Бугарски геноцид у Топлици 1917.

При крају основне школе, 1985. или 1986. године, добили смо задатке од наставника историје да напишемо радове по свом избору, а који би утицали на коначну оцену из овог предмета. Сакупио сам неколико другара са најлошијим оценама и провели смо неколико дана у градској библиотеци у Јагодини преписујући текстове о Србији у Првом светском рату из тада доступних извора.

Прикупили (преписали) смо преко 150 страница историјске грађе и када смо предали наставнику протествовао сам што није свима поделио петице за труд, већ је лошије оцењенима дао по једну или две оцене више, док се петица за мене није доводила у питање.

Прикупљање грађе из Првог светског рата укључивало је и Топлички устанак. У глави су ми заувек остале слике бугарских зверстава где су женама одрезивали дојке, мушкарцима полне огране и стављали им у уста… Тада још нисам знао за Хрватски геноцид над Србима у Другом светском рату, јер смо још увек живели у „братству и јединству“, а случај Мартиновић (линк) тек је почео да кроз маглу ствара свест о албанским зверствима над Србима.

Овде прилажем кратак цитат из књиге „Топлица и Добрич“ у издању Службеног гласника, а тиче се геноцида који су починили Бугари у Србији у Првом светском рату.

Устанак је спонтано плануо у горњој Топлици у првој половини фебруара 1917 године и за кратко време обухватио сву Топлицу, Копаоник, Добрич, Јабланицу и друге крајеве јужне Србије. После ослобођења Куршумлије и Прокупља устаници су продрли на исток у правцу Ниша коме су се приближили на 3-4 км, дошли до Мрамора и Мораве (коју су у један мах били и прешли), тако да су Бугари већ почели да евакуишу Ниш. У овим борбама Александрово и његова околина су били поприште операција како за време повлачења бугарске окупаторске војске од Прокупља ка Нишу, тако и мало доцније, приликом повратка окупатора из Ниша ка Прокупљу. У непосредној близини, на Дебелом брду као и код самог Александрова водила се жестока борба коју су устаници решили у своју корист, и том победом овладали левом обалом Мораве и мостом код Мрамора. Изгубивши овај терен, Бугари су га бомбардовали са Бубња код Ниша, а затим предузели концентричан напад (заједно са Немцима и Аустријанцима) да би га повратили. У томе су брзо успели и већ 26. фебруара поново завладали Добричем (до Мерошког Брда), а 1 марта су освојили и Прокупље. 27 фебруар, кад је Пећанац „наредио повлачење са ових положаја“ значио је у исти мах „и крај Топличког устанка“. Окупатори (у нашем крају Бугари) су после овога предузели страховите репресалије: казнене експедиције, паљење села, убијање становништва, терање у логоре и интернацију; народ бежи у планине а у селима остају згаришта. По службеним подацима тада је у областима устанка побијено 8767 лица и попаљено 43484 зграде.

Како смо већ напоменули, у овој акцији је нарочито страдало Александрово. Стрељано је 50-60 људи, жена и деце; само у једној штали било је затворено око 30 душа (међу њима је било и људи из других села), зграда је запаљена и сви су у њој изгорели; више од половине села је спаљено. Скоро половина становништва је отерана у Бугарску и тамо у интернацији остала до ослобођења 1918 године; друга половина се била разбегла по околним селима где је дочекала и крај рата; село је било опустело.

Топлица и Добрич, страница 518.