Srpsko-šiptarski odnosi i britanski javni dug

У Financial Times-u објављен је графикон о уделу јавног дуга у БДП-у УК-а пар година пре 1692. Мени је то време највећег геноцида над српским народом почињеним од Турака 1690, када је територија Србије остала без седам осмина становништва, а од када је кренула шиптарска најезда на Метохију, затим Косово и даље на север и исток.

Прекинуо сам читање „Сентименталне повести британског царства“ Борислава Пекића, а како би ме наредни одлазак у Јагодину још и тиме обрадовао. Након, или уз, „Блага цара Радована“ Јована Дучића ово ми је најмудрија књига коју сам сместио у руке од како сам се у раном детињству описменио. Застао сам на британском губитку САД-а услед малоумних и лудих Џорџева 1,2,3 и 4 придошлих из Немачке. То значи да ме права узбуђења радозналог читаоца тек очекују.

Борислав Пекић је Сентименталну повест писао пред смрт, по жељи бибисија, што значи да је она и његово најзрелије дело, јер је сагледао Британију и њену историју са свим искуством наше несрећне историје које је донео у Лондон, када је у њега отишао. Пошто је историју проучавао на жељу свог домаћина, није било лепо да им је саопштава на бруталан начин, па је књига препуна ироније у речи и у стилу.

Када се укрсте графикон о јавном дугу УК-а и наше повесне чињенице можемо доћи до следећег правила: када британски дуг релативно расте Шиптари се налазе у територијалној експанзији и агресији над Србима, и обратно, када се јавни дуг смањује.

Након геноцида над Србима из 1690. растао је јавни дуг УК-а као што су и Шиптари били у географској најезди на српске етничке просторе у Метохији, Косову, Дреници, Топлици, и то је трајало до почетка 19. века.

Први врхунац јавног дуга УК-а био је око 1825. године. То је време наглог насељавања, након Другог устанка, и процвата у Србији.  Овај период смањивања јавног дуга трајао је негде до 1910. и подудара се са процватом српске државе који је прекинут уласком у Први светски рат и Нишком декларацијом о ратним циљевима о ослобoђeњу троједног народа. Тај период српске несреће подудара се са високим нивоом јавног дуга до 1950.

Други период смањивања јавног дуга УК-а трајао је колико и друга Југославија и то сугерише да су Срби били у експанзији, а Шиптари у дефанзиви. Језиком пендрека и тенкова тако је и било.

Незгодно је што је од тада, након 1990, наступио нови период раста јавног дуга УК-а, и још је незгодније поређење са ранијим максимумима у релативној задужености, да тај раст може још дуго да траје, а са њиме и шиптарска експанзија.