Državni intervencionizam u vreme krize

Od početka osamdesetih godina prošlog veka do izbijanja svetske ekonomske krize u nauci, ali i u javnosti, vladao je neoliberalan ekonomski koncept. Najsnažnije poruke ovog ekonomskog koncepta su da je „država problem, a tržište rešenje“, da tržište najbolje reguliše svaki problem, da je neophodna deregulacija, jer se regulativnom guše individualne slobode i interesi.

Ovaj koncept je u praksi doveo do ogromnog rasta udela finansijskog sektora u ukupnom profitu i u bruto proizvodu na svetskom nivou. Sa druge strane, ne računajući milionske bonuse u velikim finansijskim kompanijama, značio je višedecenijski realni pad zarada niže kvalifikovanih na Zapadu, uz stagnaciju realnih prihoda visoko obrazovanih lica.

Krajem 2008. godine većina država u svetu je zaboravila na dogmu liberalnog kapitalizma i reagovala je kako bi spašavala svoje ekonomije od finansijskog kolapsa. Intervencija je nastavljena i tokom 2009. godine kako bi se potstakao privredni oporavak. Međutim, rast javne potrošnje radi podsticanja potrošnje doveo je do naglog rasta javnih dugova te je sad svet opet u opasnosti od bankrota država, a ne banaka, kakva je opasnost postojala u toj godini.

U ovom intervencionizmu postoji optužba da su spašavane banke, a ne nefinansijski sektor, i da banke ponovo izazivaju krizu basnoslovno zarađujući. I pri tome se „spašavanje“ Grčke ili neke druge zemlje vidi kao spašavanje banaka koje su kupovale njihove dužničke papire.

U Srbiji to nije bio slučaj, i poreski dinari nisu trošeni na pomoć bankama.

Ali je pre krize stranim bankama prodato oko 90% finansijskog tržišta, te su sad preduzeća prepuštena na milost i nemilost filijalama stranih banaka, koje moraju da se ponašaju u skladu sa politikom matičnih banaka.

Kriza u Srbiju se nije prenela iz Grčke zato što su filijale grčkih banaka u Srbiji visoko profitabilne, a to je slučaj i sa filijalama italijanskih i austrijskih banaka.

Ipak, nakon neprijatnih iskustava započeo je proces rasta domaćeg udela u finansijskom sektoru, prvo formiranjem Razvojne banke Vojvodine, a sada se sprema i osnivanje Razvojne banke Srbije i dokapitalizacija Komercijalne banke.

Iskustvo u ovoj krizi uticalo je na sazrevanje svesti da se prekine politika stečaja nad državnom i “društvenom” imovinom i da se preokrene pravac u ponašanju države i javnih preduzeća.

Najbolji potezi sadašnje vlasti u prethodnih par godina bili su:

–        Reotkup akcija Telekoma od OTE, umesto prodavanja akcija Telekomu Austrija ispod realne cene (jer je budžet bio u iznudici da dođe do likvidnosti);

–        Odustrajanje od privatizacije PKB-a. Kada se završi most Zemun-Borča prodajom zemljišta uz most i put, PKB će moći da zaradi novac dovoljan da se otplati kredit kineskoj banci. Da je privatizovan, korist bi bila privatna, a kredit za most je javni;

–        Odustajanje od privatizacije komorskog sistema (u smislu slobodnog izbora, a ne obaveznog članstva);

Kada se interveniše, uvek treba razmišljati o alternativnom trošku: ako se novac uloži u X, nema za ulaganje u Y.

Fond zarada u sada Železari Smederevo iznosi 7 milijardi dinara, i to je 70 miliona evra novostvorene vrednosti u Srbiji. Izvoz malina iznosi oko 140 miliona evra, što je dvostruko veću novostvorenu vrednost od US Steel-a. Smederevska železara, za razliku od malinara, sa druge strane svojim poslovanjem utiče i na desetine svojih snabdevača u Srbiji, te je njen rad mnogo vredniji od samog fonda isplaćenih zarada.

Da bi državna intervencija bila efikasna i radi opšteg dobra, a ne pojedinačnih interesa velikih kompanija, potrebno je da postoji jasna analiza koristi i troškova.

Objavljeno u Ekonom:East-u