MISTERIJA NOVCA

O tome kako se i ko kreira novac je napisano nebrojeno knjiga, udžebnika, naučnih i stručnih radova. Konvencionalna monetarna teorija nam govori da se novac stvara preko mehnizma tzv. kreditne multiplikacija koja opet ima svoja dva vida: mikrokreditna multiplikacija na nivou jedne banke i makrokreditna mulitplikacaija na nivou sistema poslovnih bananka.  Iako centralna banka neposredno ne kontroliše sve tokove kreiranja primarnog novca (monetarne baze), ipak ona u normalnim uslovima ima dominantan uticaj na ukupan proces determinisanja monetarne baze preko neposrednog uticaja na visinu kreditiranja poslovnih banaka. Na taj način, postavljeno pitanje u kojem stepenu centralna banka može da kontroliše determinisanje novčane mase koncentriše se u stvari na pitanje stabilnosti monetarnog multiplikatora. Shodno tome, da bi banka odobrila kredit klijentu A, potrebno je da klijent B položi depozit u banku, ili da neko uplati novac na račun klijenta B. Dakle, svakom novoemitovanom kreditu prethodi novi depozit bez koga nema kreditne ekspanzije. Banke znaju da položeni depoziti, bez obzira na ročnost, neće odmah biti povučeni, a pogotovo neće svi depoziti biti povučeni u kratkom periodu. U modernom bankarskom sistemu novac stalno kruži, depozitno stanje banaka se menja ali nema drastičnih povlačenja novca, sem u situacijama velikih bankarskih kriza. Kako ekonomije u pravilu rastu – nominalno ili realno, svejedno – sa privrednim rastom će rasti i depoziti i kreditna aktivnost.

Polazeći od opisane logike, banke mogu sa visokom verovatnoćom izračunati koliko depozitnog potencijala mogu pretočiti u kredit a da ne ugroze svoju likvidnost. Likvidnost podrazumeva da banka u svakom trenutku ima dovoljno slobodnih sredstava da bez kašnjenja može izvršavati sve svoje obaveze prema klijentima i/ili trećim licima. Ako bi i došlo do iznenadnog šoka i privremenog poremećaja, solventne banke mogu pozajmiti novac na međubankarskom tržištu od drugih banaka, ili ga mogu pozajmiti od same centralne banke i tako ostati likvidne. Banka može odlučiti da od 100 dinara novog depozita emituje 80 dinara kredita, a da 20 dinara zadrži u obliku rezervi. (Koliko će rezervi ostati u gotovini, a koliko će biti na računu poslovne banke kod centralne banke je nebitno u ovom primeru.) Koliko će banke zadržati u obliku rezervi najčešće zavisi od regulative centralne banke. U ovom teorijskom slučaju, banke uvek zadržavaju 20 procenata depozita u obliku rezervi.

Kada je kredit emitovan, dužnik može iskoristiti ceo iznos svog odobrenog kredita (80 dinara) za kupovinu robe. U scenariju u kome prodavac robe ima račun kod druge banke, započet je proces multiplikacije novca. Banka prodavca dobija 80 dinara novog depozita, i sledeći logiku prve banke, emituje novi kredit u iznosu od 64 dinara, zadržavajući 20% priliva(16 dinara) u obliku rezervi.

Proces multiplikacije se nastavlja i treća banka, čije je klijent dobio 64 dinara, sada može emitovati svoj kredit od 51.2 din, zadržavajući 12.8 dinara kao rezervu. Kroz nekoliko iteracija proces će se iscrpeti i emisija kredita okončati.

Ako je ovaj mehanizam kreiranja novca tačan, tada centralna banka, propisujući stopu obavezne rezerve, teoretski može kontrolisati ukupnu količinu kreiranog novca, kao i novca u opticaju. U našem teorijskom slučaju, na svakih 100 dinara novog depozita i uz stopu rezerve od 20 procenata, moguće je kreirati dodatnih oko 400 dinara kredita kroz multiplikaciju (model beskonačne geometrijske serije). Ako bi centralna banka želela da kreira 900 dinara novih kredita, dovoljno bi bilo da stopu obavezne rezerve spusti na 10 procenata.

Iza ovog monetarnog mehanizma stoji sledeća logika – između količine novca u opticaju i BDP-a postoji manje-više stabilna relacija. Kontrolišući količinu novca u opticaju, centralna banka kontroliše i rast BDP-a. Koliko će biti novca u opticaju centralna banka kontroliše određujući visinu stope obavezne rezerve.

Ključne implikacije ovog modela su prvo, da centralna banka ima punu kontrolu nad kreiranjem novčane mase i drugo, da bez štednje nema kredita, a time ni investicija, ni razvoja. Implicitno, investicije se mogu finansirati samo domaćom štednjom, ili transferom inostrane štednje – bilo kroz kredite ili kroz strane investicije[1].

Formiranje monetarnog multiplikatora može se prikazati na više načina. Jedan od uobičajenih načina jeste da sistem funkcionalnih odnosa koji utiču na formiranje generalizovanog monetarnog multiplikatora prikaže koristeći depozite po viđenju (D) kao ključnu varijabilu monetarnog sistema. U tom slučaju, formiranje monetarnog multiplikatora može se prikazati na sledeći način:

M = D + G, B = R + G, R = r x (D+ T),

G = g x D, T = t x D,

U navedenim formulama, upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje:

M = Novčana masa
B = Primarni novac (monetarna baza)
D = Depoziti po viđenju
G = Gotov novac
R = Depoziti poslovnih banaka kod centralne banke
T = Oročeni i štedni depoziti
r = Stopa rezevi poslovnih banaka kod centralne banke
g = Stopa gotovog novca prema depozitima po viđenju
t = Stopa oročenih i štednih depozita prema depozitima po viđenju.

Gornji sistem jednačina moguće je računski transformisati, tako da transformacija dobija izgled sledeće serije jednačina[2]:

Ako je u ovim relacijama takođe poznata i količina primarnog novca, na primer B = 1000, onda možemo da izračunamo vrednosti za D, G, i M, odnosno vrednosti za monetarnu masu i njenu osnovnu strukturu, a to je sledeće: D = 1.428,5; G = 571; i M = 2000.
Ako dođe do porasta koeficijenata r, g, t, to utiče na smanjenje vrednosti monetarnog multiplikatora. Ako se smanji vrednost koeficijenata (r, g, t) to dovodi do porasta monetarnog multiplikatora i u tom slučaju pri datoj masi primarnog novca dolazi do većeg prirasta novčane mase.

Za razliku od teorijskog modela koji sam opisao, realistični model kreiranja novca počiva na bankarskom sistemu kao osnovnom kanalu kreiranja novca. U ovom modelu banka nije neutralni akter koji depozite samo transformiše u kredite, već je institucija koja kreira novac (depozite) emitovanjem kredita. Novac-depoziti se kreiraju „iz vazduha“, jednostavnom knjigovodstvenom operacijom. Rad trojice ekonomista iz Bank of England opovrgava ovu teoriju i baca svetlo na sasvim novi pristup kretiranja kredita i depozita u praksi[1] U modernoj ekonomiji, najviše novca ima oblik bankarskih depozita. Ali kako ti depoziti su stvoreni se često pogrešno tumači: glavni put kroz komercijalne banke davanje zajmova. Kad god banka daje kredit, ona istovremeno stvara odgovarajući depozit na bankovnoom račun u dužnika, čime se stvara novi novac. Realnost kako danas novac nastaje razlikuje od opisa koji se nalazi u nekim udžbenicima ekonomiju: Umesto banke primaju depozite kada domaćinstva odluče da štede, a zatim kreditiraju, kreditna aktivnost banaka stvara depozite.  U normalnim vremenima, centralna banka ne podiže količinu novca u opticaju, niti se novac centralne banke ‘množi”u više kredita i depozita. Iako komercijalne banke stvaraju novac kroz kreditiranje, oni ne mogu tako slobodno i bez ograničenja. Banke su ograničene koliko mogu da pozajmljuju, ako žele da ostanu profitabilni u konkurentnom bankarskom sistemu. Oprezni propisi kojima se deluje kao ograničenje aktivnosti banaka u cilju održavanja stabilnosti  finansijskog sistema. I domaćinstva i kompanije koje primaju novac stvoren preko novih kredita može preduzeti radnje koje utiču na zalihe novca – oni brzo mogli da ‘unište’ novac koristeći ga da otplati svojih postojeći dug, na primer. Monetarna politika deluje kao krajnji limit na stvaranje novca. Jedan od mogućih odgovora je da preduzme niz kupovine imovine ili ‘kvantitativnog popuštanja’ (KE). KE ima za cilj da poveća količinu novca u privredi direktno kupovinom imovine, uglavnom u finansijskih kompanija iz nebankarskih. KE početku povećava količinu bankarskih depozita te kompanije drže (umesto sredstava oni prodaju). Te kompanije će onda želeti da izvrše rebalans svojih portfolija na kupovinu onih sredstva koji daju veće prinose, podizanje cena tih sredstava i stimulišući potrošnje u ekonomiji. Kao nus-proizvod KE, nove rezerve centralne banke su stvorene. Ali to nije važan deo mehanizma za prenos. Ovaj članak objašnjava kako, kao u normalnim vremenima, te rezerve ne mogu da se umnožava u više kredita i depozita i kako te rezerve ne predstavljaju “besplatan novac” za banke. Ogromna većina novca koja je održana u prometu ima oblik bankarskih depozita. Ali odakle  stanje bankarskih depozita potiče je često pogrešno. Jedna od najčešćih zabluda je da banke deluju samo kao posrednici, kreditiranje na bazi  depozitea koji štediše polože u njima. U tom pogledu depozit se obično ‘stvorio’ odlukama o  štednji domaćinstava, i banaka potom ‘pozajmljuje’ te postojeće depozite u kredita, na primer, da kompanije traže za finansiranje investicija ili pojedincima koji žele da kupe kuće. U stvarnosti veća količina depozita na bazi štednje ne povećava potencijal banke za kreditiranje direktno jer u stvarnosti banke nisu posrednici izmedju štednje i kredita jer i same stvaraju depozite kreditiranjem. Banke su u suštini tvorci depozitnog novca. Još jedna uobičajena zabluda je da centralna banka određuje količinu kredita i depozita u ekonomiji kontrolisanjem količine novca centralne banke -. popularno pod nazivom pristup “novačnog multiplikatora” .U tom smislu, centralne banke sprovodi monetarnu politiku izborom količine rezervi. Za teorija da drže, iznos rezervi mora biti obavezujuće ograničenje za kreditiranje, a centralna banka mora direktno odrediti iznos rezervi. Iako je teorija novcčanog multiplikator može biti koristan način da se uvedu novca i bankarstvo u ekonomskim udžbenicima, to nije tačan opis kako se novac stvara u stvarnosti. Umesto da kontroliše količinu rezervi centralne banke danas obično sprovodi monetarnu politiku utvrđivanja cene rezervi -, kamatne stope. U stvarnosti, niti su rezerve prepeka na kreditiranje, niti centralna banka povećava iznos rezervi koje su na raspolaganju. Kao i kod odnosa između depozita i kredita, odnos između rezervi i kredita obično radi u obrnutom smeru koji je opisan u nekim udžbenicima ekonomije. Banke prvo odluče koliko da pozajmljuju u zavisnosti od mogućnosti profitabilnih kreditiranja koji su im dostupni – što će, presudno, zavise od kamatne stope koju odredi Centralna banka. To su kreditne odluke koje određuju koliko se depozita stvoriti bankarski sistem. Iznos bankarskih depozita zauzvrat utiče koliko novca banke kod centralna banka žele da održe u rezervi (da izvrše isplate od strane klijenata, vrše plaćanja prema drugim bankama, ili ispunjavaju regulatorne zahteve likvidnosti), koji je tada, u normalnim vremenima, dobijen kao uslov od centralne banke koliko depozita, banke drže za  druge obaveze u svojim bilansima. Banke upravljaju svojim obavezama kako bi se osigurale da imaju bar malo kapitala i dugoročnih izvora i rezervi za ublažavanje određenih rizike i ispunjavanju zakonskih propisa.

Iako izgleda kontraintuitivno, štednja ne povećava depozitni, a time ni kreditni potencijal banaka. Ovde je važno sagledati bilans bankarskog sistema kao celine, a ne samo bilans jedne banke. Kada radnik primi platu, za iznos plate koja je stigla na njegov tekući (depozitni) račun, smanjen je depozitni račun poslodavca. Rasta depozita ovde nema, radi se samo o prelivanju depozita – ili u okviru jedne banke (kada preduzeće i radnik imaju račun kod iste banke), ili sa banke na banku (kada su računi u različitim bankama). U oba slučaja ukupan, zbirni iznos depozita ostaje nepromenjen. Kupovni potencijal jednog aktera se povećava na teret drugog, ali zbirni potencijal ostaje nepromenjen.

Izučavajući ekonomiju studenti su suočeni sa dva kontradiktorna predemata: na predmetu Monetarna ekonomija je opisan tradicionalni način kreiranja novca, na drugom Bankarsko računovodstvo kroz praktičan primer knjiženja se opovrgava ova konvencionalna teorija.

Kroz primer knjiženja se najbolje vidi ova kontradiktornost:

Primer knjiženja

  1. 1. Komitentima – deponentima banke, obračunata je provizija za bankarske usluge u iznosu od 320.000 dinara.
  2. 2. Preduzeće „Dunav“ je uplatilo na blagajni banke, a u korist svog tekućeg računa,

180.000 dinara na ime dnevnog pazara.

  1. 3. Banka je svom komitentu preduzeću „Duga Trade” odobrila kratkoročni kredit za obrtna sredstva u iznosu od 175.000 dinara sa kamatnom stopom od 12% na godišnjem nivou i na period od 6 meseci. Kredit je doznačen na tekući račun preduzeća.

Dnevnik poslovne banke „X“

Red.br. Opis Konto Duguje Potražuje
1. Transakcioni depoziti 

Prihodi od naknada i provizija

Obračun provizije

400 320.000
710 320.000
2. Gotovina u blagajni u dinarima Transakcioni depoziti u dinarima preduzeća “Dunav” 

Uplata dnevnog pazara

001 180.000
400/1 180.000
3. Krediti za obrtna sredstva Transakcioni depoziti u dinarima preduzeća “Duga Trade” 

Odobren kredit preduzeću „Duga Trade“

103 175.000
400/2 175.000

 

  1. 4. Za održavanje tekuće likvidnosti, od banke „B“ uzet je kratkoročni kredit (overnight) od 220.000 dinara na period od tri meseca i uz kamatu od 11,5% na godišnjem nivou. Sredstva su doznačena na račun banke.
  2. 5. Banka je svom komitentu, fizičkom licu, Marku Markoviću odobrila kratkoročni kredit u stranoj valuti u iznosu od 4.000 € po kursu od 78,8897 dinara po jednom € i ta sredstva uplatila na tekući račun komitenta u stranoj valuti.

 

4 Žiro račun 

Krediti koji dospevaju u roku od jednog dana (overnight)

Kredit od banke „B“

000 220.000
406 220.000
5 

.

Ostali krediti u stranoj valuti Transakcioni depoziti u stranoj valuti 

Odobren kredit

203 315.559
500 315.559

 

  1. 6. Preduzeće „Duga Trade“ isplatilo je kredit banci zajedno sa kamatom

 

Transakcioni depoziti u dinarima preduzeća “Duga Trade” 

Krediti za obrtna sredstva

Prihodi od kamata po osnovu kredita

Vraćen kredit od preduzeća “Duga Trade”

 

400/2

 

185.500

103 175.000 

 

10.000

 

  1. 7. Isplaćen je u roku dospeća, sa tekućeg računa, banci „B“ kredit sa pripadajućom kamatom.

 

 

 

Posledice bankarskog kreiranja novca[1]

Kakva je privilegija data bankama, možda se najbolje vidi kada bankarski kredit uporedimo sa robnim kreditom koji preduzeće daje svojim kupcima. Preduzeće mora proizvesti robu da bi je u kreditnom aranžmanu prodalo kupcu. Banka ne proizvodi ništa, već kredit stvara iz vazduha i na tome zarađuje, koristeći privilegiju koja joj je sistemski data. Pri tome, u najvećem broju slučajeva je reč o privatnom monopolu na štampanje novca.

Činjenica da banke mogu kreirati novac iz vazduha, u velikoj meri po svojoj volji, može dovesti do destabilizacije ekonomskog sistema. Kreditna ekspanzija banaka je uvek prociklična. Kada je ekonomija u ekspanziji, kada vrednosti imovine (kuća, stanova, akcija i sl.) rastu, banke ubrzavaju i podgrevaju te procese što dovodi do velikih tržišnih „mehurova“. Suprotno, u vremenima kriza, banke obustavljaju kreditiranje i produbljuju krizu. U pravilu stradaju mala i srednja preduzeća koja najviše i zavise od bankarskih kredita.

Kako banke brinu pre svega o sigurnosti plasmana, najveći deo kredita odlazi na finansiranje prometa nekretnina, budući da hipotekarni kredit predstavlja najbolji oblik osiguranja. Ovakva politika dovodi do skoka cena nekretnina i obično završava slomom i padom cena nekretnina. Kada se to dogodi, obično izbijaju i bankarske krize.

U narednom tekstu biće bliže analizirana kreditna aktivnost bankarskog sistema u Srbiji

 


[1] Nebojša Katić: Misterija novca – ko i kako kreira novac,


[1] Michael McLeay, Amar Radia and Ryland Thomas: Money creation in the modern

Economy, Bank of England, Quarterly Bulletin 2014 Q1

Takođe veoma  iscrpan rad o savremenom konceptu stvaranja novca je u radu Ben Dyson, Graham Hodgson & Frank van Lerven: Savremeni novac

 


[1] Detaljnije videti rad Nebojše Katića: Misterija novca-ko i kako stvara novac, nkatic.worldpress

[2] Frederic Mischin: Monetarna ekonomija i bankrastvo,

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>