojvođanske zadruge su privređivale po austrougarskom zakonodavstvu, koje nije ograničavalo zadrugare u ostvarivanju ekonomskih interesa kroz zadružno organizovanje. Period do Drugog svetskog rata karakteriše razvoj zadrugarstva, zasnovan na tržišno poslovanje. U toku Drugog svetskog rata, usled ekonomske krize i ratnih razaranja dolazi do prestanka rada najvećeg dela zadruga i zadružnih saveza. Od završetka Drugog svetskog rata do 90-ih godina prošlog veka, pod direktnim uticajem države, u zadrugarstvu Vojvodine su primenjena četiri modela:

  • Nabavno – prodajna zadruga
  • Selјačka radna zadruga
  • Opšta zemlјoradnička zadruga i
  • Osnovna organizacija kooperanata

Period od Drugog svetskog rata od 90-ih godina, za razliku od predratnog, uglavnom je rezultirao ruiniranjem zadružnog pokreta, kao i udalјavanjem od zadružnih principa i tržišnog poslovanja. Država je stalnim intervencijama u oblasti zadrugarstva (kao i u drugim oblastima polјoprivrede) doprinela drastičnom smanjenju poverenja zemlјoradnika u zadrugarstvo kao i u druge oblike povezivanja i udruživanja zemlјoradnika u nabavci inputa, obradi zemlјišta i prodaji proizvoda, što je jedan od razloga zaostajanja u razvoju primarne polјoprivredne proizvodnje u Srbiji, u odnosu na zemlјe tržišne privrede.

U uslovima kada je beda bila na vratima vojvođanskih selјaka, od kojih su neki bežali u grad, a drugi se iselјavali u prekomorske zemlјe, zadruge su osnovane pod uticajem političkog pokreta Svetozara Miletića i, svakako uz neposrednu pomoć ideologa srpskog zadrugarstva Svetozara Markovića. U svom delu Srbija na Istoku (Novi SAd 1872), S. Marković analizira, pre svega, porodične zadruge i propagira, ”zajednički rad i živlјenje porodično”, a kao patrijarhalne ustanove koje dopunjuju zadrugu navodi: mobe, pozajmice, i spregove. Podseća da su se stočarske zadruge ,,zadržale u Švajcaskoj još od patrijarhalnih vremena i još su se usavršavale prema današnjim pojmovima u stočarstvu”. Svetozar Marković opisuje da ,,zadružnu svojinu ne može ni jedan član zadruge zadužiti na račun svog dela, a još manje prodati”. (Svsetozar Marković: Srbija na Istoku, N. Sad, Srpska narodna zadružna štamparija, 1872. str. 21). Pavle Barišić 1872. godine  u listu Glas naroda, koji izdaje Zadruga za srpsku narodnu štampariju u Novom Sadu preporučuje ,,zemlјodelske družine” i ,,zadružno nabavlјanje polјoprivrednih sprava” (geneza o osnovanju takozvanih mašinskih prstenova, po kojima je u SFRJ praktično prednjačila i danas primenjuje Slovenija) i ukazuje na primer ratara u Francuskoj, Švajcarskoj i Belgiji gde se udružuje po nekoliklo i više zemlјodelaca i zajednički nabavlјaju potrebne mašine i alate i na zadružnoj zemlјi zajednički rade. Aleksandar Sandić 1873. godine predlaže zemlјoradnicima da obrate pažnju na višestruku i raznovrsnu proizvodnju, kao što rade Slovaci i drugi, a da napuste jednostranu proizvodnju koje su se do tad držali. Sandić navodi da je udruživanje ,,duša radu i pokretač i pomagač zajedničkom jačanju i napredovanju”. Proslavlјeni srpski pisac Đura Jakšić u svojim pripovetkama najpre opisuje nevolјe i teško stanje sela u Banatu, ali odmah zatim, posredstvom lika pope Tihomira, poziva i upućuje selјake da se ,,revene”, tj. Udružuju, da se udruženi međusobno pomažu, otkuplјuju zemlјu koja bi bila u opasnosti da je zemlјoradnici pritisnuti nevolјama upuste i da ona iz srpskih ruku pređe u ,,švapske”…

Talas novih zadruga

U novim krajnje nepovolјnim uslovima, selјacima i zanatlijama jedini način da prežive bilo je udruživanje na zadružnim principima. Pre pojave savremenih zadružnih organizacija, funkcionisale su ovčarske zajednice za zajedničko držanje i mužu ovaca i seoske vodenice. Već 1855. godine u Erdeviku su Slovaci i Srbi osnovali zadrugu naturalno – skladišnog tipa pod imenom Vzajomna suparen – takozvani zadružni ambar, uzajamnu žitnicu. Srbi u Vojvodini svoje prve zadruge osnovali su u zanatstvu. To su tri takozvane Kobasičarske zadruge osnovane u Pančevu 1862. godine, kao proizvođačke zadruge koje su bile prelazni oblik između cehovskog i novog sistema udruživanja.

Zemlјodelska zadruga ( tzv. Polјoprivredno društvo) u Titelu 1868. godine, predstavlјa prvi oblik udruživanja srpskih zemlјoradnika u polјoprivredi u Vojvodini. Osnivanje je inicirao ugledni mesni trgovc Mihajlo Krestić. Dve godine posle osnivanja promenila je ime u Šajkaška zemlјodelska zadruga. Cilј zadruge je bio da unapređuje materijalno blagostanje, da bude ruka pomoći i prednjači kao uzor u ,,zemlјoradničkoj struci stanovništvu”, kao i da jača zadružno vaspitanje predavanjima o oranju, drlјanju, ali i da lakše obezbeđuju seme, rasad, drveće… Zemlјoradnička zadruga u Titelu okuplјala je zadrugare iz Žablјa, Titela i Čuruga. Imala je četiri vrste članova: osnivači, koji su ulog plaćali odjednom ili u narednih pet godina; redovni, plaćali godišnji iznos; pomažući samo novcem i počasni – ugledni lјudi. Osnivači i redovni članovi morali su da budu stanovnici titelskog okruga. Zadruga u Titelu podstakla je osnivanje niza novih zadruga sa cilјem da uzimaju zemlјu u arendu i da je zajednički obrađuju. Tako su već 1869. godine osnovane zadruge u Pančevu, Sentomašu (Srbobranu) i Felvaru (Bačkom Gradištu).

U Novom Sadu je 1870. godine osnovana  Srpska zadruga za međusobno pomaganje i štednju – prva kreditna zadruga na prostorima Vojvodine koja nije imala obeležje zemlјoradničke zadruge. Članovi su građani Novog Sada, trgovci, zanatlije i nešto malo novosadskih baštovana. Kamata je bila povolјnija nego kod lihvara, ali i dalјe visoka. Zadruga je uspostavila saradnju sa Svetozarom Markovićem, posle povratka iz Švajcarske, u toku njegovog boravka u Novom Sadu 1872. godine.

Oračka zadruga u Rumi, osnovana je 1883. godine, bila je to prva zemlјoradnička proizvođačka zadruga kod Srba u Vojvodini za zajedničko arendiranje i zajedničku obradu zemlјe. Zasnovana je na čisto ekonomskim principima, na osnovu ugovora na deset godina i po deset forinti članskog uloga godišnje. Prema paragrafu 2. Ugovora (koji nije sačuvan u celosti) zadatak zadruge je ,,unapređivanje ratarstva udruženom snagom i u opće promicanje ratarskih interesa”. Prema navodima Aleksandra Sandića, novosadskog profesora i propagatora zadruga, u listu Zastava 1883. godine, u paragrafu 5. je, između ostalog, zapisano: ,,… Sav rod i zajednički zakuplјene i obdelavane zemlјe, jeste zajednička svojina svih zadrugara, a prodaće se onda, kada zadruga odredi; isto tako zadruga zaklјučuje o podeli privređenog novca”. Rumski zadrugari zajednički su orali, sejali, kopali i ubirali rod – unoseći radnu snagu i deleći dohodak na jednake delove, u potesu Barunovac, 17. godina, do 1900. godine. Profesor Aleksandar Sandić je oduševlјen osnivanjem oračke zadruge u Rumi, 15 osnivača upoređuje sa ročdelskim zadrugarima i poziva narod na udruživanje, koje je najbolјi lek protiv materijalnog propadanja.

  • Prva zadruga naturalno – skladišnog tipa kod Srba u Vojvodini osnovana je u Čalmi u Sremu, 1887. godine, pod nazivom ,,Žitnica – Zobnica”;
  • Prva Srpska zemlјoradničko – kreditna zadruga Rajfajzenovog tipa osnovana je u Sremskoj Kamenici 1897. godine pod uticajem zadružnog teoretičara i propagatora Jaše Tomića;
  • Prva zemlјoradnička zadružna organizacija za zajedničku nabavu i zajednička korišćenje polјoporivrednih mašina, osnovali su Srbi u Vojvodini 1887. godine u Pardanju (kasnije Ninčićevo), u Banatu, pod nazivom Društvo za nabavku vršaće garniture;
  • Specijalizovane zemlјoradničke zadruge prvi put su osnovane kod Srba u Vojvodini početkom XX veka: Srpska oračka mlekarska zadruga u Vranjevu 1901. godine, a Povrtarska zadruga u Novom Sadu 1902. godine;

Veoma značajnu ulogu u osnivanju zadruga imali su najpismeniji lјudi tog vremena – sveštenici i učitelјi, koji su ne samo pomagali udruživanje, već i bili članovi zadruga.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>