Home » 0 Branislav Gulan » Vodič kroz zadrugarstvo 3

Vodič kroz zadrugarstvo 3

5. ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ УСЛОВИ У ВОЈВОДИНИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА


5.1 Распад феудализма и нови новчано-тржишни капиталистички начин рада
Основно обележје друштвено-економских услова у другој половини XIX века на војвођанском селу чине распад феудализма и рађање капиталистичког начина производње. Распад феудализма, али и велика ратна разарања, поплаве и суше изазвале су године глади. Године 1872. укида се Војна граница, а 1885. донет је закон којим су укинуте кућне задруге, које је Светозар Марковић дефинисао као првобитне асоцијације и за производњу и за потрошњу – истовремено. Укидањем кућних (породичних) задруга, у којима је било неколико облика заједничке, колек­тивне својине и више облика узајамног помагања у раду, српски народ у Војводини избачен је из свог економско-социјалног амбијента, који му је до тада био снажан и морални и материјални ослонац. Кметови су ослобођени феудалних стега, али они потпуно неспремни дочекују смену натуралног облика производње који је место препустио капиталистичким новчано-тржишним облицима рада. У таквим новим условима, сељачко газдинство нема могућности за повољне кредите, па пада у немилост лихвара. Главни узрок пропадања земљорадника задружни пропагатори Јаша Томић и Радослав Марковић виде управо у одсуству организованог земљо­радничког кредита. Чак је у Угарској 1883. године донет закон против лихвара, али су они налазили начине за каишарење, које је врло често значило позајмицу новца са каматом и до 300 и више процената! Угарске власти су тек 1898. године законски озваничиле оснивање „вересијске удруге“.

 

5.2. Утицај задружних идеолога и пропагатора задружних идеја на свест о удруживању

У условима када је беда била на вратима војвођанских сељака, од којих су неки бежали у град, а други се исељавали у суседне и прекоморске земље, задруге су основане под утицајем политичког покрета Светозара Милетића, и, свакако, уз непосредну помоћ идеолога српског задругарства Светозара Марковића.

 

У свом делу Србија на Истоку (Нови Сад, 1872), С. Марковић анализира, пре свега, породичне задруге и пропагира „заједнички рад и живљење породично“, а као патријархалне установе које допуњују задругу наводи: мобе, позајмице и спрегове. Подсећа да су се сточарске задруге „задржале у Швајцарској још од патријархалних времена и још су се усавршавале према данашњим појмовима о сточарском газдинству“. Светозар Марковић описује да „у задрузи земља и све друге покретне ствари, које спадају у оруђа за производњу као: зграде, стока, плуг, кола управо оно што неки економисти зову ’капитал’ у сувременом газдинству, спадају у заједничку својину“ и упозорава да „задружну својину не може ни један члан задруге задужити на рачун свог дела, а још мање продати.“ (Светозар Марко­вић: Србија на Истоку, Н. Сад, Српска народна задружна штампарија, 1872, стр. 21).

 

Павле Баришић 1872. године у листу Глас народа, који издаје Задруга за српску народну штампарију у Новом Саду, препоручује „земљоделске дружине“ и „задруж­но набављање пољопривредних справа“ (генеза идеје о оснивању тзв. машинских прстенова, по којима је у СФРЈ практично предњачила Република Словенија – прим. аут.) и указује на пример ратара у Француској, Швајцарској и Белгији где се удружује по неколико и више земљоделаца и заједнички набављају потребне машине и алате и на задружној земљи заједнички раде.4

 

Александар Сандић 1873. године предлаже земљорадницима да обрате пажњу на вишеструку и разноврсну производњу, као што раде Словаци и др, а да напусте једнострану производњу које су се до тад држали. Сандић наводи да је удруживање „душа раду и покретач и помагач заједничком јачању и напредовању“.

 

Прослављени српски писац Ђура Јакшић у својим приповеткама најпре опи­сује невоље и тешко стање села у Банату, али одмах затим, посредством лика попе Тихомира, позива и упућује сељаке да се „ревене“, тј. удружују, да се удружени међусобно помажу, откупљују земљу која би била у опасности да је земљорадници притиснути невољама упусте и да она из српских руку пређе у „швапске“…

 

6. ТАЛАС НОВИХ ЗАДРУГА У ВОЈВОДИНИ


У новим крајње неповољним условима, сељацима и занатлијама једини начин да преживе било је удруживање на задружним принципима.

 

Пре појаве савремених задружних организација, функционисале су овчарске заједнице за заједничко држање и мужу оваца и сеоске воденице.

 

Већ 1855. године у Ердевику су Словаци и Срби основали задругу натурално-скла­дишног типа под именом Vzajomna syparen – тзв. задружни амбар, узајамну житницу.

 

4 Трива Крстоношић, Прве земљорадничке задруге код Срба у Војводини, Задружни архив, Нови Сад, 1953, стр. 15.

 

Срби у Војводини своје прве задруге основали су у занатству. То су три тзв. кабаничарске задруге основане у Панчеву 1862. године, као произвођачке задруге које су биле прелазни облик између цеховског и новог система удруживања.

 

Земљоделска задруга (тзв. Пољопривредно друштво) у Тителу 1868. године, представља први облик удруживања српских земљорадника у пољопривреди у Војводини. Оснивање је иницирао угледни месни трговац Михајло Крестић. Две године после оснивања променила је име у Шајкашка земљоделска задруга. Циљ задруге је био да унапређује материјално благостање, да буде рука помоћи и предњачи као узор у „земљоделској струци становништву“, као и да јача задруж­но васпитање предавањима о орању, дрљању, али и да лакше обезбеђује семе, расад, дрвеће…
Земљоделска задруга у Тителу окупљала је задругаре из Жабља, Титела и Чуруга. Имала је четири врсте чланова: оснивачи, који су улог плаћали одједном или у наредних пет година; редовни, који су плаћали годишњи износ; помажући, само новцем и почасни – угледни људи. Оснивачи и редовни чланови моралу да буду становници тителског округа.

 

Задруга у Тителу подстакла је оснивање низа нових задруга са циљем да узи­мају земљу у аренду и да је заједнички обрађују. Тако су већ 1869. године основане задруге у Панчеву, Сентомашу (Србобрану) и Фелвару (Бачком Градишту).

 

У Новом Саду је 1870. године основана Српска задруга за међусобно помагање и штедњу – прва кредитна задруга на просторима Војводине која није имала обе­лежје земљорадничке задруге. Чланови су грађани Новог Сада, трговци, занатлије и нешто мало новосадских баштована. Камата је била повољнија него код лихвара, али и даље висока. Задруга је успоставила сарадњу са Светозаром Марковићем, после повратка из Швајцарске, у току његовог боравка у Новом Саду 1872. године.

 

Орачка задруга у Руми, основана 1883. године, прва је земљорадничка про­извођачка задруга код Срба у Војводини за заједничко арендирање и заједничку обраду земље. Заснована је на чисто економским принципима, на основу уговора на десет година и по десет форинти чланског улога годишње. Према парагра­фу 2. Уговора (који није сачуван у целости) задатак задруге је „унапређивање ратарства удруженом снагом и у опће промицање ратарских интереса“. Према наводима Александра Сандића, новосадског професора и пропагатора задруга, у листу Застава 1883. године, у параграфу 5. је, између осталог, записано: „ …Сав род од заједнички закупљене и обделаване земље, јесте заједничка својина свих задругара, а продаће се онда, када задруга одреди; исто тако задруга закључује о подели привређеног новца.“5

 

Румски задругари заједнички су орали, сејали, копали и убирали род – уносећи једнаку радну снагу и делећи доходак на једнаке делове, у потесу Баруновац, 17 година, до 1900. године. Професор А. Сандић је одушевљен оснивањем Орачке задруге у Руми, 15 оснивача упоређује са рочдејлским задругарима и позива народ на удруживање, које је најбољи лек против материјалног пропадања.
5 Исто, стр. 26.

 

Прва задруга натурално-складишног типа код Срба у Војводини основана је у Чалми, у Срему, 1887. године, под називом „Житница – Зобница“.

 

Прва српска земљорадничко-кредитна задруга Рајфајзеновог типа основана је у Сремској Каменици 1897. године, под утицајем задружног теоретичара и пропагатора Јаше Томића.
Прва земљорадничка задружна организација за заједничку набавку и зајед­ничко коришћење пољопривредних машина, Срби у Војводини основали су 1887. године у Пардању (касније Нинчићево), у Банату, под називом Друштво за набавку вршаће гарнитуре.
Специјализоване земљорадничке задруге први пут су основане код Срба у Војводини почетком XX века: Српска арачка млекарска задруга у Врањеву 1901, а Повртарска задруга у Новом Саду 1902. године.

 

Веома значајну улогу у оснивању задруга имали су најписменији људи тог времена – свештеници и учитељи, који су не само помагали удруживање, већ и били чланови задруга.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>