Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
I mi smo Sremci iako smo Nemci
Piše :Branislav Gulan
Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno je iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora. Ukupna površina oduzetih nemačkih imanja u Jugoslaviji iznosila je 637.000 hektara. Računa se da je do kraja 1948. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno još oko 200.000 kolonista. Nemcima, bivšim stanovnicima Vojvodine oduzeto je 389.256 hektara zemlje
Što se tiče imovinskih apetita folksdojčera, podatke o bogatstvima kojima su raspolagali pripadnici nemačke nacionalne manjine Kraljevina Jugoslavija nije raspolagala. Naime, statistički nisu obrađivani podaci o imovinskom stanju na osnovu nacionalne pripadnosti. Ali, zato su se time bavili pripadnici folksdojčerske organizacije ,,Kulturbund’’. Prema jednom njihovom memorandumu iz 1940. godine, koji je bio upućen jugoslovenskoj vladi, folksdojčeri su u Vojvodini raspolagali sa 31,2 odsto obradivog zemljišta (Vojvodina u istim granicama danas ima ukupno 1,6 miliona hektara obradivog zemljišta), učestvovali su sa 46,7 odsto u industrijskoj proizvodnji, a sa 40 odsto u zanatskoj. Raspolagali su sa 30,8 odsto bankarskog kapitala, a u stvaranju nacionalnog dohotka Vojvodine učestvovali sa 55 odsto. Ovim podacima, naravno, treba pristupiti oprezno, jer mogu biti pristrasni, s obzirom na izvor. Valja im ipak dodati i činjenicu da su tokom Drugog svetskog rata vojvođanski folksdojčeri imali u vlasništvu 144 od ukupno 355 većih preduzeća. Njihovi posedi su, inače, po pravilu bili dva puta veći od poseda predstavnika drugih nacija i nacionalnih manjina i po pravilu obuhvatali najplodniju zemlju. Potanka istraživanja svakako bi pokazala šta su i koliko tuđeg tokom Drugog svetskog rata, dok su držali vlast, vojvođanski folksdojčeri prigrabili za sebe, o čemu postoje različita svedočanstva. Neka od njih saopštena su već i u prvim izveštajima Državne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, u poratnim godinama.
Vratiti oduzetu imovinu… Ukloniti tuđe greške… Rehabilitovati nevine… Sve ove nepravde počinjene posle Drugog svetskog rata o kojima se glasno govori poslednjih šest decenija treba da ispravi zakon o restituciji. Pored građana Srbije čija je imovina nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, odlukom AVNOJ-a od 21. novembra 1944, odluku o vraćanju imovine čekaju i folksdojčeri, odnosno podunavski Nemci… Oni su, naime, više od šest decenija čekali da se i u Republici Srbiji donese zakon o restituciji. Svaka dosadašnja Vlada, pa i posle oktobarskih demokratskih promena 2000. godine u Srbiji, obećavala je će doneti ovaj zakon, koji konačno postoji! Na to je Srbiju naterala Evropska unija. Vlada čiji je premijer bio dr Vojislav Koštunica bila je pripremila nacrt ovog zakona, ali je on ostao u fiokama. Donela ga je Vlada koju je vodio Mirko Cvetković. To je i doprinelo Srbiji da postane kandidat za prijem u Evropsku uniju. Srbija je bila i jedna od poslednjih zemalja socijalističkog lagera koja je posle raspada ex Jugoslavije, donela ovaj zakon. Pored bivših stanovnika Srbije, folksdojčera, ovaj zakon čekaju i oni kojima je ta imovina neopravdano oduzeta u Srbiji posle Drugog svetskog rata.
Samo Nemcima je, naime, na teritoriji Jugoslavije posle Drugog svetskog rata oduzeto 97.720 zemljišnih poseda. Od toga je u Vojvodini bilo 68.035 imanja. Ukupna površina oduzetih nemačkih imanja u Jugoslaviji iznosila je 637.000 hektara, a od toga u Vojvodini 389.256 hektara. I dok oni kojima je imovina neopravdano oduzeta sa nestrpljenjem već šest decenija čekaju ispravku te nepravde, sve češće pominje se da su se od donošenja zakona o restituciji pribojavali vojvođanski kolonisti. Oni koji su ,,vozom bez voznog reda’’ sa zajedničkom ,,kartom’’ overenom Zakonom o agrarnoj reformi (donetim jula 1945. godine) iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore doselili se u ravnicu.
Neopravdan strah kolonista
Pred preostalim švapskim kućama u mnogim vojvođanskim selima, poslednjih godina, pa i ove zastaju neznanci… Merkaju, zagledaju… Iza zavesa proviruju zabrinuta, upitna lica, pre svega, staraca… Da li su se to vratili stari vlasnici?! Nemci!? Šta hoće? Njihovo da im se vrati! Iako su sporadične, ove pojave uznemiruju ukućane. Koloniste ili njihove naslednike. Jedna država ih je naseljavala, dala im kuće i zemlju, sad neka država naslednica posle DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, sad Srbija hoće da ih raseli…
Prilikom prve ovakve pojave posle oktobarskih promena 2000. godine Andreas Birgermajer, predsednik Udruženja Nemaca ,,Donau’’ iz Novog Sada smatra da kolonisti mogu biti spokojni. Oni su stanari države, a ona je ta koja treba da obešteti prave vlasnike. Nemcima je imovinu uzela država, ona treba i da je vrati, govorio je Birgermajer. Niko ne namerava da iseljava koloniste. Postoji mnogo načina da se pravim vlasnicima nadoknadi oduzeto: novcem ili akcijama. Nasilno se sigurno nikom neće otimati ali ako postoje prazne kuće (takvih je u Vojvodini više od 15.000) zbog odumiranja sela, one treba da se vrate vlasnicima. Tačnih podataka koliko je nemačkih kuća, imanja i zemlje u posedu ,,države’’ niko ne zna. Poznato je, da je oko 40 odsto privrednih i poljoprivrednih dobara u Vojvodini nekada pripadalo Nemcima. Te podatke u statističkim i zemljišnim knjigama ima jedino država.
Nemcima je imovina konfiskovana na osnovu odluke Predsedništva AVNOJ-a, donete
21. novembra 1944. godine. Razlog za donošenje ove odluke bio je taj što je ovdašnje nemačko stanovništvo u celosti podržalo okupaciju, objašnjavao je istoričar Nikola Gaćeša. Time je nemačka nacionalna manjina (izuzev onih koji su se borili u sastavu NOR-a i drugim partizanskim odredima) potpuno bila lišena pokretne i nepokretne imovine. Dobra su istom avnojevskom odlukom oduzeta Srbima i drugim narodima za koje je utvrđeno da su ratni zločinci ili njihovi pomagači. Prema podacima ovog istoričara, u Vojvodini je živelo oko 300.000 Nemaca. Prema popisu iz 31. marta 1948. godine na teritoriji Jugoslavije je bilo oko 50.000 Nemaca. Mnogi su bili u logorima, oni koji su preživeli to zatočeništvo otišli su u Austriju i Nemačku. Ostalo ih je svega nekoliko hiljada (marta 2003. godine bilo ih je 3.901). Od ove odluke bili su izuzeti folksdojčeri, saradnici narodnooslobodilačkog pokreta, kao i oni iz mešovitih brakova. Na osnovu Zakona o državljanstvu, donetog 23. avgusta 1945. godine, svi folksdojčeri, ranije bez imovine, ostali su tada i bez jugoslovenskog državljanstva. Inače, kada je reč o nemačkoj nacionalnoj manjini u ratnim i poratnim godinama, kakva je sudbina ovoj manjini bila namenjena, svedoče dokumenta Istraživačkog odeljenja britanskog Ministarstva spoljnih poslova iz 1943. godine. Iz njih se vidi da je već tada bio formulisan stav da predstavnici nemačke nacionalne manje treba da budu iseljeni iz svih delova Evrope gde su bili naseljavani u ranijim periodima (Vojvodina, Slavonija, Slovenija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska SSSR…). Pošto je Treći rajh išao ka totalnom slomu, upravo to se i dogodilo predstavnicima nemačke manjine koji nisu bili uključeni u ,,planove’’ evakuacije. Iz oblasti Transilvanije u okviru ovih planova, prvih dana oktobra 1944, bilo je, recimo, evakuisano je oko 20.000 tamošnjih folksdojčera pred Crvenom armijom. Ali, bilo je i onih koji su ostavljeni kao ,,živi bedem’’, baš kao i onih 110.000 folksdojčera u Banatu. Gde god da su ostali folksdojčeri, kao što je to bio slučaj i u Vojvodini, odnosno Bačkoj, vlasti su prema njima preduzele mere po svemu slične onima iz odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. Znači bila im je oduzeta imovina, a za njih otvoreni sabirni centri, odnosno logori.
Bez prava glasa
Podunavske Švabe, kako oni kažu da se yovu, ili Vojvođanski Nemci su kao jugoslovenski građani i kao etnički kolektivitet bili diskriminisani i u pogledu biračkih prava na velikim narodnim izborima od 11. novembra 1945. godine. Naime, u članu 4. Zakona o izbornim listama od 10. avgusta 1945. godine se kaže: Biračko pravo nemaju članovi ,,Kulturbunda“ i članovi njihovih porodica (Sl. List DFJ br. 59. od 11. avgusta 1945. godine). Na taj način je država uzurpirala prirodno pravo svakog građanina da bira i da bude biran tim pre što puko članstvo u ,,Kulturbundu’’ nije imalo karakter pripadnosti oružanim nemačkim formacijama osim ukoliko ona nije dokazana, a naročito je neshvatljiv barem sa današnjeg aspekta, stav da se biračko pravo oduzima i onima koji su članovi njihovih porodica… Tako su Nemci koji su živeli na ovim prostorima ostali bez prava glasa i imovine…
Sasvim je izvesno da će i Srbija morati da reši pitanje imovine svojih građana ali i Nemaca, bilo kroz poseban neki sporazum, bilo kroz zakon o restituciji koji će se odnositi na sve sadašnje i bivše građane i da bez toga neće moći da počnu pregovori o prijemu u Evropsku uniju, ma koje godine. Nekoliko nemačkih udruženja koja deluju na području Srbije već više godina zahtevaju da se ponište i stave van snage odluke AVNOJ-a po kojima su Nemcima oduzeta imovina i državljanstvo. Imovina je uglavnom konfiskovana u Vojvodini, a nemačka udruženja zapravo traže da po zakonu o vraćanju protivpravno oduzete imovine budu tretirani isto kao i svi ostali građani Srbije.
Čekajući resituciju
Od demokratskih promena 2000-te godine urađeno je više nacrta zakona o restituciji, ali i tek poslednji, pre godinju dana je usvojena U donošenju ovo zakoan, koji je obećava i čekan šest decenija, konsultovane su i evropske institucije. Naime, povraćaj oduzete imovine bivšim vlasnicima je važan korak na putu evropskih integracija, jer povećava pravnu sigurnost za strane investitore, o kojiam Srbija još uvek sanja. Jer, cilj svake Vlade je da obezbedi strane investicije od bar tri milijarde dolara godišnje!
U prvom planu donošenja zakona je poštovanje prava svojine, što je civilizacijska norma. Clj je da se na taj način ispravi istorijska nepravda, kao i da građani konačno budu obeštećeni za imovinu, koju su im komunisti oduzeli posle Drugog svetskog rata. Prema najavama zvaničnika, rešenje treba da bude izbalansirano i optimalno za Srbiju, što podrazumeva da budu ispunjeni određeni kriterijumi. Pre svega, da država može efikasno da sprovede zakon, koji neće dovoditi do novih nepravdi i sudskih sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, kao i da bude u skladu sa ekonomskim potencijalom i snagom zemlje, uvažavajući finansijske mogućnosti i razvojne planove države. U konceptu su moguće dve opcije: novčano obeštećenje ili kombinacija novčane i naturalne restitucije.
U Srbiji je prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju do 30. juna 2006. godine 110 hiljada građana podnelo oko 76 hiljada zahteva za povraćaj oduzete imovine. Prema proceni Poreske uprave, njena ukupna tržišna vrednost se kreće između 100 i 221 milijarde evra, što je za Srbiju ogroman iznos, zbog čega rešavanje ovog problema teče usporeno. Da će biti teško pronaći adekvatno rešenje i sprovesti ga u delo govori i podatak da u Fondu za restituciju, u koji se slivao deo prihoda od privatizacije ima tek oko 50 miliona evra. Posle donošenja zakona, ponovo se moraju podnositi zahtevi i to je sad u toku.
Problem komplikuje i činjenica da se proces privatizacije nesmetano odvijao, čak i u situacijama, gde su postojala saznanja da su poznati naslednici bivših vlasnika. Dodatnu zavrzlamu uneo je Zakon o planiranju i izgradnji, kojim je omogućeno da oni, koji su do sada imali pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta po osnovu privatizacije objekata na njima, postanu vlasnici i zemljišta, jer država prethodno nije zaštitila prava bivših vlasnika. Međutim, razmere ovog problema, ipak, nisu tako velike. Na primer, u Beogradu bi manje od 1,5 odsto gradskog građevinskog zemljišta trebalo da bude vraćeno.
Nevladine organizacije „Mreža za restituciju“ i „Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava“ zahtevale su povlačenje Zakona o planiranju i izgradnji i upozorile da će najavljeno donošenje zakona o javnoj svojini otvoriti nova ozbiljna pitanja. Naime, na taj način će lokalne samouprave postati vlasnici državne imovine, koju danas koriste i sa kojom raspolažu. Te organizacije smatraju da pitanje javne svojine treba rešavati istovremeno sa restitucijom. Pogotovo što prvo treba da se sačini popis državne imovine. Oni se zalažu za povraćaj imovine u naturi, vraćanjem originalnih objekata, izgradnjom novih, ili preuzimanjem od države prava rentiranja novog vlasnika. Tamo gde to nije moguće, država treba da obezbedi finansijsku nadoknadu.
Od ukupnog broja ranije podnetih zahteva za povraćaj imovine, najviše se, čak 97 odsto, odnosi na poljoprivredno, građevinsko i šumsko zemljište. Takođe, u pitanju je veliki broj kuća i to 11.032, kao i stambenih zgrada 5.413, stanova 3.032, poslovnih objekata 2.104. Zatim, traži se povraćaj 1.223 salaša, 958 mlinova, 837 fabrika, 303 hotela, 107 štamparija, 88 bioskopa, 42 hidroelektrane, 12 vodenica i 3 broda.
Srbija je u međuvremenu, 2006. godine, donela Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Na osnovu tog Zakona do 30. septembra 2008. godine podneto je 3.049 zahteva za povraćaj imovine. Od toga je Srpska pravoslavna crkva podnela 1.619 zahteva, Jevrejska zajednica 520, Rimokatolička crkva 467, a Slovačka evangelistička crkva 236 zahteva. Najveći broj zahteva, oko 86 odsto, odnosi se na zemljište. Od toga 49.060 hektara je poljoprivredno zemljište, 32.498 hektara su šume i 1.263 hektara je građevinsko zemljište. Tome treba dodati i 1.297 zahteva za povraćaj stambenih objekata i 712 poslovnih objekata. Do sada je vraćeno tek oko deset procenata.
Prema proceni analitičara, sam proces restitucije trajaće između 10 i 20 godina. U većini zemalja u tranziciji zakon o restituciji je odavno donet, ali se u praksi različito primenjuje, pa se tako kombinuju oba modela, i naturalni i finansijsko obeštećenje. Kada je reč o državama, koje su nastale posle raspada bivše Jugoslavije, najdalje je otišla Slovenija, koja je gotovo završila taj proces. U Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori je usvojen zakon, ali proces povraćaja imovine teče usporeno i praćen je sudskim sporovima. Iako iskustva ostalih zemalja pokazuju da nijedno zakonsko rešenje nije u potpunosti zadovoljilo bivše vlasnike, važno je da taj proces započne i u Srbiji, jer bez toga nema ni daljeg napredovanja ka Evropi.
Okviri
Kolonizacija
U Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. godine, član 18. glasi: Od zemljišta konfiskovanog od lica nemačke nacionalnosti u Bačkoj, Banatu, Baranji i Sremu, izdvojiće se 500 katastarskih jutara za naseljavanje boraca Jugoslovenske armije koji se prijave i obavežu da će se na zemlju naseliti i istu sa svojim porodicama obrađivati (Sl. List DFJ, br. 64/1945). Ovim zakonskim merama konfiskovano je 162.171 zemljišni posed, od toga 96.874 ili 5,7 odsto poseda pripadnika nemačke narodnosti, odnosno čak 637.000 hektara zemlje.
Struktura oduzetih nemačkih poseda izgleda ovako:
Zemljišni posedi hektari
Vojvodina 68.035 389.256
Hrvatska 20.457 120.977
Slovenija 5.474 114.780
BiH 3.523 12.733
Stara Srbija 1 193
Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih nemaca doseljeno je iz raznih rajeva tadašnje Jugoslavije oko 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora, od čega najviše iz Bosnei Hercegovine i Hrvatske. Računa se da je do kraja 1948. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno još oko 200.000 kolonista. Dakle, paušalnim proglašavanjem čitavog nemačkog kolektiviteta neprijateljima i ratnim zločincima došlo se do ogromne imovine u vrednosti, prema procenama iz nemačkih izvora, oko 10 milijardi tadašnjih maraka.
Dogovor Tito-Brant!?
U 2015. godini se obeležava sedam, decenija od kolonizacije u nekadašnjoj Jugoslaviji. Tada su se iz većeg broaj jugoslovenskih republika, pasivnih krajeva, uglavnom zaslužni borci iz Drugogt svetskog rata, naselili u Vojvodini. Došli su iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske (iz paisvnih krajeva), Crne Gore, Makedonije… Nasesili su se u Vojvodini, uglavnom u kuće i na imanja Nemaca kojiam je oduzeta imovina
Nemcima u Jugoslaviji je 1945. godine oduzeto ukupno 97.490 poseda sa 638.000 hektara zemlje, kuće, poljoprivredne mašine, radionice, fabrike… Pitanje oduzete imovine je bilo skoro četvrt veka predmet spora između SR Nemačke i SFRJ. Nemačka ga je koristila i uvek potezala kao protivtežu jugoslovenskom zahtevu za ratnu odštetu, koja, po proceni reparacione komisije Vlade FNRJ, iznosi 46,9 milijardi dolara po kursu iz 1938. godine, od toga Nemačka duguje 35,8 milijardi dolara. Nakon višegodišnjeg natezanja oko rešavanja s jedne strane oduzete imovine, a sa druge ratne odštete, Vili Brant i Josip Broz Tito postigli su na Brionima 1973. godine sporazum poznat kao ,,Brionska formula’’ na osnovu kojeg je Nemačka odobrila Jugoslaviji pomoć u kapitalu vrednu 700 miliona maraka, što je utrošeno za izgradnju NE ,,Krško’’ i mnogih fabrika u našoj bivšoj i sadašnjoj državi.
Taj sporazum je Skupština SFRJ ratifikovala 26. decembra 1974. godine. Njegova suština, međutim, bliže je određena u takozvanom ed-memoaru, u kome stoji da ni jedna strana nakon potpisivanja nema pravo na bilo kakva dalja potraživanja i da on u stvari predstavlja ugovor o poravnanju, a ne o finansijskoj podršci, kao i da se njime Nemačka odrekla svih potraživanja na ime imovine nemačkih državljana, a Jugoslavija ratne odštete u ime svih pojedinaca koji su robovali i bili ratni zarobljenici u nacističkim logorima. Pošto je taj ed-memoar proglašen državnom tajnom, on je javnosti nedostupan, mada je rok za njegovu tajnost istekao krajem decembra 2004. godine.
Spomenik Nemcima u Bačkom Jarku?
Pod vođstvom predstavnika organizacije podunavskih Švaba Roberta Lara kod improvizovanog spomen-obeležja u Bačkom Jarku okupili su se nekadašnji internirani Nemci, njihovi rođaci i potomci žrtava stradalih u logoru u Bačkom Jarku između 1944. i 1946.godine.
U obraćanju okupljenima, koji su stigli autobusom iz Nemačke, predsednik skupštine-opštine Temerin Andraš Gustonj izjavio je da će lokalna samouprava verovatno uskoro doneti odluku o odobravanju podizanja „dostojanstvenog spomen obeležja“ u čast žrtvama.
Predsednik temerinske organizacije Saveza vojvođanskih Mađara Čaba Čeke takođe je potvrdio ovu nameru, podsećajući da prethodnih godina politička situacija nije omogućavala podizanje spomen obeležja.
Predsednik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara Bela Čorba tvrdi, na osnovu matičnih knjiga umrlih, da su u Bačkom Jarku živote izgubilo blizu 6.500 logoraša, među njima oko hiljadu dece. Većina žrtava su Nemci, ali među žrtvama ima i oko 300 Mađara.
Nemci su do Drugog svetskog rata bili najbrojnija nacionalna manjina u Vojvodini. Međutim, najveći deo Nemaca se za vreme rata priklonio okupatoru, zbog čega se smatralo da su se nelojalno poneli prema zemlji. Masovno proterivanje Nemaca nakon rata nije se dogodilo samo u Vojvodini, već i u Češkoj i Slovačkoj, dok su u Rumuniji Nemci raseljeni po celoj državi.
ZAHTEVI NEMACA
Folksdojčeri traže svoje
Svi naslednici Nemaca koji su proterani posle rata mogu, ako nisu već obeštećeni, da povrate imovinu. Stranci podneli 438 zahteva, od čega Nemci 43. Imovina je vraćena Izraelu, SAD i BiH. Hrvati i Makedonci odbijeni
Folksdojčeri
SVE više folksdojčera i podunavskih Švaba, odnosno naslednika, interesuje se kod ovdašnjih advokata da li i kako mogu da dođu do imovine koja im je oduzeta posle Drugog svetskog rata. Već podnose zahteve za restituciju jer, kako nam je potvrđeno, ni u Ministarstvu spoljnih poslova, ni u Agenciji za restituciju nema dokumenta koji dokazuje da su već obeštećeni, kao što se do sada verovalo.
Nekadašnja Jugoslavija zaključila je između 1947. i 1983. sa više država sporazume o obeštećenju za nekretnine i pokretnosti oduzete nacionalizacijom i konfiskacijom. Sa Nemačkom takvog sporazuma nema.
Na pitanje advokata Tihomira Konstantinovića, kom su se obraćali zainteresovani naslednici folksdojčera, da li postoji sporazum Tito-Brant, kojim je dogovorena odšteta, iz MSP je stigao odgovor: „SFRJ je sa SR Nemačkom zaključila dva međunarodna ugovora finansijske prirode, jedan 20. decembra 1972, drugi 10. decembra 1974. u Beogradu. Predmet oba dokumenta je zajam koji je SRN odobrila SFRJ“.
I Agencija za restituciju je, prema rečima direktora Strahinje Sekulića, tražila od Ministarstva finansija da im dostavi, ako postoji, ugovor sa Nemačkom. Nisu dobili ništa. Tako Nemci koji su ostali bez imovine i proterani, ako su sudski rehabilitovani, mogu da podnesu zahtev za restituciju.
– Da bi stranci ostvarili pravo na restituciju potrebno je da nisu obeštećeni međunarodnim ugovorom, kao ni da ih je obeštetila ta zemlja za imovinu oduzetu u Jugoslaviji, nezavisno od međunarodnog ugovora. Stranci moraju Agenciji da dostave potvrdu te države da nisu obeštećeni, a potrebno je da postoji i reciprocitet u restituciji – kaže Sekulić.
Agenciji je do sada podneto oko 25.000 zahteva, od čega su 438 podneli stranci. Najviše je hrvatskih državljana – 72, i njih Agencija odbija kao neosnovane jer ne postoji reciprocitet sa Hrvatskom. Iz istog razloga odbijaju se i Makedonci (27 zahteva). Austrijanci su podneli 70 zahteva, Nemci 43, državljani SAD 30, Crne Gore 20, Izraela 15. Do sada je imovina vraćena državljanima Izraela i SAD koji su državljanstvo stekli posle 1965, kao i državljanima BiH (Republike Srpske).
,,Ako je neko ranije i primio nadoknadu, bio on strano ili domaće lice, ta nadoknada bila je ispod stvarne tržišne vrednosti zgrada, fabrika, preduzeća i poljoprivrednog zemljišta. Tu je povređen pravni institut „oštećenje preko polovine“, jer isplaćena naknada nije ni približna polovini tržišne vrednosti. I domaći i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu biće zatrpani tužbama nezadovoljnih. Postupci će trajati tri do četiri godine’’, kaže Konstantinović.
Da ne bismo svi gubili vreme, Konstantinović predlaže izmene zakona i da se bivšim vlasnicima ili naslednicima daju odgovarajuće nepokretnosti. Tako bi država izbegla zaduživanje i zarobljavanje s obveznicama na 20 godina.
Zanimljiv je slučaj Milana Vukosavljevića, koji ima dvojno, nemačko-srpsko državljanstvo, i koji potražuje čuveni Tadića mlin, na periferiji Valjeva, vlasništvo njegove majke Mileve. Konstantinović je za njega podneo i krivičnu prijavu protiv NN lica iz opštine jer se ne zna da li je mlin dat u vlasništvo ili na korišćenje trećem licu.
,,Agencija radi stručno i korektno, ali su pod velikim pritiskom onih koji su otkupili imovinu, a možda i vlasti ‘’, konstatuje on.
Pojedinacni ugovori
Bivša Jugoslavija zaključila je sporazume o obeštećenju sa Argentinom, Belgijom, Čehoslovačkom, Danskom, Grčkom, Holandijom, Mađarskom, Norveškom, Švedskom, Turskom, Velikom Britanijom, Austrijom i Čileom. Po dva sporazuma zaključena su sa Francuskom, Švajcarskom i SAD, a sa Italijom četiri. Svaki od ovih sporazuma posebno reguliše obeštećenje. Tako se neki odnose samo na obeštećenje za nacionalizovana preduzeća (a ne i na oduzeto poljoprivredno zemljište ili šume), neki se odnose samo na konfiskovanu imovinu, a bitan je i vremenski momenat kad je lice postalo strani državaljanin. Sporazum sa SAD primenjuje se na lica koja su bili američki državljani 1965, ali ne i na one koji su dobili državljanstvo kasnije.
BULJKES – BAČKI MAGLIĆ
Selo koje ima sve, pa i više od toga
U Magliću, nekadašnjem nemačkom selu Buljkes, potom četvorogodišnjoj eksteritorijalnoj komuni grčkih partizana
Na ulazu u Maglić, stotinak metara od skretanja s puta Bački Petrovac – Sombor, stoji poruka namerniku: „Dobro došli u Maglić, selo koje ima sve”. Odmah da razjasnimo: ne postoji Bački Maglić, kako je istaknuto na zgradi železničke stanice, već samo Maglić, po planini na granici BiH i Crne Gore.
Selo je dobilo ime 12. oktobra 1949. godine ukazom Prezidijuma Skupštine NR Srbije, a prethodno se zvalo Buljkes i takođe je „imalo sve”, pa i više od toga – čak i pravo da štampa sopstveni novac.
Posle Drugog svetskog rata, prazne kuće tadašnjeg nemačkog sela Buljkes (u vreme Marije Terezije kolonizovanog Nemcima iz Baden-Virtemberga i Rajnske oblasti), naseljene su grčkim izbeglicama, pripadnicima komunističke armije ELAS. Ova zajednica, koju je od zaborava otrgla nedavna pobeda Sirize, od 1945. do 1949. imala je status eksteritorijalne komune Grčke, s političkom samoupravom, bez direktnog mešanja novih jugoslovenskih vlasti.
Dobrodošlica: Maglić/Buljkes
Poslednja stanovnica tadašnje komune Tasula Josifidis, koja je u Buljkes stigla sa 14 godina, i ostala s još desetak porodica i posle razlaza grčkih i jugoslovenskih komunista (zbog Rezolucije Informbiroa), umrla je 29. januara 2015. godine, samo nekoliko dana posle trijumfa levice na prevremenim izborima u njenoj otadžbini.
Zajednica u Buljkesu, objasnio je to prof. dr Milan Ristović u knjizi „Eksperiment Buljkes – Grčka utopija u Jugoslaviji 1945–1949”, u početku je bila samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, ali je kasnije život posao organizovaniji.
U Buljkesu su važili grčki zakoni, što je bilo bez presedana u našoj državničkoj praksi, o održavanju reda je brinula policija IKA, lokalna štampariji je izdavala „Glas Buljkesa” i časopis za decu „Aetopula” (Orlići/Poniri), ali i novčanice u dinarskim apoenima, s grčkim natpisima, takozvani buljkeski dinar, kao jedino sredstvo plaćanja u selu.
Stara švapska kuća u Magliću
,,Stvaranjem Buljkeske komune stvoreni su uslovi i za izvođenje jednog ideološkog i društvenog eksperimenta u malom, koji je mogao da pruži i potvrdu ispravnosti ideološko-političke argumentacije o prednostima kolektivističkog modela. Zatvorenost buljkeske zajednice i njena izdvojenost iz jugoslovenskog okruženja, bez obzira na njegove tadašnje veoma slične procese (kolektivizacija, zadruge i sl.), dopušta da se o njoj govori kao o posebnom, radikalnom (anti)utopijskom „grčkom komunističkom eksperimentu”, izvedenom – imajući njegov ograničeni obim – „in vitro”, navodi profesor Ristović.
Iz njegovog istraživanja se saznaje da je Buljkesom „čvrstom rukom” upravljao odbor, na čijem čelu je do sredine 1947. bio aktivista KP Grčke Mihalis Paktasidis. Predsednik zajednice bio je Mihail Terzis, a u poslednjem periodu postojanja 1948. i 1949. Aleksis – Lefteros Macukas (Barba Leksis). Rukovodioce mesta i partijski komitet je postavljao CK KPG, a partijska organizacija je imala status Atinskog komiteta KPG.
,,Grci su vodili sopstvene matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Došli su pod ilegalnim imenima, kao pojedinci, retke su bile porodice (počele su se formirati tek ovde, s organizovanijim društvenim životom), a evidenciju su zapalili kada su otišli. Kroz selo je za četiri godine prošlo oko 50.000 grčkih komunista, koji su se posle oporavka vraćali na ratište. Kada su napustili selo zapalili su matične knjige’’, kaže Vinka Marjanović, matičarka u Mesnoj zajednici Maglić.
U Buljkesu je do 1945. živelo oko 3.000 Nemaca, od kojih je jedan deo pobegao pred dolazak Rusa, dok su ostali internirani u logore u Rusiji i Jugoslaviji. Broj novopridošlih Grka uglavnom se kretao između tri i tri i po hiljade. Najviše što se može dokumentovati jeste da je u Buljkesu u junu 1946. bilo 4.023 lica (svega 161 žena i 30 dece, od koje je 22 rođeno u Jugoslaviji), ali se pretpostavlja da je na kraju postojanja komune u leto 1949. u njoj bilo oko 4.500 stanovnika.
,,Izbeglice su imale krojačku, obućarsku, berbersku i kolarsku radionicu, mašinbravarsku i zidarsku brigadu i industrijski pogon za preradu kudelje. U komuni je, takođe, bila bolnica u kojoj je radilo 54 lica, osnovna škola i niža gimnazija s nastavom na grčkom, knjižara, pozorište, bioskop… Pozorište je bilo s impresivnim grčkim stubovima, a ilegalnim kanalima dolazili su glumci-komunisti iz Atine da daju predstave’’, priča Marjanovićeva.
Naša sagovornica je išla u osnovnu školu s Leopišti (1954) Stilianidu, čiju su roditelji Fotis i Sofija stigli u Buljkes i ostali da žive u Magliću. Crnomanjasta, živahna Leopišti, prava Grkinja, odlično je igrala rukomet, a kasnije se udala i živi u Kruševcu.
U Magliću je danas tek nekoliko porodica potomaka grčkih partizana, koji ne pamte vreme komune. Poslednja koja je mogla nešto da ispriča bila je Tasula Josifidis, koja je nedavno sahranjena pored supruga Pavla na mesnom groblju u Magliću. Starica je, međutim, posle lomljenja kuka duže vreme bolovala.
Ovde su ostali i (sada pokojni) Janis i Poliksena Skutelis, čiji sinovi Andonis (Anton) i Franđeskos žive i Novom Sadu, odnosno Magliću. Na seoskom groblju sahranjen je i Georgios Konstantinidis, čiji se sin Aristotel odselio u Grčku. U pradomovinu se 1970. godine odselila i Niki Tolas, ćerka Nikolosa i Tasule (Meri), koja je radila u „Zastavinom” predstavništvu u Solunu, pa u Atini.
– Niki ima sina, koji je odmalena fan srpskih sportista, a nije zaboravila selo u kojem se rodila. Naprotiv, nedavno je kupila stan u Magliću, kako bi imala gde da odsedne kada dođe. Namerava da ovde provede stare dane – kaže nam Vinka Marjanović.
Rezolucija Informbiroa podelila je i grčke partizane. U maju 1949. godine Peto odeljenje Udbe izvelo ih je pred železničku stanicu i naredilo da istupe levo ili desno u zavisnosti od toga da li su za Tita ili za Staljina. Većina je otišla desno, a oko 800 izbeglica izjasnilo se za politiku jugoslovenskih komunista. Oni su kasnije emigrirali u južnu Makedoniju.
Stanovnici Buljkesa koji su ostali verni Staljinu i KPG otišli su vozom za Čehoslovačku. Odatle, delom, u Poljsku i druge zemlje istočnog bloka. Pre dve godine, potomci grčkih partizana, rasuti širom sveta, sakupili su se u Antifašističku organizaciju Grčke „Buljkes”, registrovanu u Budimpešti. S tri autobusa, njih oko 120, posetilo je Maglić, mesto koje pamte po drugom imenu i samo iz priča svojih roditelja.
Njihov ulazak u salu Doma kulture, sadašnji meštani Maglića, poreklom uglavnom iz Bosne i južnih krajeva Srbije, koji su selo počeli naseljavati posle 1949. godine, kada su im komunističke vlasti ponudile da na 40 godina otkupe nemačke kuće i dobiju posao u poljoprivrednoj zadruzi, dočekali su s ovacijama.
Nakon 64 godine prva organizovana poseta Čalmi bivših nemačkih stanovnika
Otišli sa 122 zaprežnih kola i dva traktora
I mi smo Sremci iako smo Nemci – zapevao je Miler Andres sa svojim zemljacima prilikom ulaska u Čalmu, svoj rodno mesto i stari zavičaj, tog sunčanog 1. maja 2009. godine. Pevale su se i pesme Crven fesić nano, Ajde Kato ajde zlato, Slatka mala Marijana ,Ja sam majko cura fina udaću se za Marina i druge pesme koje su zajedno Srbi i švabe živeći u miru i slozi pevali kao deca u Kraljevini Jugoslaviji.
Današnja priča povezana je sa 16. oktobrom 1944. godine. U opštoj konfuziji Drugog svetskog rata za nemačke stanovnike Čalme došao je najtužniji dan, kada je proliveno mnogo bolnih suza. Naime 16. oktobra 1944. godine oni su morali napustiti svoju domovinu. Došla je naredba da se selo evakuiše, da se sva raspoloživa seljačka kola natovare sa najpotrebnijim i da se po mogućstvu brzo bude spremno za polazak. Ko nije imao zaprežna kola dopremljen je kamionima do žđeljezničke stanice u Šidu i otuda željeznicom dalje transportovan u pravcu Nemačke. Zemljaci su stigli u Bad Schandau, Sebnitz i Wurzen u Saksoniji. U 14 sati je jedna kolona sa 122 zaprežnih kola i dva traktora, natovarena sa 209 odraslih i 35 dece napustila naše rodno mesto Čalmu. Izbeglička kolona kretala se od vojske naznačenom maršutom preko Osijeka kroz Mađarsku i Austriju. Posle 28 dana kolona je 12. novembra 1944. godine stigla u Schärding na Inn-u u Austriji i raspoređena je na okolna naselja.
U petak 1. maja 2009. u 9 časova jedan autobus sa 30 bivših nemačkih stanovnika Čalme i njihovih potomaka, od kojih su većina tog 16. oktobra 1944. godine bili u grupi od 35 dece, lagano je ušao u Čalmu. U centru sela srdačan i prijateljski doček. Posle 64 godine ponovo su stali na rodno tlo i zemlju svog detinjstva i pomalo nesigurno počeli da hodaju čalmanskim ulicama i sokacima. Pomalo su i strepeli kako će ih dočekati sadašnji stanovnici Čalme. Ali, već posle nekoliko minuta i nakon prijateljske dobrodošlice, kada se gostima srdačno obratio predsednik saveta Mesne zajednice Čalma, Grbić Branko, razmene poklona, obostrana trema je nestala. Krenulo je veselje, pesma i šala sa puno priča, koja je trajala sve do povratka gostiju u svoju novu domovinu.
Goste su dočekali i obratili su se: Predsednik saveta MZ, Grbić Branko, sekretar MZ, Malešević Ranko, šef mesne kancelarije, Bojanić Nedeljko, odbornik, Vukmir Nenad, direktor škole, Simić Miroslav, sveštenik, Čolić Dalibor i meštani Mrvaljević Stojanaka, Topić Nikola-Karsi, Čavić Đorđe i Hadžibabić Perica. U oragnizaciji posete učestvovao je i FK Radnički iz Hesne i Društvo srpsko-nemačke saradnje ogranak Sremska Mitrovica, .Sa strane gostiju u pripremi posete angažovani su bili Ortner Alois, Wiener Kata, Andreas Miler i Epner Alois. Gosti iz Nemačke su bili smeštni u restoranu i prenoćištu „Bela ruža“ u Mitrovici na obali Save u naselju Pejton.
Od gostiju pored ubedljivo najpoznatijeg i najpopularnijeg Čalmanca na svetu Miler Andreasa u poseti su bili i Eberhardt Anton-Toni, Kiefer Anton, Spreizer Wilhem-Vili. Među gostima su bili i članovi velike čalmanske porodice Wiener. Od sedam rođenih sestara Wiener, samo najstarija Kati, koja je bolesna i najmlađa Lisa, opravdano su bile odsutne. Ali, zato su ostale sestre Eva, Julijana, Elizabeta, Maria i Rezi, pune utisaka i lepih uspomena krenule put Nemačke. Kada su stigle u Nemačku, prvi telefonski razgovor i raport sestri Kati, od koje je i krenula ideja za posetu, trajao je puna 4 časa.
Bivši stanovnci Čalme su obišli centar sela, pravoslavnu crkvu, školu, svoje kuće i ulice u kojima u spokojno odrastali. Nakon kafe i rakije u domaćinstvu porodice Čavić Đorđa, posetili su staro nemačko groblje na kojima su sahranjeni njihovi preci. Zbog njihovog dolaska nemačko groblje je uređeno i i pristojno sređeno. Posle podne usledila je poseta FK Radnički i mestu gde je bio logor Svilara, obilazak spomenika Podunavskim vabama na katoličkom groblju u Mitrovici. U večernjim satima posećena je pravoslavna crkva u Mitrovici gde su svi gosti zapalili po jednu sveću i prisustvovali večernjoj slubi. Gosti iz zavičajne grupe Tschalma uveče su se veselili uz narodnu muziku na igranci, koja se svakog petaka organizuje u Restoranu FK Radnički u Hesni.
U subotu, drugi dan posete u mesnoj kancelariji Čalma izvađeni su izvodi iz matičnih knjiga rođenih. Savet mesne zajednice je gostima pripremio domaće specijalitete, sremske kobasice, kulen, čvargl, gibanicu sa makom i naravno sve to sa rakijom i vinom koje se pilo u predivnom uređenom etno dvoritu domađinstva Čavić. Posle podne Čalmanci su posetili Beograd, Kalemegdansku tvrđavu, Knez Mihajlovu i Hram Svetog Save na Vračaru. Veče je zavreno u Restoranu Promenada na Savi uz muziku tamburaa i veselje koje je trajalo do ranih jutarnjih časova. Ton posete davao je Miler Andreas vremešni gospodin velikog srca, koji će 6. juna napuniti 84 godine. Vrsni muzičar koji perfeketno peva srpske pesme i danas svira i peva širom Nemačke i Austrije. On je sa Čalmancima u kontaktu već dugi niz godina i ovo je njemu četvrta poseta Čalmi. On je 2003. godine kupio prvi kompijuter i laserski tampač za mesnu kancelariju. Nakon toga poklonio je i novi faks aparat.
U svom burnom životu obišao je čitav svet, govori nekoliko svetskih jezika, a bio je i najbolji đak mitrovačke gimnazije u školskoj 1940/41. godini. Školovanje je nastavio u nemačkoj gimnaziji u Rumi, gde je srpski jezik bio najteži predmet. Zbog toga i danas zna napamet sloenu gramatiku srpskog jezika. Njihovi roditelji i profesori su insistirali na učenju srpskog jezika, kojeg su morali da znaju isto kao i maternji nemački.
Miler Andreas i njegova generacija nisu uspeli da završe gimnaziju u Rumi. Poslednja dva meseca rata proveo je kao nemački vojnik u Južnoj Mađarskoj, braneći granice Trećeg rajha. On i njegovi golobradi nemački gimnazijalci od kojih mnogi nisu imali ni 17 godina, rtvovani su kao topovsko meso na prostorima Mađarske, gde su imali zadatak da zaustave prodor 4 Sovjetske armije sa 20 divizija Crvenoarmejaca, koje su nezadrživo i silovito napredovale kroz čitavu Panoniju. Samo njih trojica iz njegovog gimnaziskog razreda su preiveli neravnopravnu i besmislenu borbu vođenu za nečije sulude ideale.
Andreas Miler sada živi u Reutlingenu kod Štutgarta. Do pre dva meseca bio je večiti momak i neženja. A poslednja dva meseca proveo je u tajanstvenom boravku u Norveškoj u Oslu, odakle je direktno i doputova na put za Čalmu. Za vreme posete Čalmi često je zvao telefonom Norvešku i Oslo.
Na kraju posete u nedelju ujutro, goste je ispratio Čalmanac Nikola Topić-Karasi koji je i predloio plan za narednu posetu koja će trajti mnogo due i sa više gostiju iz Nemačke, a svi gosti će biti smešteni u kućama u Čalmi.
Sedam decenija od agrarne reforme i kolonizacije
Prognani, a ugošćeni
U Vojvodini je 668.000 hektara dodeljeno bezemljašima i kolonistima. Iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pristiglo je oko 250.000 novih stanovnika
Agrarna reforma i kolonizacija 1945. godine, dakle, tačno pre sedam decenija, dva su izuzetno važna događaja u istoriji socijalističke Jugoslavije i današnje Srbije. Jer to su bili ne samo prvi akti nove narodne vlasti posle oslobođenja, nego i odluke od dalekosežnog značaja za dalji razvoj ekonomskih i društvenih odnosa. Agrarnom reformom, ozvaničenom zakonom koji je 23. avgusta 1945. usvojen na Trećem zasedanju Avnoja ogroman zemljišni fond od 1,5 miliona hektara prešao je iz ruku veleposednika i neprijatelja revolucije u ruke ljudi koji će je obrađivati. Najveći zemljišni fond stvoren je u Vojvodini. Više od 668.000 hektara oduzeto je uglavnom od pripadnika izbegle nemačke narodnosne grupe. Inače, valja naglasiti da je KPJ još pre Drugog svetskog rata zahtevala agrarnu reformu. Kada je završetak rata bio izvestan, KPJ i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije doneli sumarta 1944. godine odluku o sprovođenju agrarne reforme i kolonizacije odmah posle oslobođenja. Svega petnestak dana posle donošenja Zakona o agrarnoj reformi u Vojvodinu su počeli stizati ,,vlakovi bez voznog reda” iz svih krajeva zemlje – Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i Metohije. Nije bilo dvoumljenja oko toga ko može dobiti kuću i zemlju u Vojvodini – samo oni koji su se borili s puškom u ruci na strani Narodnooslobodilačke vojske. Na mesto oko 300.000 Nemaca proteranih iz zemlje, u ovo podneblje stigli su pripadnici svih naroda. Preciznih podataka nema, ali dr Nikola Gaćeša, autor knjige „Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945–1948”, navodi da je među 250.000 kolonista bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca, tri odsto Hrvata i po jedan procenat Slovenaca i Muslimana.Prvi „vlak bez voznog reda” stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. Oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa – Vukovskog, Rilića i Ravnog – putovali su na nova ognjišta u Banatski Despotovac.
Istoričari kazuju da je kolonizacija posle rata bila najveća seoba na Balkanu u poslednjih nekoliko vekova, veća čak i od poznate seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Vojvodina je još više dobila u nacionalnoj šarolikosti. Kolonisti su sobom doneli svoje običaje, moral, shvatanja života. Mnoga vojvođanska mesta dobila su tada nova imena, koja su gorštake podsećala na junake iz rodnog kraja i druga znamenja. Tako je Čib prekršten u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja uKljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku.
O srdačnom dočeku svedoči citirani deo iz „Slobodne Vojvodine”, koja je svake nedelje objavljivala podlistak „Kolonist”. Ali, svoj sud iznosi i istoričar dr Nikola Gaćeša. „Narodna vlast u Vojvodini je dosta učinila da se kolonisti dočekaju što je moguće bolje. Tu se očituje velika razlika između kolonizacije posle Prvog i Drugog svetskog rata. Koloniste iz prve kolonizacije nije, takoreći, niko dočekao. Došli su, što se kaže, na golu ledinu, dok su kolonisti u drugoj kolonizacija dočekivani srdačno. A, valja imati na umu da je tada trebalo prehraniti 250.000 duša. Jer,kolonisti su u ogromnoj većini u Vojvodinu došli između septembra i decembra 1945, i do nove žetve trebalo ih je hraniti.
Vojvodina je kolonizacijom dobila višestruko. U prvomredu brojnu populaciju, spremnu da se uključi u sve tokove privrednog i društvenog života. Istina, bilo je i početnih nesporazuma. Starosedeoci su pomalo potcenjivali gorštake, a ovi opet, tu i tamo, težili nekakvom avangardizmu, odnosno, smatrali su da su više dali NOR-u. Ali, to su bili tek sporadični slučajevi koji tih prvih posleratnih godina nisu bitnije uticali na sveukupnost odnosa u Vojvodini.
Antrfile
,,SUDBINA ODUZETE IMOVINE,,
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi rezultat su višedecenijskih istraživanja autora knjige Branislava Gulana, od ideje za povratak imovine, donošenja zakona pa do početka vraćanja oduzete imovine. Autor se ovim problemom počeo baviti na početku svog radnog veka, od 1978. godine. Istraživao je i sakupljapo sve što se dešavalo u ovoj oblasti na prostoriam nekadašnje SFRJ, a karakteristi;ne primere prikazao i komentarisao. Razgovarao je sa gubitnicima i dobitnicma, običnim ljudima, ekspertima i onjima koji skoro sedam decenija čekaju dedovinu. Sve što se dešavalo u ovoj oblasti, u davnim vremenima istraživao je kroz arhive, dokumentaciju i knjige.
Knjiga ,,SUDBINA ODUZETE IMOVINE“ može se kupiti kod autora Branislava Gulana, telefon 063 8 666 527, mejl gulan@nscable.net