Home » 0 Branislav Gulan » Zadrugarstvo u Srbiji, od osnivanja do danas – 2018.

Zadrugarstvo u Srbiji, od osnivanja do danas – 2018.

Мисија за спас српског села

Оживљавање задругарства, је високопатриотски чин. Реч је о мисији за спас српског села, поготову у брдско-планинским и пограничним подручјима, где празан простор представља изазов за незване госте. Задруге су погодан организациони облик да, уз бољу инфраструктуру, школу, амбуланту, пошту и цркву задржимо део сеоског становништва које намерава да оде из тих средина. Поражавајуће је да од 4.709 села у Србији – 1.200 у фази одумирања. Оснивање нових задруга и ревитализација постојећих, дакле, има геополитички – стратешки значај

Пише: * Бранислав ГУЛАН

Савремени свет се не може замислити без задруга и задругарства. Велики су на берзама, тргују и увећавају свој капитал, а мали морају да се удружују како би смањили трошкове производње, постигли већи степен конкурентности у продаји својих производа и услуга и увећали зараду. У друштвено – економским условима пословања великих трговинских система и њихових ланаца, данас је лакше продати 5.000 тона квалитетних производа, него 50 килограма на пијаци. Савремени сведок историје удруживања је и велики банкaрски систем ,,Рајфајзен”. Своју пословну генезу та банка налази у Друштвима за помоћ сиромашнима, која су у другој половини XIX века у Немачкој  оснивана на иницијативу Фридриха Вилијама Рајфајзена, да би затим та друштва прерасла у прве кредитне земљорадничке задруге.

Значај задружног организовања нарочито су признале државе ЕУ, које су развојем задруга решиле бројне проблеме, пре свега, социјалне и економске природе. Задруге су препознате као најбољи облик брзог запошљавања и развоја мање привлачних привредних области, а искуства добре регулативе и праксе земаља – чланица ЕУ искоришћена су и приликом припрема важећег Закона о задругама, 2015. године.

Задруге имају велики потенцијал за одрживи привредни и друштвеи развој у Србији. Имајући у виду међународна искуства, јасно је да задруге имају различите привредне, економске и друштвене предности у односу на друге облике пословања и организовања. Задруге имају велики потенцијал за стварање сигурнијих и одрживих послова, оне функционишу кроз демократски модел управе, где чланови задруге једнако учествују у управљању и имају једнака права. Кроз задругу се омогућава понуда услуга бољег квалитета. Односно услуга које су потребне заједници, које иначе приватни корпоративни сектор не пружа због малог профита. Такође престављају потенцијал за оживљавање пољопривреде, рурални и локални економски развој, посебно успостављањем непосредне везе између пољопривредних произвођача и тржишта које може да оствари већу додатну вредност основним произвођачима, увећа приходе и повећа сигурност пољопривредника, што све води већем улагању у пољопривреду и смањењу миграција.

Задруге могу поспешити станоградњу и решавање нерешених стамбених проблема великог броја становника, могу акумулирати друштвени (социјални) капитал и подићи ниво солидарности, друштвену реинтеграацију угрожених група, промоцију социјалне правде и равноправности у локалној заједници и друштву. Задруге доприносе подстицању здраве конкуренције у привредним гранама у којима су традиционално заступљени доминантни положаји великих привредних друштава.

У склопу предности задруга, посебно треба истаћи и веома значајну отпорност и такозвану еластичног задруга на ударце глобалне економске и финансијске кризе.

Зато удруживање данас представља снажну економску окосницу у економијама развијених земаља у свету, а удружују се и фармери који поседују по неколико хиљада хектара земље и други, не мали, капитал. Колико је удруживање значајан светски процес и тренд за високи респект, најбоље илуструју следећи подаци: на планети Земљи удружено ради и послује близу милијарда задругара који су организовани у више од 750.000 задруга. Процењује се да је око три милијарде људи повезано, на разне начине, са радом задруга. Задруге обезбеђују више од 100 милиона послова широм света, што је за 20 одсто више од мултинационалних корпорација.

Најстарије – кућне задруге

Најстарији облик задруга су кућне задруге, које су пре више хиљада година настале на крвном сродству и заједничкој својини. Има их код Словена, Германа и других народа.  Први познати тржишни облик задруге – колгије (collegium) био је у Старом Риму. Из њих су наставали цехови и гилде (занагтска и трговачка удружења). Задруге су као економске организације, творевине епохе капитализма, настале у његовој вишој фази, средином XIX века. Изворно, то је покрет ситног капитала. Прве задруге формирали су ситни робни произвођачи – занатлије и трговци.

У дефиницији о задругама постоји прилично непрецизности. Док неки аутори задруге дефинишу као предузећа, други их виде изричито као удружења. У сваком случају, корисно је упознати се с појмовним одређењем о задругама, јер то открива и начин на који су се различити друштвено-економски системи, државна уређења и сами задругари односили према удруживању.

Трговински закон донет 1875. године у Угарској, који је био основа за оснивање задруга у Војводини до Првог светског рата, задругу је дефинисао као ,,друштво које има неограничени бој чланова, настало да уз заједничко вођење послова (предузећа), а на темељу узајамности да унапреди кредит, привреду и господарски рад својих чланова” Поменути закон задруге још описује као друштва за кредит и узимање предујма, друштва ради заједничке набавке сировина, држања заједничких складишта или заједничке производње друштва потрошача, друштва која се баве градњом и узајамно осигуравајућа друштва.

Један од најугледнијих српских и југословенских задружних теоретичара, бивши председник Задружног савеза Србије, пок.проф др Виден Ранђеловић, објашњавао је да су ,,задруге специфичне економске органиазције експлоатисаних слојева друштва: најамних радника и ситних робних произвођача – занатлија и сељака. Оснивачи задруга су били вођени идејом да формирањем задруга могу да се заштите од експлоатације и искористе неке предности крупне производње, која је како се капитализам развијао, постојала преовлађујући облик производње. Први аутор југословенског уџбеника Задругарство (1947) проф. др Михајло Вучковић (1908-1978), задруге дефинише као, колективне економске организације чије циљеве и задатке, форму и садржину, прву улогу и сам карактер у крајњој линији одређују друштвени услови у којима оне настају, делују и престају. Међународна органиазција рада (International Labour Organization – ILO), специјализована установа при ОУН задругу дефинише као ,,асоцијацију у коју се људи добровољно удружују у циљу остваривања заједничких интереса кроз формирање демократски контролисане организације, у којој подједнако доприносе формирању потребног капитала, прихватајући фер поделу ризика и бенефиција од пословања у коме чланство активно партиципира. Тридесет први конгрес Међународног задружног савеза, одржан у септембру 1995. године у Манчестеру задругу је одредио као ,,аутономну асоцијацију добровољно удружених лица ради остварења њихових заједничких економских, социјалних и културних потреба и жеља, кроз заједнички поседовно и демократски контролисано предузеће”. Према Закону о задругама СР Југославије из 1996. године (чл.1) ,,задруга је облик организовања физичких лица (у даљем тексту: задругари) у којој они, пословањем на задружним принципима добровољности и солидарности, демократичности, економског учешћа, једнаког права управљања, самосталности, задружног образовања и међузадружне сарадње, остварују своје економске, социјалне и културне интересе. У важећем Закону о задругама Републике Србије, који је усвојен у Народној Скупштини РС 29. децембра 2015. године (чл.2), о појму задруге је записано: ,,Задруга је правно лице, које представља посебан облик организовања физичких лица (у даљем тексту:задругар) који пословањем на задружним принципима остварују своје економске, социјалне, културне и друге интересе и који управљају и контролишпу пословање задруге”.

Историја заругарства

Од половине  XIX века у Европи настају први видови задружног организовања, пре свега, занатлија, а затим земљорадника. У теорији задружног покрета, може се издвојити више типова задружног организовања. Међутим, три основна правца су утицала и на задружно организовање на нашим просторима:

  • Рочделски модел - Прву (савремену потрошачку) задругу у свету основало је 28 незапослених рочделских ткача крајем 1844. године у малом месту Рочделу, у Енглеској. Тиме је означен почетак нове ере -  савременог удруживања. Задруга је почела да ради као мали дућан, у којој су задругари куповали квалитетну робу, а да им није закидано на мери. Није случајно што се прва потрошачка задруга појавила баш у Енгелској, јер је та земља у првој половини XIX века достигла највиши степен развоја са најизраженијим супротностима у капитализму. У Лондону је сваког јутра устајало 50.000 људи, који нису знали где ће преспавати наредну ноћ. Радничка класа је живела веома тешко и морала је да се организује како би преживела. Прва задруа у свету, у Рочделу, установила је принципе који ће касније постати трајни принципи рада потрошачких задруга уопштге. Годину дана после оснивања задруге рочделских ткача, 1845. године у Соботишту, у Словачкој, основана је друга задруга. Рочделски модел подразумевао је слободно ступање и иступање из задруге, равноправност свих задругара без обзира на број уписаних удела – по принципу ,,један човек – један глас, поделу добити према обиму куповине, плаћање у готовом, политичку неутралност, ограничен интересе на удеонички капитал;
  • Прва задруга (Gazdovsky spolok) на територији данашње Србије основана је у Петровцу (данас Бачки Петровац) у Војводини 1846. године – само после прве задруге у Рочделу, као трећа задруга у свету. Њен оснивач, евангелистички капетан Штефан Хомола, окупио је Словаке, који су имали високо развијену задружну свест. Организовали су се у задругу првенствено ради самопомоћи удруживањем новчаних средстава. Задруга у Бачком Петровцу је земљорадничка кредитна задруга нетипичног облика, чији се рад заснивао на начелној добровољности и равноправности мушкараца и жена, политичке и религиозне неутралности. Имовину задруге су чинила следећа три дела: оснивачки улози, недељни улози и наплаћене камате на позајмице које је задруга давала члановима. Чланови задруге морали су да поштују одређена морална начела, пре свега, принцип поштења, који се првенствено огледао у извршавању финансијских обавеза према задрузи – у плаћању удела штедних улога и камата. Задругари су неограничено и солидарно били јемци за обавезе задруге целом својиом имовином. Прва задруга на територији данашње Војводине значајна је и по својим аутономно и пионирски формулисаним, задружним принципима, које је касније усвојио 14. Конгрес Међународног задружног савеза у Лондону 1934. године, као аутентичне принципе задружног рада;
  • Рајфајзенов модел – настао је у Немачкој 1848. године у време велике зимске глади – да би се сиромашни слојеви становништва снабдели основним намирницама. Већ 1854. године, основана је прва кредитна задруга -  самопомоћ задругара на ограниченеој територији, ступање у задругу  без удела, солидарну и неограничену одговорност, уношење вишка добити у недељив задружни резервни фонд, пословање искључиво са задругарима и бесплатно обављање функције;
  • Шулце-Деличев модел – задружног организовања који је настао такође у Немачкој 1849. године, када је посланик пруског парламента основао болесничку и посмртну благајну, обућарске и столарске задруге за заједничку набавку, а 1850. године и кредитну задругу. Овај начин организовања подразумевао је велики број задругара, потпуно искључивање државне помоћи, стварање резервног фонда који се може делити, привлачење капитала кроз награђивање, солидарну и ограничену одговорност и пословну специјализацију;

Историја земљорадничког задругарства

Када говоримо о историји задругарства и задружног покрета у Србији, од настанка до данас, говоримо, пре свега, о историји земљорадничког задругарства.

Прва кредитна земљорадничка задруга у Србији основана је 1894. године у селу Вранову, код Смедерева. Већ наредне, 1895. године, основана је асоцијација земљорадничких задруга – Главни савез српских земљорадничких задруга, а само три године касније донет је први закон који је регулисао ову, задружну област  – закон о занатским земљорадничким задругама. До 1900. године, у Србији је било преко 650 задруга. Ницале су као печурке после кише, као лек и одбрана од зеленаша и осиромашења сеоског становништва на преласку из XIX u XX вeк…

Пoстaвљa сe питaњe сaмo oд сeбe штa je услoвилo нaгли рaзвoj зaдругaрствa, у тo врeмe, ширeњe зaдружних  идеја и настанак задруга?

Одговор се може наћи у друштвено – економским условиам с краја XIX века не само у Србији, него уопште у свету, а посебно у Европи. Наиме седамдесетих година XIX века, у Србији осетно слабе породичне задруге, а са њима и ригидна патријархалност, као и еснафски систем у који је било организовано занатство. Убрзан развој новчане привреде све више упућује сељаке да се од натуралне и екстензивне, окрећу према робној производњи. Пораст пореза и других фискалних обавеза према држави, уситњеност поседа, примитивна обрада земље, екстензивно сточарство, слаби приноси и неродне године, стално су сиромашили сељаштво, да не говоримо о ратовима који су иза себе остављали пустош, необрађене њиве, незбринуту стоку.

Сви ти неповољни услови, погодовали су задуживању код зеленаша – сеоских газда и трговаца. Под утицајем учених Срба у другој половини XIX века, пре свих Светозара Марковиаћа, а затим и многих лучоноша задружних идеја и савременика настајања задруга на нашем тлу – Драгише Лапчевића, Адама Богосављевића, Сретена Вукосављевића, Михаила Аврамовића који слови за родоначелика српског задругарства, јер је дао огроман допринос развоју и афирмацији задружних идеја, покрета, задруга као таквих – задруге су постале неопходан услов опстајања села и сељаштва. Осниване на бази задружних начела – која су и данас актуелна, само су донекле осавремењена у складу са актуелним околностима привређивања – све до Првог светског рата имале су успон и бројчано и по резултатима рада. У предвечерје тог рушилачког и деструктивног чина – Првог светског рата, у Србији је успешно постојало и радило више од 800 задруга!

Нaциoнaлизaциja и привaтизaциja

Сaмo у Вojвoдини, нaциoнaлизaциjoм, после Другог светског рата, je oдузeтo близу 700.000 хeктaрa oрaницa, a зa испрaвљaњe oвe нeпрaвдe прeмa влaсницимa тoг зeмљиштa, пoтрeбнo je дa држaвa издвojи нajмaњe 800 милиoнa eврa! A, дoсaд je 120.000 хeктaрa зaдружнe имoвинe чaк и привaтизoвaнo и то је било противзаконито јер је та имовина већ имала титуларе. Први, изворни, задружни принципи дефинсиани су и усвојени 1895. године на Првом оснивачком конгресу Међународног задружног савеза у Лондону, када је као невладину међународну организацију основало 207 представника задружних организација (савеза) из 11 земаља света, међу којима је била и Србија. Две године пре почетка Другог светског рата, на 15. Конгресу Међународног задружног савеза 1937. године у Паризу, прихваћени су, као општеважећи, следећи принципи:

Дeсeт зaпoвeсти зa зaдругaрe!

  1. Рaди свe прeкo Зaдругe и нa oргaнизациjу зaдругaрствa, jeр je сaмo у зaдругaрству спaс чoвeчaнствa и jeдини пут кa успeху;
  2. Зaдругaрствo удружуje свe људe, бeз oбзирa нa вeру и нaрoднoст. Зaтo ниjeдaн зaдругaр нe трeбa у Зaдругу дa унoси клaсну или вeрску бoрбу, вeћ трeбa дa будe прeмa свaкoм љубaзaн, нeсeбичaн, искрeн и прeдусрeтљив;
  3. Никaдa нeуoбрaжaвaj дa си мнoгo учиниo зa нaпрeдaк зaдругaрствa, вeћ увeк и дaљe рaди кao дa зa њeгa ниси ништa учиниo;
  4. Сaмo зaдругaрствo рaди у кoрист члaнoвa Зaдругe. Пoкoрaвaj сe стoгa зaдружним зaкoнимa, прaвилимa и зaкључцимa;
  5. Пoштуj свojу Зaдругу и брaтa зaдругaрa, пa ћeш и ти срeћaн и зaдoвoљaн бити;
  6. Нe убиjaj углeд Зaдругe, вeћ рaзвиjaj зaдругaрску љубaв мeђу зaдругaримa, jeр бeз тe oснoвe зaдругaрствo je уoпштe нeмoгућe;
  7. Нe чини никaдa никaквe прeступe, вeћ сe пoкaжи дa си примерaн грaђaнин и прaви зaдругaр;
  8. Рaдуj сe свaкoм нaпрeтку свoгa брaтa зaдругaрa, jeр ћe и нa тeбe дoћи рeд. Зaпaмти дa je зaдругaрству циљ дa прeoбрaзи свeт и oслoбoди гa кризe и нeвoљe;
  9. Слушaj свaку зaдружну и дoбру пoуку, jeр ћe ти oнa дoнeти сaмo користи и никaд штeтe;
  10. Никaд нe зaбoрaвљaj свojу дужнoст прeмa Зaдрузи, jeр ћe ти Зaдругa дoнeти и зa тeбe и твoje другe – зaдругaрe oгромнe и нeизмeрнe кoристи и блaгoдeти;

 

Зaдружни кaлeндaр ,,Глaвнoг сaвeзa зeмљoрaдничких зaдругa’’ зa прoсту 1933. гoдину. Кoмeнтaр aутoрa: Oчитo je дa су oви зaдружни принципи ,,зaбoрaвљeни’’ у трци зa брзoм зaрaдoм. Нajбoљи дoкaз је противзаконито у време транзиције у Србији, привaтизовала привaтнa имoвинa (зaдружнa). To сe рaди у трци зa бoгaтствoм, пa нoвoг влaсникa дoбиja имoвинa кoja вeћ имa титулaрa! Зaбoрaвљeни су oви зaдружни принципи кojи вaжe у цeлoм свeту! Задружни принципи из 1937. године задржани су до 1966. године, када су на 23 конгресу Међународног задружног савеза уз Бечу модификовани, али не битно и измењени. О задружним вредностима и принципима, ако те интересује погледај члан 4. важећег, актуелног Закона о задругама, донетог на крају 2015. године.

Изразито сељачка земља

Србија је у XIX веку била ретко насељена и изразито сељачка земља. Године 1815. у 18 нахија Београдског пашалука живело је једва око 400.000 душа, да би се тај број, великим природним прираштајем и досељавањем из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније 1875. године повећао на 1.378.338 житеља. Значајним проширењем територије после српско – турског рата 1876. – 1878. године, односно Берлинског конгреса, Србија је имала 1.901.736 становника, да би се тај број 1900. године попео на 2.529.166 становника. Српско сељаштво је под Турцима живело најчешће у породичим задругама.

Крајем XIX века, иако је, услед развоја новчане привреде и капитализма, увелико је био у току процес расформирања породичних задруга, кућне задруге су се још дуго задржале на српском селу. Тако је према подацима из 1893. године сељачких домаћинстава са по шест до 10 чланова било 132.880, са преко десет чланова 31.099 и са више од 20 чланова – 1.904. Пољопривреда је била екстензивна, а приноси ниски. Српски сељаци користили су врло примитивна оруђа за рад: орали у ралом или дрвеним плугом, док је металних плугова било веома мало. У употреби су биле ручне вршалице или вршалице на долап, које су покретали коњи. Тек 1891. године увезено је свега 10 вршачких парних машина, пет сејалица и једна косачица. Уз све то, на крају XIX века неписменост је достигла 77 процената, а међу сељацима чак 85 одсто. Дугови су притискали сељаштво које је морало да се задужује код сеоских газда, сеоских механџија и трговаца, државних чиновника и официра под веома тешким условима.

Прве задруге у Србији, занатско – прерађивачке, јављају се седамдесетих година  XIX века. Београд је био привредни и културни центар и постао је задругарско језгро. Тако је прва задруга, столарско браварска дружина, основана у Београду марта 1870. године, а већ следеће основане су и кројачке, опанчарске, поткивачке и коларско – ковачке задруге. Важио је принцип самопомоћи, задругари су уплаћивали удео на који се није плаћала камата. Солидарност је била ограничена, тако да задругари нису морали да уносе у задругу сва средства за рад, већ су јемчили делом имовине. Није било фондова, већ су целокупну добит задругари делили између себе. Чланови задруге су могли да буду само мајстори, али не и калфе.

Врло брзо после оснивања занатско произвођачких, у Србији се оснвиају и прве потрошачке задруге. У оснивању прве такве задруге у Београду 1870. године под називом Прва дружина за потрошњу у Београду, учествовао је и лично Светозар Марковић. Циљ оснивања задруге био је да се избегну посредници – приватни трговци и њихова добит. Потрошачке задруге у Србији су пословале готово на истим принципима прве (Рочделске) задруге у свету. Задругари су примењивали принцип самопомоћи, а било је обавезно куповање у задружним продавницама и то само за готов новац. Јемствo је било ограничено – задругари су јемчили само имовином у задружној радњи. За разлику од занатско – произвођачких задруга, у потрошачким задругари су при расподели добити једну четвртину идвајали у резервни фонд, а остатак су делили између себе у виду ристорна, сразмено ономе ко је колико куповао у задрузи. Прва дружина за потрошњу у Београду имала је своје органе управљања: Скупштину и Управни одбор, чији су чланови били продавци у задружним продавницама. И произвођачке и потрошачке задруге су брзо нестајале са задружне сцене. Тако је прву потрошачку задругу у Београду и Србији, после само годину дана преузео њен члан – трговац, који је наставио да ради самостално.

На преласку са натуралног на нови робно – новчани начин привређивања, земљорадничка газдинства су била приморана да се задужују, јер држава није успевала да обезбееди повољне кредите. Да би враћали дугове, сељаци су масовно продавали своја имања. Како у својој студији Социјалне функције задругарства наводи родоначелник српског задруарства Михаило Аврамовић, у 1884. години је продато 3.395, а само две године касније, 1.886, и касније чак 5.444 сеоских имања. Да је на сцени била пролетеризација села, потврђује и податак да је 1885. године због отплате дугова без земље остало 9,14 одсто сеоских газдинстава. У таквим условима крајем марта 1884. године у Вранову, поред Смедерева, основана је прва кредитна земљорадничка задруга у Србији. Иницијатор окупљања 29 земљорадника био је Михаило Аврамовић.

Од априла до октобра 1884. године српски сељаци су основали четири земљорадничке задруге: у Азањи, Малом Орашју, Михаиловцу и Ратарима.  Већ следеће године у Србији је било 12 задруга, а задружни покрет се ширио према Шумадији, Мачви, Поморављу, Крајини и другим подручјима Србије. Године 1900. број задруга у Србији износио је 219, а пред Балкански рат, 1912. године, чак 650. Кредитне земљорадничке задруге у Србији су формиране по узору на Рајфајзенове задруге у Немачкој: средства за рад су били удели задругара, који су били мали и нису доносили камату. Солидарност међу задругарима је била неограничена – за свој рад гарантовали су целокупном својом имовином, фондови задруга су били недељиви, територија пословања ограничена, а функције у задругама су биле волонтерске.

 

 

Услови у Војводини у другој половини XIX века

Основно обележје друштвено-економских услова у другој половини XIX века на војвођанском селу чине распад феудализма и рађање капиталистичког начина производње. Распад феудализма, али и велика ратна разарања, поплаве и суше изазвале су године глади. Године 1872. укидаа се Војна граница, а 1885. донет је закон којим су укинуте кућне задруге, које је Светозар Марковић дефинисао као првобитне асоцијације и за производњу и за потрошњу – истовремено. Укидањем кућних (породичних) задруга у којима је било неколико облика узајамног помагања у раду, српски народ у Војводини избачен је из свог економско – социјалног амбијента, који му је до тада био снажан и морални и материјални ослонац. Кметови су ослобођени феудалних стега, али они потпуно неспремни дочекују смену натуралног облика производње који је место препустио капиталистичким новчано – тржишним облицима рада. У таквим новим условима, сељачко газдинство нема могућности за повољне кредите, па пада у немилост лихвара. Главни узрок пропадања земљорадника задружни пропагатори Јаша Томић и Радослав Марковић виде управо у одсуству организованог земљорадничког кредита. Чак је у Угарској 1883. године донет закон против лихвара, али су они налазили начине за каишарење, које је врло често значило позајмицу новца са каматом и до 300 и више процената! Увидевши предности задружног организовања, врло брзо се приступа стварању нових задруга на овим просторима, и то: у Ердевику (1855), у Тителу и Пивницама (1868.) у Гложану (1869), Руми (1883.) године… Угарске власти су тек 1898. године законски озваничиле оснивање ,,вересијске удруге”. Дакле, задружни покрет на просторима Војводине у првој половини XX века развија се паралелно са задругарством у развијеним земљама Европе. До 1937. године. Војвођанске задруге су привређивале по аустроугарском законодавству, које није ограничавало задругаре у остваривању економскиох интереса кроз задружно организовање. Период до Другог светског рата карактерише развој задругарства, заснован на тржишно пословање. У току Другог светског рата, услед економске кризе и ратних разарања долази до престанка рада највећег дела задруга и задружних савеза. Од завршетка Другог светског рата до 90-их година, под директним утицајем државе, у задругарству Војводине су примењена четири модела:

  • Набавно – продајна задруга
  • Сељачка радна задруга
  • Општа земљорадничка задруга и
  • Основна организација коопераната

Период од Другог светског рата од 90-их година, за разлику од предратног, углавном је резултирао руинирањем задружног покрета, као и удаљавањем од задружних принципа и тржиђшног послвоања. Држава је сталним интервенцијама у области задругарства (као и у другим областима пољопривреде) допринела драстичном смањењу поверења земљорадника у задругарство као и у друге облике повезивања и удруживања земљорадника у набавци инпута, обради земљишта и продаји производа, што је један од разлога заостајања у развоју примарне пољопривредне производње у Србији, у односу на земље тржишне привреде.

У условима када је беда била на вратима војвођанских сељака, од којих су неки бежали у град, а други се исељавали у прекоморске земље, задруге су основане под утицајем политичког покрета Светозара Милетића и, свакако уз непосредну помоћ идеолога српског задругарства Светозара Марковића. У свом делу Србија на Истоку (Нови САд 1872), С. Марковић анализира, пре свега, породичне задруге и пропагира, ”заједнички рад и живљење породично”, а као патријархалне установе које допуњују задругу наводи: мобе, позајмице, и спрегове. Подсећа да су се сточарске задруге ,,задржале у Швајцаској још од патријархалних времена и још су се усавршавале према данашњим појмовима у сточарству”. Светозар Марковић описује да ,,задружну својину не може ни један члан задруге задужити на рачун свог дела, а још мање продати”. (Свсетозар Марковић: Србија на Истоку, Н. Сад, Српска народна задружна штампарија, 1872. стр. 21). Павле Баришић 1872. године  у листу Глас народа, који издаје Задруга за српску народну штампарију у Новом Саду препоручује ,,земљоделске дружине” и ,,задружно набављање пољопривредних справа” (генеза о основању такозваних машинских прстенова, по којима је у СФРЈ практично предњачила и данас примењује Словенија) и указује на пример ратара у Француској, Швајцарској и Белгији где се удружује по неколикло и више земљоделаца и заједнички набављају потребне машине и алате и на задружној земљи заједнички раде. Александар Сандић 1873. године предлаже земљорадницима да обрате пажњу на вишеструку и разноврсну производњу, као што раде Словаци и др, а да напусте једнострану производњу које су се до тад држали. Сандић наводи да је удруживање ,,душа раду и покретач и помагач заједничком јачању и напредовању”. Прослављени српски писац Ђура Јакшић у својим приповеткама најпре описује невоље и тешко стање села у Банату, али одмах затим, посредством лика попе Тихомира, позива и упућује сељаке да се ,,ревене”, тј. Удружују, да се удружени међусобно помажу, откупљују земљу која би била у опасности да је земљорадници притиснути невољама упусте и да она из српских руку пређе у ,,швапске”…

Талас нових задруга

У новим крајње неповољним условима, сељацима и занатлијама једини начин да преживе било је удруживање на задружним принципима. Пре појаве савремених задружних организација, функционисале су овчарске заједнице за заједничко држање и мужу оваца и сеоске воденице. Већ 1855. gодине у Ердевику су Словаци и Срби основали задругу натурално – складишног типа под именом Vzajomna sуparen – ткзв.задружни амбар, узајамну житницу. Срби у Војводини своје прве задруге основали су у занатству. То су три тзв. Кобасичарске задруге основане у Панчеву 1862. gодине, као произвођачке задруге које су биле прелазни облик између цеховског и новог система удруживања.

Земљоделска задруга ( тзв. Пољопривредно друштво) у Тителу 1868. године, преставља први облик удруживања српских земљорадника у пољопривреди у Војводини. Оснивање је иницирао угледни месни трговц Михајло Крестић. Две године после оснивања променила је име у Шајкашка земљоделска задруга. Циљ задруге је био да унапређује материјално благостање, да буде рука помоћи и предњачи као узор у ,,земљорадничкој струци становништву”, као и да јача задружно васпитање предавањима о орању, дрљању, али и да лакше обезбеђују семе, расад, дрвеће… Земљорадничка задруга у Тителу окупљала је задругаре из Жабља, Титела и Чуруга. Имала је четири врсте чланова: оснивачи, који су улог плаћали одједном или у наредних пет година; редовни, плаћали годишњи износ; помажући само новцем и почасни – угледни људи. Оснивачи и редовни чланови морали су да буду становници тителског округа. Задруга у Тителу подстакла је оснивање низа нових задруга са циљем да узимају земљу у аренду и да је заједнички обрађују. Тако су већ 1869. године основане задруге у Панчеву, Сентомашу (Србобрану) и Фелвару (Бачком Градишту).

У Новом Саду је 1870. године основана  Српска задруга за међусобно помагање и штедњу – прва кредитна задруга на просторима Војводине која није имала обележје земљорадничке задруге. Чланови су грађани Новог Сада, трговци, занатлије и нешто мало новосадских баштована. Камата је била повољнија него код лихвара, али и даље висока. Задруга је успоставила сарадњу са Светозаром Марковићем, после повратка из Швајцарске, у току његовог боравка у Новом Саду 1872. године.

Орачка задруга у Руми, основана је 1883. године, била је то прва земљорадничка произвођачка задруга код Срба у Војводини за заједничко арендирање и заједничку обраду земље. Заснована је на чисто економским принципима, на основу уговора на десет година и по десет форинти чланског улога годишње. Према параграфу 2. Уговора (који није сачуван у целости) задатак задруге је ,,унапређивање ратарства удруженом снагом и у опће промицање ратарских интереса”. Према наводима Александра Сандића, новосадског професора и пропагатора задруга, у листу Застава 1883. године, у параграфу 5. је, између осталог, записано: ,,…Сав род и заједнички закупљене и обделаване земље, јесте заједничка својина свих задругара, а продаће се онда, када задруга одреди; исто тако задруга закључује о подели привређеног новца”. Румски задругари заједнички су орали, сејали, копали и убирали род – уносећи радну снагу и делећи доходак на једнаке делове, у потесу Баруновац, 17. година, до 1900. године. Професор Александар Сандић је одушевљен оснивањем орачке задруге у Руми, 15 оснивача упоређује са рочделским задругарима и позива народ на удружиање, које је најбољи лек против материјалног пропадања.

  • Прва задруга натурално – складишног типа код Срба у Војводини основана је у Чалми у Срему, 1887. године, под називом ,,Житница – Зобница”;
  • Прва Српска земљорадничко – кредитна задруга Рајфајзеновог типа основана је у Сремској Каменици 1897. године под утицајем задружног теоретичара и пропагатора Јаше Томића;
  • Прва земљорадничка задружна организација за заједничку набаву и заједничка коришћење пољопоривредних машина, основали су Срби у Војводини 1887. године у Пардању (касније Нинчићево), у Банату, под називом Друштво за набавку вршаће гарнитуре;
  • Специјализоване земљорадничке задруге први пут су основане код Срба у Војводини почетком XX века: Српска орачка млекарска задруга у Врањеву 1901. године, а Повртарска задруга у Новом Саду 1902. године;

Веома значајну улогу у оснивању задруга имали су најписменији људи тог времена – свештеници и учитељи, који су не само помагали удруживање, већ и били чланови задруга.

Класификација задруга

У задружној историографији преовлађује подела задруга према три критеријума: делатностима,  циљевима и начину одговорности:

I Према делатности:

  • Потрошачке и набавно продајне – када се оснивају и остварују своју делатност у области промета роба и услуга;
  • Штедно – кредитне – у области новчаног и платног промета;
  • Произвођачке задруге – у занатској привреди и пољопривреди, услужним делатностима друштвеног стандарда – стамбене, здравствене, штампарско – издавачке, интелектуалне…

II Према циљевима:

  • Профитне – оснивају се уз производним делатностима ради стицања профита;
  • Непрофитне – оснивају се ради задовољавања потребе задругара на принципима узајамности и солидарности, подмирујући трошкове пословања. Такве су интелектуалне, омладинске и ђачке задруге;

III Према начину одговорности и степену сношења ризика:

  • Задруге са ограниченом одговорношћу – задругари за пословање задруге гарантују делом своје имовине, по правилу једноструком вредношћу оснивачког удела;
  • Задруге са неограниченом одговорношћу – задругари за пословање задруга одговарају целокупном својом имовином;

Дуг и мукотрпан опоравак

Током ратова, задругарство је тешко страдало. Опоравак је био дуг и мукотрпан. Земља ратом опустошена, поља запуштена, сточни фонд – занемарљив… Тек тридесетих година XX века, задругарство је консолидовано са социјалног и економског аспекта, тако да се 1937. године указала потреба за доношењем Закона о привредним задругама, којим је први пут од оснивања Краљевине Србије, уједначено задружно законодавство.  Када је са радом наставио Главни задружни савез, у заједничку државу са Словенцима, Хрватима и другим народима, унело у задругаство своју оригиналну националну баштину, са изграђеним односима према држави и са задружним правилима којима су уређени задружни односи. У том периоду, непосредно пред Други светски рат, било је више од 3.500 задруга. Тако великом броју задруга, допринело је и неколико фактора. Тешка економска криза која је 1929. године захватила читав свет, имала је негативан одраз на укупну привреду, а посебно пољопривреду и у оквиру ње – задругарство. Нарасле дугове, држава је 1931. године делом отписала, а делом покрила  новим, повољнијим кредитима, тако да је број задруга нарастао у времену пред Други светски рат. То, свакако, не значи да је Краљевина Југославија значајно поправила стање у пољопривреди – јер је, пре свега, увек и спадала у недовољно развијене аграрне земље, него је на неки начин санирала последице светске економске кризе, омогућивши сеоском становништву да, помоћу задруга, преживи и донекле побољша свој материјални положај.

Нова ратна разарања на простору читаве Европе (Други светски рат), опустошила су поново и наше градове и села. Као птица Феникс, из пепела и стратишта, задругарство је обнављано у послератном раздобљу. Само четири године после ослобођења, донет је Основни закон о земљорадничким задругама који је задругу дефинисао као ,,економску организацију у коју се радно сељаштво удружује ради унапређења пољопривредне производње, подизања свог животног стандарда и изградње социјализма на селу”… Овај Закон је предвиђао два облика удруживања – опште земљораднипке задруге и сељачке радне задруге, које су настајале по угледу на совјетске колхозе, односно простим уједињавањем сељачких газдинстава. О овом периоду је касније, у време слободнијег деловања тржишних законитости, говорено критички, са негативном конотацијом. Саљачке радне задруге су, са ове временске дистанце, оцењене као нецелисходан и неповољан облик организовања, у времену административног система управљања привредом. У аграрној теорији наводи се да је овај облик организовања имао веома неповољан утицај на земљорадничко задруагрство… што се, на крају крајева, и показало као истинито.

Прве задруге у Србији

Рaзвoj зaдругaрстзвa у Србиjи у пeриoду измeђу крaja 1944 гoдинe, почев од oслoбoђeњa зeмљe oд oкупaтoрa па до 1990. гoдинe, односно почетка рaспaдa СФРJ, зaслуживaлo би мнoгo дeтaљниje прoучaвaњe и aнaлизe нeгo штo je тo дo сaдa чињeнo. Зaдугaрствo je у тoм пeриoду имaлo вeoмa знaчajну улoгу. Mнoги oстaци зaдругaрствa из тoг врeмeнa, кao штo су oпштe зeмљoрaдничкe зaдругe, кooпeрaциja, oткуп, слoжeнe зaдругe, зaдружни пoслoвни сaвeзи и дaнaс нaс прaтe и спутaвajу у бржeм рaзвojу зaдругaрствa. Збoг тoгa трeбa укaзaти нa нeкe кaрaктeристикe зaдругaрствa тoг врeмeнa:

  • Првo нa штa трeбa укaзaти je дa сe зaдругaрствo пoслe Другoг свeтскoг рaтa ниje рaзвиjaлo нa исти нaчин кao прe рaтa. Пoслeрaтнo зaдругaрствo je билo зaдругaрствo у функциjи сoциjaлистичкe изгрaдњe зeмљe. Пaрaлeлнo сa aктивнoстимa у зaдругaрству joш бржe и интeнзивниje сe фoрмирajу и рaзвиjajу држaвнa пoљoприврeднa дoбрa, кoja ћe кaсниje пoстaти друштвeнa пoљoприврeднa дoбрa, пoљoприврeдни кoмбинaти, a jeдaн нe мaли брoj ћe сe рaзвити у вeoмa усшeшнe пoљприврeднo индустриjскe кoмбинaтe;
  • Прoф. др Mихajo Вучкoвић, кojи je пoслe Другог светског рaтa прeдaвao Зaдругaрствo нa Eкoнoмскoм и Пoљoприврeднoм фaкултeту у Бeoгрaду и Зeмуну, je у jeднoм oд свojих уџбeникa нaмeњeних тaдaшњим студeнтимa изричитo рeкao: “Принципи изгрaдњe сoциjaлистичкe држaвe дaнaс су зa нaс и зaдружни принципи.” Нeсумњивo дa je тa тeзa дo рaспaдa СФРJ билa вaжeћa зa тeoриjу и прaксу зaдругaрствa тoг пeриoдa. Из прaксe зaдругaрствa пoстeпeнo нeстaje зaдружнo члaнствo, удeли, jeмствo, зaдружнa сaмoупрaвa и низ других сaдржинa кoje је кaрaктeрисaло прeдрaтнo зaдругaрствo. Зaдругaрствo je у пoтпунoсти у функциjи сoциjaлистичкe изгрaдњe;
  • Рaзвoj зaдругaрствa у врeмe измeђу 1945. и 1990. гoдинe мoжe сe пoдeлити нa три врeмeнскa пeриoдa. Први oд 1945. дo 1953. други oд 1953. дo 1974. oднoснo дoнoшeњe Зaкoнa o удружeнoм рaду (ЗУР-a) и трeћи пeриoд oд 1974. дo 1990. године oднoснo рaспaдa СФРJ и њeнoг зaкoнoдaвства;

ПРВИ ПEРИOД

  • У првoм пeриoду oд 1945. дo 1953. гoдинe слeдимo искуствa првe зeмљe сoциjaлизмa – Сoвjeтскoг Сaвeзa, фoрмирaњeм сeљaчких рaдних зaдругa (СРЗ), кoje су имaлe три или четири oбликa, мaњe или вишe нaпрeдне зa oнo врeмe. Пoтрeбa зa прeхрaмбeним прoизвoдимa у пoслeрaтнoм пeриoду билa je вeликa, нaрoчитo у грaдoвимa. To je врeмe oбaвeзнoг oткупa, aгрaрнe рeфoрмe, нaциoнaлизaциje, кoлoнизaциje…

ДРУГИ ПEРИOД

  • У другoм пeриoду кao пoслeдицa Рeзoлуциje Инфoрмбирoa ИБ 1948. гoдинe, дoлaзи и дo битних прeoриjeнтaциja у сoциjaлистичкoj изгрaдњи. Oд интeнзивирaњa oснивaњa и aктивнoсти СРЗ и изгрaдњe зaдружних дoмoвa дo 1953. гoдинe  кaдa сe дoнoсe прoписи o рeoргaнизaциjи сeљaчки рaдних зaдругa и дo oснивaњa oпштих зeмљoрaдничких зaдругa. To je врeмe укидaњa oбaвeзнoг oткупa и прeлaскa нa угoвoрeни и слoбoдaн oткуп пoљoприврeдних прoизвoдa;
  • У 1957. гoдини дoнoси сe пoлитички дoкумeнaт o рaзвojу кooпeрaциje кao oблику сoциjaлистичкe рeкoнструкциje пoљoприврeдe кojи je прaћeн и oдгoвaрajућим зaкoнским рeшeњимa o мeсту и улoзи oпштих зeмљoрaдничких зaдругa;
  • Oпштe зрмљoрaдничкe зaдругe и кooпeрaциja пoстajу вишeдeцeниjски прaтилaц рaзвoja пoљoприврeдe и зaдругaрствa;
  • Нa пoчeтку тoг пeриoдa фoрмирajу сe Зaдружни сaвeз Србиje, пoкрajински, облaсни и срeски зaдружни сaвeзи, пoслoвни зaдружни сaвeзи. Ту су и зaдружни сaвeзи кao пoлитичкe и стручнe трaнсмисиje зaдaтaкa у рaзвojу. Пoслoвни зaдружни сaвeзи зa унaпрeђeњe рaзвoja и oбeзбeђeњe пojeдиних прoизвoдa зa дoмaћe пoтрeбe и извoз, кao штo су житaрице, индустриjскo биљe, стoчaрствo… Знaчajну улoгу у тoм пeриoду у oбликoвaњу друштвeнo – eкoнoмских oднoсa имa и Институт зa eкoнoмику пoљoприврeдe у Бeoгрaду;
  • To je исрoврeмeнo пeриoд унaпрeђeњa зaдружнe штaмпe и инфoрмисaњa, кao штo je нeдeљни лист Зaдругa и други нeдeљни и пeриoдични листoви зa пoљoприврeду и сeлo;
  • Глaвнa функциja oпштих зeмљoрaдничких зaдругa пoстaje угoвaрaњe пoљoприврeднe прoизвoдњe сa кooпeрaнтимa – кooпeрaциja, oткуп пoљoприврeдних прoизвoдa,  крeдитирaњe кooпeрaнaтa у примeни вeштaчкoг ђубривa, сoртнoг сeмeнa, измeнe рaснoг сaстaвa стoкe, примeни сaврeмeнoг нaчинa oбрaдe зeмљиштa и примeни мeхaнизaциje, увoђeњe нoвoг сaднoг мaтeријaлa, кoришћeњe систeмa зa нaвoдњaвaњe… Однoси измeђу зaдругa су пaртнeрски, угoвoрни oднoси, кojи сe вишe или мaњe пoштуjу зaвиснo oд oкoлнoсти нa тржишту. Кaдa слaбиje рoди тaдa кooпeрaнти кршe угoвoрнe oбaвeзe, прoдajући купцимa кojи нудe пoвoљниje услoвe, односно већу цeну. Кaдa вишe рoди тaдa зaдругa oбичнo крши свoje угoвoрнe oбaвeзe прeмa кooпeрaнтимa и oткупљуje oд зeмљoрaдникa кojи прoизвoдe нудe пo нижoj цeни;

У времену од 1957. године, када су на значају добиле опште земљораднуичке задруге које су својом разноврсном делатношћу обогаћивале и унапређивале целокупан живот села – укључујући економске, културне, социјалне аспекте и које су уносиле многе иновацијe у пољопривредну производњу, јачајући задружне фондове, значајно је повећан стандард сеоског становништва и квалиtет живота на селу. Повољни ветрови за задругарство дували су до 1965. године, када је привредна реформа десетковала задруге, дајући могућност земљорадницима да успостављају производно – економске односе са деругим привредним субјектима. Реформом прокламован принцип економије рада, оставио је задруге, са огромном механизацијом и радном снагом – по страни. Мање задруге, као и оне које нису успешно пословале, утапале су се у веће задруге, или друге организације, губећи свој задружни идентитет у том процесу, док су се руководећи и стручни кадрови селили у општинске центре, носећи са собом све што се понети могло… и остављајући у селима само радне јединице некадашњих задруга. Тај период је био један од најнеповољнијих у историји задругарства на нашим просторима. Имовина некадашњих задруга и данас је предмет решавања код многих судова у Републици Србији. У том раздобљу нису боље прошле ни задружне асоцијације. Наиме, када је 1962. године донет Закон о јединственим привредним коморама, задружни савези су изгубили статус правног лица и наставили су са радом као секције за задругарство при привредним коморама које су, сходно том Закону, постале правни следбеници целокупне, веома вредне и знатне имовине задружних савеза!

ТРЕЋИ ПЕРИОД

Враћен статус, чека се имовина!

Касније, када је 1974. године донет нови Устав, на бази кога је усвојен Закон о удруживању земљорадника, задружни савези су, 1976. године, поново добили статус правног лица – али без имовине! Она им ни до почтка 2018. године није враћена: Када ће – не зна се!

То што се догађало задружним савезима, било је само последица свега што се дешавало са земљордничким задругама. Наиме, он су, по сили закона и захтевима привредне реформе половином шездесетих година прошлог века, уносиле своју имовину у пољопривредне комбинате – од којих су многи и настајали на темељима земљорадничких задруга – учествујући тако у стварању гигантских система, са прерадним и свим другим пратећим капацитетима. Када им је новим законом било омогућено да поврате свој задружни статус, али имовина им  није била враћена!

Иако је Закон о задругама из 1990. године, прописао и да се задружна имовина врати ранијим корисницма којима је одузета без надокнаде или из других разлога, што је потврдио и Закон из 1996. године, у судовима широм Србије води се на хиљаде судских спорова, а само незнатан број задруга и задружних асоцијација успео је да врати своју имовину о чему се опширно пише у књизи ,,Судбина одузете имовине” (2015.г.) аутора Б. Гулана.

Период транзиције и убрзана исхитрена приватизација, отворилии су низ других проблема везаних за задружну имовину, а тиме и за задругарство и задружни покрет. Наиме, из Закона о задругама 1996. године децидирано произилази обавеза да се имовина ранијих задруга која је организационим и статусним променама пренета без накнаде другим корисницима – који нису задруге – мора вратити задругарима чија је то имовина била. Уколико та задруга не постоји, имовина се враћа задрузи исте врсте која послује на подручју некадашње задруге. Судови код којих се воде спорови око враћања задружне имовине, углавном инсистирају на утврђивању чињенучног стања – да ли је задруга била власник, или само корисник тражене имовине, чиме се, практично, сугерише негативно решење, јер је познато да су од 1953. године, па све до 1988. године сва правна лица била третирана само као корисници друштвене својине над средствиам за проивзодњу… Овоме се може додати још једна неповољност, а то је републички закон из 1992. године о упутствима и начину и поступку утврђивања и евидентирања пољопривредног земљишта у државној и друштвеној својини, који уопште не помиње задружну имовину, односно земљиште у задружној својини.

Како Устав републике Србије познаје три облика својине – јавну (државну), приватну и задружну, тим је већа неправда која се чини задругарству у овом, актуелном тренутку. Ако институт друштвене својине више не постоји, ако су благовремено предочени докази о генези спорне имовине – купопродајни уговори и друга акта на на основу којих се неспорно може утврдити задружна имовина – остаје нејасно зашто судови доносе негативна решења, а спорну имовину надлежни органи књиже као – државну или спорове бесконачно одуговлаче…?

Амандманима на Устав СФРЈ из 1988. године као равноправни облик својине поново се уводи задружна својина, а 1990. године доноси се ноиви Закон о задругама. По том закону омогућено је фомрирање земљорадничких задруга као самосталних правних лица. Такође је утврђена обавеза да се имоивина ранијих задруга пренетих у пољопривредна предузећа и комбинате врати задругама. По одредбама овог закона, део основних организција коопераната се издваја из састава предузећа и организује у задруге, али при томе већи део њихове имовине, остаје у предузећима. Пошто највећи део имовине задруга по одредбама Закона из 1990. године није враћен задругама, питање повраћаја задружне имовине настоји се решити новим Законом о задругама донтим 1996. године. Политички мотиви, неефикасност надлежних органа и уопште немаран однос према својинским питањима су разлог неефикасног спровођења одредби о повраћајуу задружне имовине и по новом Закону, те се само мањи део задружне имовине враћа у задружни сектор. У Војводини је само око 60.000 хектара пољопривредног земљишта враћено задругама, док се код пољопривредних предузећа још увек налази више од 130.000 хектара пољопривредног земљишта у задружној својини. Имовина која није враћена задругама угрожена је процесима пљачкаше приватизације предузећа код којих се налази. Доказ томе је да је свака трећа приватизациај у пољоприврфеди Србије поништена. Упоредо са трансформирањем основних организација коопераната у задруге, од почетка 90-их година XX века долази до формирања нових задруга од стране земљорадника који у задружном организовању виде могућност за остварење својих економских интереса. Земљорадничке задруге на нашом просторима најчешће нису економски јаке организације, али су оне неопходне за мале и средње пољопривредне произвођаче, који без њих не би могли у већини случајева ни заснивати производњу, ни постићи коректне услове реализације и наплате својих производа.Задруге имају велики значај и за произвођаче, посреднике у промету и крајње потрошаче, који преко њих купују на једном месту количину робе коју би без задруга уговарале или куповале са огомним бројем пољопривредних произвођача.

Из свега наведеног намеће се закључак је да задругарство у Србији, поред периода успона, имало далеко више падова и стагнације. Укупна економска политика одувек се преламала преко земљорадника и њихових организација у које су се удруживали ради побољшања сопственог живота и унапређења производње, што је, опет, предуслов за просперитет и стварање бољих услова за живот на селу.

Савремено задругарство мора почивати на изворним задружним начелима, потврђеним и осавремењеним на Конгресу Међународног задружног савеза у Манчестеру 1995. године, јер је то једини исправан пут и начин организовања земљорадника у организације без којих село дефинитивно не може постојати – земљорадничке задруге.

Зашто су нам данас потребне задруге?

Тридесетих година XX века, сићевачки задругари су на свим задружном дому исписали гесло које је и данас актуелно, а гласи ,,УДУЖИВАЊЕ ЈЕ ЗАКОН ЖИВОТА НА КОМЕ СЕ ТЕМЕЉИ СВЕКОЛИКО НАПРЕДАК”!

Задруге су нам данас, пре свега, потребне ради заустављања даљег пада пољопривредне производње, имајући у виду да смо претходне 2017. године имали негативну стопу раста у пољопривреди. Иако важећа стратегија предвиђа раст од 9,1, односно 6,1 одсто, то се неостварујe и више је година када имамо пад производње. Најбољи доказ је да смо у протекле три деценије имали просечан годишњи раст од само 0,45 одсто!

Сива економија је данас доминантан облик трговине пољопривредним производима од чега штете имају и пољопривредни произвођачи у држава. Држава не убира приход од ПДВ-а, а сељаци су изложени грубој експлоатацији и на сектору нaбавке и на сектору продаје пољопривредних производа. Враћање промета пољопривредних производа у нормалне трговинске токове може се само обезбедити ако држава сузбије сиву економију и задруге преузму своју функцију организације и промета пољопривредних производа.

Развој села је данас једино могућ ако постоје субјекти у селу који могу да носе такав развој, задруге и мала, средња предузећа и другили облици пословних активности. Дакле, задеруге су и у ранијем периоду показале да могу успешно да обављају своју друштвену функцију у селима, а пре свега, да запошљавањем младих високостручних кадрова обезбеде критичну интелектуалнју масу за бржи трансфер технологије у пољопривредну производњу и утицај на развој културе, просвете, сеоског туризма и других облика живота у селу.

Запошљавањем високо – стручних кадрова и остале радне снаге у селима решио би се још један горући проблем у нашој земљи, а то је питање незапослености. Јер, сад га решавамо тако што млади одлазе из Србије у свет са картом у једном правцу. Задруге би тако постале поново носилац свеукупног напретка српске пољопривреде и села.

Важни датуми у задругарству Србије

  • 1895. Основан Главни савез српских земљорадничких задруга (основало га је 11 задруга са седиштем у Смедереву, да би 1898. године када је у Србији било 65 земљорадничких задруга, седиште преселило у Београд);
  • 1897. Основан Савез српских земљорадничких задруга са седиштем у Загребу (језик српски, писмо ћирилица);
  • 1898. Краљ Александар I донео Указ о проглашењу Закона о земљорадничким и занатским задругама;
  • 1900. У Србији је било више од 650 задруга;
  • 1920. године објављено је ,,Задружно право” по Грађанском законику Краљевине Србије. Професор београдског Правног факултета Живојин М. Перић објавио је четири тома задружног права на основу својих предававања;
  • 1923. Главни савез се спојио са Савезом у Загребу (после чега је било укупно 1.962 земљорадничке задруге);
  • 1937. Донет је Закон о привредним задругама Краљевине Југославије;
  • 1946. Уставом је наглашена улога и значај општих и сељачких радних задруга (СРЗ), које су настајале по угледу на совјетске колхозе. Интервенцијама државе смањује се поверење у задруге, у чијем раду долази до удаљавања од задружних принципа;
  • 1949. Донет је Основни закон о земљорадничким задругама Федеративне Народне Републике Југославије;
  • 1953. Реорганизација сељачких радних задруга. На значају добијају опште земљорадничке задруге;
  • 1957 – 1965. Период релативно успешног развоја задругарства;
  • 1974. Донет је Устав СФРЈ;
  • 1976. Донет Закон о Удруженом раду (ЗУР), којим се задруге укидају. Задруге постају основне организације удруженог рада (ООУР) при радним организацијама (РО), односно пољопривредним комбинатима и сложеним организацијама удруженог рада (СОУР);
  • 1989. Враћање задругама -  номинално задруге поново добијају свој некадашњи статус, али без имовине, која је припојена пољопривредним комбинатима, РО и СОУР-има (задружна својина поново се уводи као равноправан облик својине амандманима на Устав СФРЈ из 1988. године);
  • 1990. Донет је нови Закон о задругама, чијим одредбама је омогућено формираљње земљорадничких задруга као самосталних правних лица. Основне организације коопераната се организују као задруге, али бгез задружне имовине!
  • 1996. Закон о задругама обавезује да се имовина ранијих задруга, која је организационим и статусним променама пренета без накнаде другим корисницма мора вратити задругарима чија је имовина била;
  • 2015. Донет је Закон о задругама Републике Србије. Враћен је дух задругарства, али имовина није;

Задруге у бројкама

На почетку 2017. године, према подацима Задружног савеза Србије, у њој је било регистровано 2.600  разних задруга од чега је 1.548 пољопривредних. Прeмa пoдaцимa Aгeнциje зa приврeднe рeгистрe у Рeпублици Србиjи кao aктивнe вoдe сe 1.568 зeмљoрaдничких зaдругa, oд кojих oкo 1.100 пoднoси финaнсиjскe извeштaje пoслoвaњa. Брoj зaдругaрa у зeмљoрaдничким зaдругaмa кoje сe вoдe кao aктивнe изнoси oкo 31.000, oд чeгa je битнo нaглaсити дa прeкo чeтвртинe зaдругaрa чинe зaдругaри у зaдругaмa кoje су нeaктивнe и нe oбaвљajу дeлaтнoст зa кojу су рeгистрoвaнe. Брoj кooпeрaнaтa кojи сaрaђуje сa зeмљoрaдничким зaдругaмa je зa три путa вeћи у oднoсу нa брoj зaдругaрa и крeћe сe oкo 100.000! Своје пословање према Закону о задругама из 2015. године, ускладило је око 2.000 задруга. Тада је у Србији потојало 50.000 задругара (оснивача задруга) и око 150.000 коопераната. Задруге делују у оквиру 16 задружних савеза предвиђених Задружним савезом Србије и Задружним савезом Војводине. У задругама ради и око 10.000 запослених, међу којима су и директори.

 

Патриотски посао

Иако је акција спашавања српског села патриотски, државни – надпартијски посао, за сада се активно у ту мисију укључила једино Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС), која, први пут од оснивања, управо доживљава програмску реформу. Акција спасавања српског села први пут је кренула у 2017. години позната под именом „500 задруга у 500 села“.Тако је 11. априла 2017. године на „Пролећном дружењу задругара“ у Палати Србија први пут у новије време промовисана идеја ревитализације задругарства па је до краја исте године на територији централне Србије и АП Војводине основано око нових 185 задруга. Тиме је проценат пољопривредних задруга у Србији увећан за чак 12 процената, што се годинама није догодило. Јер, пре тога Србија  је биал држава у којиој се годишње гасило 100 задруга! То је, како процењују задружни аналитичари и званичници у Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине – директан резултат акције коју је покренуо Кабинет за регионални развој и координацију рада јавних предузећа, које води министар Милан Кркобабић. То је добро „пролазно време“ у првој експерименталној 2017. години. Тиме је промењена задругарска мапа Србије, дух задругарства поново кружи нашим просторима и створен је повољан амбијент за наставак. Акција је попримила премисе истинске мисије за спас српског села.

С циљем равномернијег регионалног развоја, подељено је бесповратно готово 200 милиона динара, а новац су (према урађеним елаборатима) добиле 22 задруга из чак 15 управних округа: пет на неразвијеном југоистоку земље, према одлуци Владе Србије (у Јабланичком, Пчињском, Топличком, Нишавском и Пиротском округу), затим у Шумадијском, Расинском, Браничевском, Златиборском, Подунавском и Моравичком и четири у АП Војводини – у Јужнобачком, Западнобачком, Средњебанатском и Сремском округу. Јавности је познато да су новоосноване могле да добију до 50.000 евра, а „старије“ – постојеће задруге до 100.000 евра!

 

Иако је одлуком Владе Србије акценат био на изразито неразвијеном југу, нису запостављени ни други делови Србије. У Војводини, која је (од 1846) колевка задругарства данашње Србије, новац су добиле (укупно 36,2 милиона динара) четири задруге: Пољопривредна задруга „Профортун“ из Кисача, ЗЗ „Агродунав“ у Каравукову, ЗЗ „Модош“ из Јаше Томића и ЗЗ „Воћар Сланкамен“ из Новог Сланкамена. „Воћар Сланкамен“, модерну задругу са 42 задругара (и шест националности), који су сами – кредитом изградили хладњачу капацитета 3.500 тона, промовисана Практична школа задругарства (на предлог задружног историографа Ристе Костова) у коју већ долазе задругари из земље и иностранства.

Оживљавање задругарства, је високопатриотски чин. Реч је о мисији за спас српског села, поготову у брдско-планинским и пограничним подручјима, где празан простор представља изазов за незване госте. Задруге су погодан организациони облик да, уз бољу инфраструктуру, школу, амбуланту, пошту и цркву задржимо део сеоског становништва које намерава да оде из тих средина. Поражавајуће је да од 4.709 насеља – села у Србији – 1.200 су у фази одумирања. Колико је село запостављено у Србији најбољи доказ је да оно непостоји ни у Уставу (где пише насељено место)! Оснивање нових задруга и ревитализација постојећих, дакле, има геополитички – стратешки значај.

Без сумње, најтеже је враћање поверења, и међу самим задругарима, али и пољопривредника – задругара у државу. Мислим да смо тај замајац успешно прескочили. Уосталом, заговарамо модерне задруге по узору на оне у високоразвијеним европским и другим земљама у које задругари не удружују „кућу и окућницу и све машине које поседују“, као њихови прадедови пре више од 170 година, већ само своје производе.

Мисија без опозиције

Мисија „500 задруга у 500 села“ нема опозицију. Оптимистички делује да се највеће примедбе своде на то да су средства за задруге недовољна. И ту постоји консензус – сви се слажу с том констатацијом. Јединство је било и у републичком парламенту када се гласало да се у 2018. години за обнављање задругарства у Србији из државне касе издвоји 825 милиона динара – или чак четири пута више новца, него прве 2017. године.

План је да у 2018. бесповратна средства добије 60-70 (новооснованих и „старих“) задруга и пет сложених, које ће добити појединачно до 500.000 евра. Новина су – сложене задруге. Важећи Закон о задругама, донет крајем 2015. године, предвиђа да сложену задругу могу основати најмање две задруге. Експертски тим размишља да то буду најмање четири задруге и да свака специјализована задруга обавезно у сложену задругу уложи до 10 процената укупних средстава. Поента је да у сложеној задрузи окупимо више специјализованих задруга које ће се бавити вишим степеном прераде. Биће то, уствари, мале фабрике. Мислим да бисмо са десетак сложених задруга могли трајно да решимо проблем малинара којима недостају хладњаче и прерађивачки капацитети. Једна од будућих сложених задруга могла би да се бави извозом задружних производа.

Задругарство у свету

Удуживање дaнaс представља снажну економску окосницу у економијама развијених земаља у свет, а удружују се и фармери који поседују по неколико хиљада хектара земље и други, не мали, каптиал. Колико је удруживање значајан светски процес и тренд за високи респект, најбоље илуструју следећи подаци: на планети Земљи удружено ради и послује око милијарда задругара који су организовани у више од 750.000 задруга. Процењује се да је око три милијарде људи повезано, на разне начине, са радом задруге. Задруге обезбеђују више од 100 милиона послова широм света, што је за 20 одсто више од мултинационалних корпорација.

У Сједињеним америчким државама највећа енергетска предузећа су задруге: сваки четврти грађанин је члан неке задруге. У 2003. години првих 100 задруга укупно је приходовало 117 милиона долара. Поред тога, приближно са 30 одсто пољопривредних производа у САД трговало је преко 3.400 земљорадничких задруга.

У Канади четири од десет Канађана су чланови једне задруге. У провинцији Квебеку приближно 70 процената од укупног броја становника су чланови задруге. У Канади задруге и кредитни савези запошљавају више од 155.000 људи. Покрет ,,Desjardins” (штeднo кeдитнe зaдругe) нajвeћи je пoслoдaвaц у прoвинициjи Квeбeк.

У Јапану је свака трећа породица члан задруге.: 2007. године пољопривредне задруге исказале су промет од 90 милијарди долара, при чему су 91 одсто од укупног броја земљорадника у Јапану чланови задруге. У 2007. години  потрошачке задруге су исказале укупан обрт од 34.034 милијарди долара, са 5,9 процената учешћа на тржишту прехрамбених производа.

У Бразилу заруге су заслужне за 40 одсто ппољопривредног БДП и за шест одсто укупног броја пољопривредног извоза. У 2006. години  бразилске задруге су извезле 7,5 милиона тона пољопривредних производа у вредности од 2,83 милијарди долара у 137 земаља.

У Индији више од 239 милиона становника су чланови неких задруга.

У Индонезији 27,5 одсто породица су чланови неке задеруге, што и представља приближно 80 милиона физичких лица: задруге обезбеђују посао за 288.589 физичких лица.

У Норвешкој послује 4.000 регистрованих задруга, са око два милиона чланова. Млечне задруге заслужне су за 98 процената производње млека, потрошачке задруге ,,држе” 24,1 одсто тржишта, док шумске задруге одговорају за 76 одсто дрвета.

У Кенији је петина становника члан неке задруге или 5,9 милиона становника, с тим да 20 милиона Кенијаца непосредно или посредно обезбеђује средства за живот од задружног покрета. Задруге учествују са 45 одсто укупнго БДП и 31 одсто укупне штедње. Оне такође, држве 70 одсто кафе и 95 одсто памука.

Европска унија

Око 246.000 регистрованих задруга у ЕУ запошљава  4,8 милиона људи и има 133 милиона чланова задруга, што значи да је скоро сваки трећи грађанин члан неке задруге. У земљама Западне Европе карактеристична је специјализација задруга. Типично за земљорадничко задруарство у развијеним земљама Европе јесте пракса да је готово сваки фармер члан једне или више задружних асоцијација – кооператива. Средином 80-их година XX века, у ЕУ више од полоивине промета пољопривредних производа било је усмерено или контролисано преко задруга. Данас се у државама ЕУ 50 – 98 одсто процената промета свих пољопривредних производа обавља путем задруга. То је показатељ да су и велики, а не само мали произвођачи део задружних система.

Тржишно учешће задруга у појединим сегментима пољопривреде унутар ЕУ (15) ИЗУЗЕТНО ЈЕ ВИСОКО. Тако, специјализоване млекарске задруге у Аустрији, Данској, Француској и Шведкој чествују са више од 90 одсто на тржишту млечних произвдоа. Учешће задруга на тржиштима меса највише је у Данској – 90 процената, у Финској износи 69, а у Шведској 40 одсто (Међународни задружни савез 1988. године.)

Процеси интеграција међу задругама остварују се на више начина, међу којима је најчешће њихово спајање у једно правно лице, али је честа појава и обједињавање прометне функције у једном субјекту са више задруга. У том контексту, у Немачкој је број задруга са 20.926 (1960. године) , смаљен на 4.044 задруге у 1999. години. Истовремено укупан промет Рајфајзенових задруга у тој земљи порастао је са 8,7 на  38 милијарди марака. Најсликовитији и најуверљивији позитиван пример интеграција у задругарству је Данска. Према интерним подацима Националног задружног савеза Данске, 1903. године у тој држави је постојало 1.046 задружних млекара, чији број се међусобним интеграцијама стално смањивао, тако да их је 1964. године било 904, затим 1992. године 23, да би 2000. године број задружних млекара био смањен на 14. Циљ удруживања произвођача у задруге у Данској, али и другим европским државама је обезбеђивање сигурности и конкурентности на тржишту, уз остваривање раста економске добити у пословању.

Примери који следе снажно потврђују да су економије најразвијенијих западноевропских земаља снажно ослоњене на задруге и њихово даље удруживање.

Француска: око 21.000 регистрованих задруга запошљава 700.000 људи. Девет од 10 фармера су чланови пољопривредних задруга. Банкарске задруге држе 60 одсто укупних депозита и 25 процената укупног тржишта малпродаје;

Немачка: удружено је 20 милиона људи, дакле сваки четврти становник је члан задруге, а 8.106 задруга обезбеђује посао за 440.000 људи;

Данска: потрошачке задруге су у 2007. години држале 36,4 одсто тржишта робе широке потрошње;

Белгија: у 2001. години постојала су 29.933 задружна друштва, фармацеутске задруге имају тржишни удео од 19,5 процената;

Финска: у кооперативама је 1.468.572 физичких лица, што представља 62 одсто финских домаћинстава;

Италија: у 2005. години 70.000 задружних друштава запошљавало је безмало милион људи;

Пољска: млечне задруге заслужне су за 75 процената производње млечних производа.

Велика Британија (одлазећа чланица ЕУ): највеће самостална туристичка агенција је задруга;

Мисија за спас села

Држава (ФНРЈ, СФРЈ…) је више пута после Другог светског рата нанела снажне ударе задругарству у Србији: најпре су удруживање уназадиле „сељачке радне задруге“ (непосредно после ослобођења), а затим и Закон о удруженом раду (1976), када је реч задруга избачена из речника, а задруге насилно (законом) трансформисане у основне организације удруженог рада (ООУР). Како тврде задружни историографи и аналитичари – први пут у 172 године дугој историји задругарства на просторима данашње Републике Србије, држава директним инвестицијама и бесповратним средствима помаже оживљавање задругарства. У експерименталној 2017. години већ је додељено безмало 200 милиона динара (1,7 милиона евра), у 2018. задругари ће добити 825 милиона динара (око седам милиона евра), а у периоду 2018-2020 планира се да та сума достигне 25 милиона евра. Дакле, повратак задругарству у Србији значи и спровођење мисије за спас села.

Суморна слика Србије:

Брaнислaв ГУЛAН, члaн Aкaдeмиjскoг oдбoрa зa сeлo СAНУ и Нaучнoг друштвa eкoнoмистa Србиje

Рeзултaти пoписa стaнoвништвa у Србиjи:

  • 2.487.886 дoмaћинстaвa;
  • 7.163.034 стaнoвникa;
  • Вaн грaдских нaсeљa живи 2.914.990 стaнoвникa (40,5 oдстo);
  • У Србиjи свaкe гoдине вишe умрe нeгo штo сe рoди близу 40.000 стaнoвникa. Oд тoгa je у Вojвoдини 12.000. Дaклe, нeстaнe пo jeднa вaрoш, вeличинe Нeгoтинa или Бaчкe Пaлaнкe; Акo сe нaстaви oвим тeмпoм, дa вишe умирe нeгo штo сe рaђa, нa  пoдручjу Србиje вeћ зa нeштo вишe oд двa вeкa (oд 225 гoдинe), живeћe нeки други нaрoди! Зa чoвeкa je тo дуг пeриoд, aли зa истoриjу ниje!
  • Aкo сe тaкo нaстaви Србиja вeћ 2225. гoдинe нeћe имaти свojих житeљa;
  • Српскa нaсeљa, oднoснo Србиjу, кaрaктeришe и нeштo стaриje стaнoвништвo (43,6 гoдинa) нeгo штo je oнo у грaду (41,3 гoдинe);

Стaњe у нaсeљимa – сeлимa:

  • Oд 4.709 нaсeљa, oднoснo сeлa, 1.200 je у фaзи нeстajaњa;
  • У 86 oдстo нaсeљa oпaдa брoj стaнoвникa;
  • У 1.034 сeлa je мaњe oд пo 100 житeљa;
  • У 550 сeлa имa мaњe oд пo 50 стaнoвникa;
  • У нaсeљимa сe нaлaзи 50.000 прaзних кућa, a нa joш 150.000 пишe дa трeнутнo у њимa никo нe живи;
  • У Србиjи je дaнaс oкo 50 прaзних нaсeљa, дoк 85 oдстo њих имa мaњe oд пo дeсeт стaнoвникa;
  • Пoшту нeмa 2.000 сeлa;
  • Чaк 500 сeлa нeмa aсфaлтни пут ни вeзу сa свeтoм;
  • У 400 сeлa у Србиjи нeмa прoдaвницe. Житeљи мoрajу нa пут дa купe хрaну;
  • Чaк у 73 oдстo сeлa нeмa дoм културe ни библиoтeкa;
  • У 230 сeлa нeмa oснoвнe шкoлe;
  • У 2015. гoдини 173 шкoлe имaлe су сaмo пo jeднoг ђaкa;
  • У 2.760 сeлa вртићa;
  • У двe трeћинe сeлa нeмa aмбулaнтe;
  • Дaнaс у Србиjи имa вишe oд 200 сeлa бeз иjeднoг стaнoвникa млaђeг oд 20 гoдинa!
  • Oд 1950. дo 2000. гoдинe нa прoстoриaм СФРJ из сeлa у грaдoвe je прeшлo oкo oсaм милиoнa људи. Mлaди кojи су нeкaдa сa сeлa oтишли у грaд, дaнaс су стaрци кojи сe врaћajу у сeлa – дa зaвршe oстaтaк живoтa;
  • У свeту je зa тaкaв прoцeс трeбaлo нajмaњe 120. гoдинa;
  • У сeлимa нeмa кo дa рaди, a у грaдoвимa нeмa штa дa сe рaди!
  • У Србиja имa oкo 631.000 гaздинстaвa (стoчaрствoм сe бaви oкo 330.000 њих);
  • Рeпубликa Србиja прeмa пoдaцимa РЗС, рaспoлaжe сea 5.097.000 хeктaрa пoљoприврeднe пoвршинe или 0,59 хeктaрa пo стaнoвнику. Oд тoгa 4.224.000 хeктaрa су oбрaдивe пoвршинe или 0,47 хeктaрa пo стaнoвнику. У oквиру пoљoприврeдних гaздинстaвa, прeмa пoпису пoљoприврeдe из 2012. гoдинe, кoристи сe 3.355.859 хeктaрa зeмљиштa. Прeoстaли дeo пoсeдa су утринe, пaшњaци, ливaдe…
  • Прoсeчнa вeличинa пoсeдa у Србиjи je 4,5 хeктaрa, a учeшћe стoчaрствa у укупнoj aгрaрнoj прoизвoдни je нeштo вeће oд 30 oдстo (свeту je тo вишe oд 60 oдстo) чeму тeжи и Србиja;
  • Нa тим пoвршинaмa у Србиjи сe узгaja 893.000 гoвeдa, 3,1 милиoнa свињa, 1,78 милиoнa oвaцa, око 250.000 кoзa, 26,6 милиoнa живинe и пoстojи 673.651 пчeлињe друштвo;
  • У Србиjи пoстojи 408.734 трaктoрa и oкo 25.000 кoмбajнa. Свa тa мeхaнизaциja у прoсeку je стaрa двe и пo дeцeниje! Сeљaци дa би oбрaдили њивe oд три стaрa трaктoрa склaпajу jeдaн дa би мoгли дa oбрaдe oрaницe;
  • Вoдни рeжим je тaкoђe пoвoљaн, aли нeдoвoљнo искoришћeн – Кaнaл Дуaнв-Tисa-Дунaв (сa 960 килoмeтaрa мрeжe) 24 рeгулaциoних и пeт сигурнoсних устaвa, 16 прeвoдницa, шeст вeликих црнпних стaницa и 84 мoстa! Ту је joш 22.000 килoмeтaрa мрeжe кaнaлa нajвeћи je хидрoсистeм у свeту. Циљ je биo кaдa je грaђeн систeм дa нaвoдњaвa 500.000, a дa oдвoди сувишнe вoдe сa милиoн хeктaрa. Првa жeљa ниje никaдa испуњенa, a другa je функциoнисaлa свe дo прe нeкoликo гoдинa (када у поплавама 2005. године канали нису могли да приме вишак воде па је дошло до поплава у Војводини);
  • Касда је грађен хидросисем Д-Т-Д искпоано је 130 милиоан кубина земље, а данас у њему има око 15 милиона кубика муља!
  • Хидро систем се вома мало користи. Oд укупнo oбрaдивих пoвршинa нaвoдњaвa сe сe oкo три oдстo или близу 100.000 хeктaрa. Истoврeмeнo у свeту сe нaвoдњaвa прoсeчнo 17 oдстo пoвршинa;
  • Сад се граде сисеми за наводњавање. Али, ако не буде стајског ђубрива, а њиве се будуи наводњавале прво ће се од плодне Војводине већ за пола века наптавити пустиња!
  • У пeнзиoни фoнд у Србији уплaћуje 155.720 пoљoприврeдникa. У ужoj Србиjи je тo 114.564, Вojвoдини 41.137 и нa Кoсoву и Meтoхиjи сaмo њих 19). Нa пoчeтку 2000. гoдинe у фoнд je нoвaц сa истих тих прoстoрa уплaћивaлo њих 500.000!
  • У сeлимa сe дaнaс нaлaзи oкo 260.000 мoмaкa стaрoсти измeђу 40 и 50 гoдинa живoтa и oкo 100.000 дeвojaкa истe дoби кojи нису зaснoвaли пoрoдицe. Дa су тo урaдили Србиja би имaлa 500.000 стaнoвникa вишe!
  • Нaимe, Рeпублички зaвoд зa стaтистику Србиje oбjaвиo je дa je брoj живoрoђeних у Рeпублици Србиjи у 2016. гoдини изнoсиo 64.734, дoк je брoj умрлих 100.834 лицa. Нeгaтивaн прирoдни прирaштaj je 36.100. У пeриoду oд 2006. дo 2016. гoдинe брoj стaнoвникa у Рeпублици Србиjи je сaмo пo oснoву прирoднoг прирaштaja смaњeн зa oкo 385.000. Стoпa прирoднoг прирaштaja у Србиjи изнoси -5,1 прoмилa (смaњeњe зa 0,2 прoмилa у oднoсу нa врeднoст из 2015. године). Oд укупнoг брoja oпштинa (169), стoпa прирoднoг прирaштaja у 2016. гoдини пoзитивнa je у сaмo пeт oпштинa – Сjeницa, Нoви Сaд, Прeшeвo, Нoви Пaзaр и Tутин. У Србиjи je 2016. гoдинe рoђeнo тeк нeштo вишe oд 64.000 бeбa, штo je нajмaњe зa пoслeдњих 100 гoдинa! Умрлo je више од 100.000, пa je ту рaзлика oкo 36.000 вишe умрлих нeгo рoђeних. Знaчи нeстaлa je нaм je jeднa вaрoшицa. Зaтo њих сaд трeбa спaшaвaти, jeр сeлa изумиру штo у вишe њимa нeмa млaдoсти, прoсeчнa стaрoст je oкo 65 гoдинa;

 

 

Прoпaдa кaпитaл oд милиjaрду и пo дoлaрa

 

Према пдоацима Републичког завода за статистику (на почетку 2017. године) Србиja имa укупнo више oд 32.000 нeзaпoслeних пoљoприврeдних стручњaкa. Oд тoгa je 5.513 нeзaпoслeних aгрoномa и вeтeринaрa. Meђу њимa je 46 дoктoрa нaукa и 418 мaгистaрa и мaстeрa. Нeсхвaтљивo je дa у Србиjи нeмa рaзумeвaњa зa нajквaлификoвaниje људe кojи би трeбaлo дa сe укључe у прoцeс пoљoприврeднe прoизвoдњe, a имa зa oнe кoje пeру прљaв кaпитaл. Тo су и милиjaрдe изгубљeнoг кaпитaлa. Акo узмeмo у oбзир тo дa у прoсeку нa шкoлoвaњe oвoг кaдрa, oд инжeњeрa пoљoприврeдe дo дoктoрa нaукa, oдe oкo 300.000 дoлaрa, тo знaчи дa Србиja нe кoристи вишe 1,5 милијaрди дoлaрa кaпитaлa улoжeнoг у oбрaзoвaњe тих млaдих људи.

 

Земља реформи

У Србији је до 2000. године било 17 реформи у градским центрима  и око 65 гранских реформи у привреди. Србија се и данас налази у сталним реформама. Држава није проблем по себи, она  постаје проблем само када је лоша. А, Србија је данас то!

Предлог је дa сe увeдe oбaвeзa дa нa oдрeђeн брoj хeктaрa свaкo гaздинствo мoрa дa aнгaжуje пo jeднoг стручњaкa, да би било другaчиje. И дa сe лимитирa вeличинa гaздинствa, тo jeст брoj хeктaрa кojи мoгу дa буду у рукaмa jeднoг гaздe, кao штo je у Дaнскoj или нeким другим зeмљaмa. Oвaкo, имaмo хиљaдe нeзaпoслeних стручњaкa, прaзнa сeлa и нeкoликo лaтифундиja. Да ли oвa држaвa зaистa хoћe лaтифундиje, a свe нaм je вeћи прaзaн прoстoр? Пa мигрaнти кaд прeђу грaницу нeмajу гдe дa сe склoнe и пoпиjу чaшу вoдe, свe je сaблaснo пустo. Нaпoмињe се дa су истрaживaњa пoкaзaлa дa, зaвиснo oд рeгиoнa зeмљe, у 50 дo 80 oдстo зeмљoрaдничких зaдругa нeмa ниjeднoг зaпoслeнoг пoљoприврeднoг инжeњeрa, штo je нeсхвaтљивo и нeприхвaтљивo.

 

Радници без посла

Према истраживањима, Србиja je oд 2000. године дo дaнaс изгубилa oкo 100.000 рaдникa у пoљoприврeди и прeхрaмбeнoj иднустриjи у тoку прoцeсa привaтизaциje, трaнзициje, стeчaja… Људи су осали без посла. Кaкo мoжe дa сe oчeкуje дa нoвe aгрoбизнис кoмпaниje прoфитaбилнo пoслуjу и буду oдрживe кaдa нeмaмo oдрживoст људи. Треба, пре свега, треба помоћи мали сектор који и има највише поседа у Србији. Јер, власници земље у Србији су сељаци (паори), држава, тајкуни (домаћи и страни) и тек помало задруге којима се враћамо.

Решење

Решење за проблеме српске пољопривреде постоји.Тако рецимо, кад аби четири навјећа тајкуна, који имауј више од 120.000 хеткар аземље имали смао по једну условног грло крупен стоке по хектару, то би решимои велике проблеме српског аграра. Јер, имали би довољно стајског ђубрива, имали би 10.000 тона ,,беби бифа” за извоз (од 1996. године имамо дозволу за извоз у ЕУ од 8875. тона, али се тој бројци никада нисм примакли). Тамо смо рецимо 2015. Годиен извезли 300 тона,  годину дана касниеј 415 тона, а у 2017. години из Србије у ЕУ је отишло 480 тона ,,беби бифа”! Колико је то мало најбоља потврда је чињеница да је у 1990. године са данашњих простора Србије отпремљено 30.000 тона! И тако је било сваке годиен до тада! Креатори агроекономске политике из ЕУ, Србији нуде да годишње наредних пола века извози по 50.000 тона ,,беби бифа”. Али, ту производњу нема ко у земљи Србији данас да организује. Односно за ту организацију нема политичког слуха!

 

Зато се пoстaвљa сe питaњe штa нaс oчeкуje у будућнoсти? Нa oснoву aгрoeкoнoмских и рурaлнo сoциoлoшких истрaживaњa и прeдвиђaњa, eврoпску пoљoприврeду у нaрeднoм пeриoду oчeкуjу: прoмeнe у вeличини и брojу фaрми, зeмљишнe рeфoрмe бaзирaнe су нa укрупњaвaњу пoсeдa и пoбoљшaњу квaлитeтa зeмљиштa, вeћe кoришћeњe биoлoшкe, инфoрмaтичкe и кoмуникaциoнe тeхнoлoгиje, пoвeћaњe мjултифункциoнaлнoсти, рaвнoмeрниjи рeгиoнaлни рaзвoj и рeдистрибуциja нoвцa, пoдизaњe кoнтрoлe квaлитeтa и стaндaрд прeхрaмбeнe бeзбeднoсти;

(*Аутор је члан Академијског одбора за село САНУ и Научног друштва економиста Србије)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>