Vodič kroz zadrugarstvo 3
19. јула 2017.
0 Branislav Gulan
946 Pregleda
5. ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ УСЛОВИ У ВОЈВОДИНИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА
|
| 5.1 Распад феудализма и нови новчано-тржишни капиталистички начин рада |
| Основно обележје друштвено-економских услова у другој половини XIX века на војвођанском селу чине распад феудализма и рађање капиталистичког начина производње. Распад феудализма, али и велика ратна разарања, поплаве и суше изазвале су године глади. Године 1872. укида се Војна граница, а 1885. донет је закон којим су укинуте кућне задруге, које је Светозар Марковић дефинисао као првобитне асоцијације и за производњу и за потрошњу – истовремено. Укидањем кућних (породичних) задруга, у којима је било неколико облика заједничке, колективне својине и више облика узајамног помагања у раду, српски народ у Војводини избачен је из свог економско-социјалног амбијента, који му је до тада био снажан и морални и материјални ослонац. Кметови су ослобођени феудалних стега, али они потпуно неспремни дочекују смену натуралног облика производње који је место препустио капиталистичким новчано-тржишним облицима рада. У таквим новим условима, сељачко газдинство нема могућности за повољне кредите, па пада у немилост лихвара. Главни узрок пропадања земљорадника задружни пропагатори Јаша Томић и Радослав Марковић виде управо у одсуству организованог земљорадничког кредита. Чак је у Угарској 1883. године донет закон против лихвара, али су они налазили начине за каишарење, које је врло често значило позајмицу новца са каматом и до 300 и више процената! Угарске власти су тек 1898. године законски озваничиле оснивање „вересијске удруге“.
|
5.2. Утицај задружних идеолога и пропагатора задружних идеја на свест о удруживању
|
| У условима када је беда била на вратима војвођанских сељака, од којих су неки бежали у град, а други се исељавали у суседне и прекоморске земље, задруге су основане под утицајем политичког покрета Светозара Милетића, и, свакако, уз непосредну помоћ идеолога српског задругарства Светозара Марковића.
|
| У свом делу Србија на Истоку (Нови Сад, 1872), С. Марковић анализира, пре свега, породичне задруге и пропагира „заједнички рад и живљење породично“, а као патријархалне установе које допуњују задругу наводи: мобе, позајмице и спрегове. Подсећа да су се сточарске задруге „задржале у Швајцарској још од патријархалних времена и још су се усавршавале према данашњим појмовима о сточарском газдинству“. Светозар Марковић описује да „у задрузи земља и све друге покретне ствари, које спадају у оруђа за производњу као: зграде, стока, плуг, кола управо оно што неки економисти зову ’капитал’ у сувременом газдинству, спадају у заједничку својину“ и упозорава да „задружну својину не може ни један члан задруге задужити на рачун свог дела, а још мање продати.“ (Светозар Марковић: Србија на Истоку, Н. Сад, Српска народна задружна штампарија, 1872, стр. 21).
|
| Павле Баришић 1872. године у листу Глас народа, који издаје Задруга за српску народну штампарију у Новом Саду, препоручује „земљоделске дружине“ и „задружно набављање пољопривредних справа“ (генеза идеје о оснивању тзв. машинских прстенова, по којима је у СФРЈ практично предњачила Република Словенија – прим. аут.) и указује на пример ратара у Француској, Швајцарској и Белгији где се удружује по неколико и више земљоделаца и заједнички набављају потребне машине и алате и на задружној земљи заједнички раде.4
|
| Александар Сандић 1873. године предлаже земљорадницима да обрате пажњу на вишеструку и разноврсну производњу, као што раде Словаци и др, а да напусте једнострану производњу које су се до тад држали. Сандић наводи да је удруживање „душа раду и покретач и помагач заједничком јачању и напредовању“.
|
| Прослављени српски писац Ђура Јакшић у својим приповеткама најпре описује невоље и тешко стање села у Банату, али одмах затим, посредством лика попе Тихомира, позива и упућује сељаке да се „ревене“, тј. удружују, да се удружени међусобно помажу, откупљују земљу која би била у опасности да је земљорадници притиснути невољама упусте и да она из српских руку пређе у „швапске“…
|
6. ТАЛАС НОВИХ ЗАДРУГА У ВОЈВОДИНИ
|
| У новим крајње неповољним условима, сељацима и занатлијама једини начин да преживе било је удруживање на задружним принципима.
|
| Пре појаве савремених задружних организација, функционисале су овчарске заједнице за заједничко држање и мужу оваца и сеоске воденице.
|
| Већ 1855. године у Ердевику су Словаци и Срби основали задругу натурално-складишног типа под именом Vzajomna syparen – тзв. задружни амбар, узајамну житницу.
|
| 4 Трива Крстоношић, Прве земљорадничке задруге код Срба у Војводини, Задружни архив, Нови Сад, 1953, стр. 15.
|
| Срби у Војводини своје прве задруге основали су у занатству. То су три тзв. кабаничарске задруге основане у Панчеву 1862. године, као произвођачке задруге које су биле прелазни облик између цеховског и новог система удруживања.
|
| Земљоделска задруга (тзв. Пољопривредно друштво) у Тителу 1868. године, представља први облик удруживања српских земљорадника у пољопривреди у Војводини. Оснивање је иницирао угледни месни трговац Михајло Крестић. Две године после оснивања променила је име у Шајкашка земљоделска задруга. Циљ задруге је био да унапређује материјално благостање, да буде рука помоћи и предњачи као узор у „земљоделској струци становништву“, као и да јача задружно васпитање предавањима о орању, дрљању, али и да лакше обезбеђује семе, расад, дрвеће… |
| Земљоделска задруга у Тителу окупљала је задругаре из Жабља, Титела и Чуруга. Имала је четири врсте чланова: оснивачи, који су улог плаћали одједном или у наредних пет година; редовни, који су плаћали годишњи износ; помажући, само новцем и почасни – угледни људи. Оснивачи и редовни чланови моралу да буду становници тителског округа.
|
| Задруга у Тителу подстакла је оснивање низа нових задруга са циљем да узимају земљу у аренду и да је заједнички обрађују. Тако су већ 1869. године основане задруге у Панчеву, Сентомашу (Србобрану) и Фелвару (Бачком Градишту).
|
| У Новом Саду је 1870. године основана Српска задруга за међусобно помагање и штедњу – прва кредитна задруга на просторима Војводине која није имала обележје земљорадничке задруге. Чланови су грађани Новог Сада, трговци, занатлије и нешто мало новосадских баштована. Камата је била повољнија него код лихвара, али и даље висока. Задруга је успоставила сарадњу са Светозаром Марковићем, после повратка из Швајцарске, у току његовог боравка у Новом Саду 1872. године.
|
| Орачка задруга у Руми, основана 1883. године, прва је земљорадничка произвођачка задруга код Срба у Војводини за заједничко арендирање и заједничку обраду земље. Заснована је на чисто економским принципима, на основу уговора на десет година и по десет форинти чланског улога годишње. Према параграфу 2. Уговора (који није сачуван у целости) задатак задруге је „унапређивање ратарства удруженом снагом и у опће промицање ратарских интереса“. Према наводима Александра Сандића, новосадског професора и пропагатора задруга, у листу Застава 1883. године, у параграфу 5. је, између осталог, записано: „ …Сав род од заједнички закупљене и обделаване земље, јесте заједничка својина свих задругара, а продаће се онда, када задруга одреди; исто тако задруга закључује о подели привређеног новца.“5
|
| Румски задругари заједнички су орали, сејали, копали и убирали род – уносећи једнаку радну снагу и делећи доходак на једнаке делове, у потесу Баруновац, 17 година, до 1900. године. Професор А. Сандић је одушевљен оснивањем Орачке задруге у Руми, 15 оснивача упоређује са рочдејлским задругарима и позива народ на удруживање, које је најбољи лек против материјалног пропадања. |
| Прва задруга натурално-складишног типа код Срба у Војводини основана је у Чалми, у Срему, 1887. године, под називом „Житница – Зобница“.
|
| Прва српска земљорадничко-кредитна задруга Рајфајзеновог типа основана је у Сремској Каменици 1897. године, под утицајем задружног теоретичара и пропагатора Јаше Томића. |
| Прва земљорадничка задружна организација за заједничку набавку и заједничко коришћење пољопривредних машина, Срби у Војводини основали су 1887. године у Пардању (касније Нинчићево), у Банату, под називом Друштво за набавку вршаће гарнитуре. |
| Специјализоване земљорадничке задруге први пут су основане код Срба у Војводини почетком XX века: Српска арачка млекарска задруга у Врањеву 1901, а Повртарска задруга у Новом Саду 1902. године.
|
| Веома значајну улогу у оснивању задруга имали су најписменији људи тог времена – свештеници и учитељи, који су не само помагали удруживање, већ и били чланови задруга. |
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија