POŠAST ZVANA DEVIZNI KURS

Objavljeno 14.12.2009 na portalu ekonomija

’’Narodna banka uništava srpsku privredu’’,  ’’Vlada mora da odbrani dinar’’, ’’Za nekoliko dana srpska privreda izgubila 18 milijardi dinara’’, i sl, su naslovi skoro svih vodećih dnevnih listova u Srbiji u pretklih nekoliko dana. Iz ovih naslova  onaj ko ne čita novine zaključio bi da je došao  ’’sudnji dan’’. Ali postavlja se pitanje zašto je ovolika povika na devizni kurs kada je on realno depresirao za oko 2 dinara ili 2.3%. U normalnim okolnostima to je cifra od koje vešti  špekulatni mogu zaraditi enormno bogatstvo. Ali, ne želeći da ovim tekstom amnestiram centralnu monetarnu instituciju odgovornosti za održavanje stabilnosti valute i cena, jer je njena odgovornosti nesumnjiva i nesporna, moćni bankarski lobi davno diktira  pravila ponašanja na finansijskom tržištu i tu ja nikako ne smatram da sam otkrio ’’toplu vodu’’. No nije tema ovog teksta odnos  Nardone banke i komercijalnih banaka, o tome je već  bilo dosta pisanija mojih cenjenih kolega, pre svega Miroslava i Vlade, već zašto  najednom ovakava pomama za relativno malo kolebanje kursa (koje je u praksi i teoriji deviznih kruseva normalno kada je zemlja u režimo  usmereno flutkuirajućeg deviznog kursa). Treba podsetiti da je prošle godine dinar izgubio preko 15% vrednosti u veoma kratkom periodu pa nije bilo ovakvih naslova (ili mene sećanje ne služi toliko dugo). Da pogledamo odakle dolaze ovi vapaji za spas nacije, privrede i vaskolike srpske ekonomije. Izuzev jednog ovakvog apela od strane privrednog udruženja, svi dolaze od velikih srpskih privrednika. Au… zvono za uzbunu? Ne, jer dolaze ne od velikih izvoznih giganata (njih nema ni u tragovima) već od velikih uvoznika. Kojih? Uvoznika koji uvoze  uglavnom robu široke potrošnje, sa enormnim zaradama i maržama. Zašto tolika zabrinutost. Odgovor leži pre svega u činjenici da će uvozni proizvodi biti skuplji, kriza je, pad tražnje je evidentan, zalihe rastu, roba se sve manje prodaje. Tu leži odgovor. Zar nije logično da u situaciji kada je ekonomska kriza u Srbiji u punom jeku, da se rešenje potraži na drugim tržištima, onda je depresiijacija stimulativna jer izvoznik više dobija nacionalne valute za evro. Konstatovano je već da Srbija nema praktično šta da izvozi, izvoznog lobija nema, u tragovima je i ne sme ni da se javi, jer i taj izvoz po pravilu prati uvoz sirovina i repromaterijala da se napravi izvozni proizvod.  I mada sam srednje životne dobi  ipak se ne sećam da sam pročitao da su nemački ili američki privrednici gadjali kamenjem i pominjali familiju guvernerima FED i Bundes banke  što nisu branili kurs marke/dolara ili evra/dolara. Evo kako je izgledao medjusobni odnos ovih valuta u jednom dužem vremenskom periodu.

Period posmatranja sam podelio u dva dela:

Prvi od 1984-2002, kada se prati kretanje odnosa dolar/DEM i vidi se da je taj odnos bio od 3.40 DEM/US$   u 1985 godini (što je i apsolutni rekord)  pa do čak 1.3DEM/US$  u 1994 i 1995. Godini.

Drugi u periodu 2004-2009. Kada se  posmatra odnos Eura i dolara u petogodišnjem periodu vidi se da je u decembru 2005. Taj odnso bio oko 1.2 dolara za Euro do čak 1.7 dolara za euro u jesen 2008 godine. Tada je FED bvodio politiku slabe valute u cilju  slabljena pritisaka na tražnju i smanjenju budžetskog i spoljnotrgovisnkog deficita, takodje ova pojava je udružena i sa  eskalacijom ekonomske krize koja je prvo pogodila i nastala praktično u SAD još polovinom 2007, sa eskalacijom u drugoj polovini 2008 godine

Kretanje odnosa valuta  Euro/dolar u periodu 2004-2009 godina

Da vidimo šta je toliko interesanto uvoznom lobiju u srpskoj ekonomiji koji se grčevito bori za odbranu i jačanje kursa dinara po cenu dodatnog zaduživanja, trošenja i ovakvih deviznih rezervi i  krnjenja ekonomske budućnosti  ove i naredne generacije (kažu u mojoj Šumadiji da dug nije greda pa da istruli)

U tabeli spoljne trgovine su prikazani podaci o uvozi i izvozu prema delatnosti gde se vidi da Srbija uglavnom ima deficit u ključnim privrednom delatnostima.  Najveći deficit je u preradjivačkoj industriji skoro 4 milijarde dolara. Naime kada se pogledaju iste grupe proizvoda u izvozu i uvozu  vidi se:

Uvoz tekstilni, odevnih predmeta,  hemijskihproizvoda (sredstava za pranje i sl.) mineralnihproizvoda, vozila, metalni proizvoda i sl je neuporedivo veći  od uvoza istih, zatim lekovi gde je ovaj odnos izuzetno nepovoljan jer je uvoz skoro 4 puta veći od izvoza za istu grupu medikamenata (3004-lekovi pripremljeni za prodaju na malo, izvoz 78 miliona Eura, uvoz preko 258 miliona Eura, kada se u fokus stave svi lekovi (carina iste grupe prozvoda grupiše zavisno od bližih odredjenja u više tarifinih stavova), prošle godine njihov uvoz je bio 563 miliona dolara ili oko 420 miliona eura preračunatih po prosečnom kursu od oko 1.4 dolara za euro. U ovoj godini očekivati je da uvoz bude oko 500 miliona eura,  od toga oko 330 miliona lekova koji se prodaju na malo, što je više nego što proizvode domaća farmaceutska industrija (ako se i ona može nazvati domaćem-izuzev Galenika koja traži mladoženju).

Ako se pogleda tabela koja pokazuje  uvoz važnijih proizvoda vidi se da (ne računajući naftu gde je državni monopol neprikosnoven), u Srbiju je u 2008. godini uvezeno kozmetičkih preparata i sredstava za pranje u vrednosti od 185 miliona dolara, veštačkih djubriva  za 322 miliona dolara, cigareta 39 miliona, banana  57 miliona, baza za voćne sokove i dečije hrane za 80 miliona, kafe za 104 miliona, plastične mase za 140 miliona i sl. Sav ostali uvoz važnijih proizvoda se može podvesti pod reprodukciju. Sad treba biti suviše naivan pa videti zašto u Srbiji praktično od 4 ne radi ni jedna fabrika veštačkih djubriva  (Pančevo, Prahovo, Subotica, Šabac), ne računamo ove male koje imaju karaker mešaona i sl. Takodje, sem  Merime odnosno Henkela ne radi značajnije ni jedan druga  fabrika kućne hemije (Luksol, Nevena, Albus, i dr.). Teško je objasniti zašto  je Srbija potrošila u 2008. Godini 73 miliona dolara za uvoz stočne hrane.

Nije teško izračunati da je uvoz proizvoda gde je marža zbog gašenja domaćih proizvodjača  enormna, dostiže cifru od preko milijarde  evra. Ovo je produkt svih ranijih promašaja kako u privatizaciji tako i u formulisanju ekonomske politike.  Došlo vreme otrežnjenja da će ova zemlja doživeti velike nevolje kada prestane dotok stranog kapitala, ostaje zaduženja  i moljakanja, za popune budžeta, plaćanje uvoza, vraćanje kredita i sl. Osnovna premisa  svake  makroekonomske teorije i prakse  je da se devize zaradjuju kroz spoljnotrgivnisku razmenu, izvoz, robe i usluga,  priliv kapitala u zemlju i ulaganje u  ekonomske i poslovne aktivnosti  i to je determinisano visinom prinosa i rizika, i naravno kada debelo zagusti zaduživanjem. Ne treba mnogo pameti pa videti kako sada dolazimo do stranih sredstava plaćanja.

Ovo je neiscrpna tema ali  se treba ograničiti sam na ovaj segment jer je ovo ipak za rubiku mišljenje.

4 Komentara na POŠAST ZVANA DEVIZNI KURS

  1. Sta je pisac (Zdravkovic) hteo da kaze objavljivanjem ovog teksta? Po principu, ko razume – shvatice?

  2. Kopao po starim tekstovima pa slučajno naleteo na ovaj.
    Tužno je što svaki napad poništi sve objavljeno, a mnogo je tekstova koji su i danas aktuelni. A to znači da su suštinski a ne dnevno-politički (pa i kad to jesu imaju suštinski značaj).
    Na žalost mi smo u Pačijoj školi “al se nisu makli, dalje od početka”.

  3. Sve ovo sto je Dragovan napisao treba primeniti na sadasnja desavanja sa kursom. Kao sto rekoh, ko razume – shvatice.

  4. “Narodna” banka Srbije
    Na inicijativu guvernera tadasnjeg NBS 2003. Narodna skupstina usvaja zakon o NBS.
    Guvernerovo zajednicko djelovanje sa MMF-om I Svjetskom bankom dovelo je do pretvaranja NBS u mjenjacnicu novca sa pravom zaduzivanja odrazava njegovu nesposobnost shvacanja vremena I prostora u kojem zivi .
    Posljedica njegovog liberalnog zakona se moze vidjeti u brojkama a one su surove. U 2013. ukupni dug je narastao na 41.milijardu evra I u zadnjih 10tak godina deficit trgovine na 60 milijardi evra.
    Jednostavnim rjecnikom receno covjek je promjenio zakon o NBS, a jedino tko je investirao je FINANCIJSKI OLOS kojem je cilj zaraditi na trgovini valutom I hartijama.
    Vlada mora promjeniti model razvoja koji mora uvazavati prirodne resurse I mogucnosti privrede Srbije a Skupstina sto prije mjenjati zakon o centralnoj banci tako da postane Narodna banka Srbije.

    Puno pozz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>