Home » 0 Miroslav Zdravković, Robna razmena » IP 43: Život u lepim bojama (staklo i proizvodi od stakla)

IP 43: Život u lepim bojama (staklo i proizvodi od stakla)

Пре цитата Бодлера из збирке „Париски сплин“ навешћемо неколико реченица о извозу стакла из Србије.

Међународни извоз стакла повећан је са 44,2, у 2008. години, на 55,6 милијарди евра у 2014. години, што је повећање вредности од 25,8%. Највећи светски извозници стакла су били у 2014г: Кина (12,1 милијарди евра), Немачка (5,5), САД (4,3), Јапан (2,7), Француска (2,7) и Италија (2,2 милијарде евра).

Србија је била на релативно ниском 67 месту са 20,9 милиона евра у тој години, да би у 2015г вредност извоза достигла 24,4 милиона евра, што је повећање за 46% у односу на 2008 годину. Већи извозници од Србије, и то у прилично већој вредности, био је „европски квартет“: Мађарска (621,2), Бугарска (352), Хрватска (132,8) и Румунија (131,3 милиона евра).

Извоз из Србије највише је пласиран, у 2015г, у Аустрију (4,4 милиона евра), Црну Гору (3,1), Македонију БЈР (2,9), Швајцарску (2,6), БиХ (2,4), Мађарску (1,6), Бугарску (1,1), Русију (0,8), Немачку (0,657) и Хрватску (0,65).

Увоз стакла и производа од стакла у Србију смањен је са 107,6 милиона евра у 2008г, на 98,6 милиона евра у 2015г, те је и дефицит смањен са 90,9 на 74,2 милиона евра.

Највећа вредност увоза била је из Хрватске (10,5 милиона евра), па следе (Кина (9,9), Мађарска (9,7), Бугарска (9,7), Аустрија (9,3), испред БиХ (8,5 милиона евра), којој је изгледа Србија једино тржиште за извоз.

Ко се сећа српских фабрика стакла у Панчеву, Параћину, где још, зна и за много веће вредности производње и извоза. Српска фабрика стакла у Параћину била је често предмет медијских текстова о власницима и дуговима. Кад се нешто добро упропасти, и подизање са нуле добија позитиван контекст, као и остварен релативан пораст у претходних пар година.

Ипак, да би смо завршили у позитивном звуку, предлажемо обојена стакла и наочаре:

Bodler: Loš staklorezac

Ima priroda isključivo posmatračkih, kojima delanje uopšte ne odgovara, a koje, međutim, po nekom tajanstvenom i nepoznatom porivu, stupaju katkada u dejstvo s takvom brzinom za koju ni same ne bi poverovale da su sposobne.

Onaj ko se pribojava da ga pazikuća ne dočeka i ne ojadi kakvom vešću, pa kukavički luta po čitav čas pred vratima ne usuđujući se da uđe, i onaj ko čuva neko pismo po petnaest dana neotvoreno, ili se tek posle šest meseci odluči da izvrši ono što se moralo preduzeti još pre godinu dana – takvi katkad osete kako su naprečac strmoglavljeni u deljanje nekom neodoljivom silom, kao strelica odapeta sa luka. Moralista i lekar, koji smatraju da sve znaju, ne mogu da objasne otkuda tako naglo dolazi tako luda odlučnost ovim lenjivim i sladostrasnim dušama, i kako one, inače nesposobne da obave čak i najjednostavnije stvari, pronalaze u izvesnom trenutku raskošnu hrabrost da bi se bacile na dela najbesmislenija, a često čak i najopasnija.

Jedan od mojih prijatelja, najbezazleniji sanjar koji je ikada postojao, podmetnuo je jednom prilikom požar u neku šumu da bi video, kako reče, da li se on odista razbuktava sa tolikom lakoćom kao što se to obično tvrdi. U deset uzastopnih pokušaja , ogled nije uspeo; ali, u jedanaestom, ishod se pokazao i suviše dobrim.

Drugi će paliti cigaretu pokraj bureta sa barutom, da vidi, da iskuša sudbinu, da primora sebe na pružanje dokaza o sopstvenoj odlučnosti, da se kocka, da upozna slast zebnje, nizašto, iz ćudi, iz dokonosti.

To je neka vrsta odlučnosti koja izvire iz čamotinje i iz sanjarije; a osobe u kojima se ona tako pravovremeno ispoljava uglavnom su, kao što sam rekao, najveće mlakonje i sanjalice među svim bićima.

Neki drugi, toliko stidljiv da obara oči čak i pred pogledima muškaraca, toliko da mora prikupiti svu svoju jadnu volju kako bi ušao u neku kafanu ili prošao ispred kancelarije kakvog pozorišta, gde mu nadzornici izgledaju kao oličenja veličanstva Minosova, Eakova i Radamantova, baciće se najednom o vrat nekom starcu koji prolazi kraj njega i poljubiće ga oduševljeno pred zaprepašćenim svetom.

Zašto? Zato što…zato što mu je to lice bilo neodoljivo simpatično? Možda; ali s više prava bi se dalo pretpostaviti da ni on ne zna zašto.

Bio sam više no jednom žrtva tih preokreta i tih uzleta koji nam dopuštaju da verujemo kako se u nama šunjaju zločesti Demoni  i navode nas da, i ne znajući šta činimo, izvršavamo njihove najbesmislenije zahteve.

Jednog jutra ustao sam mrzovoljan, tužan, umoran od dokoličenja i prinuđen, činilo mi se, da učinim nešto krupno, nekakav podvig; te otvorih prozor, avaj!

(Pogledajte, molim vas, kako sklonost ka obmanjivanju lakovernih, koja u nekih osoba ne predstavlja ishod kakvog rada ili proračuna nego nepredviđenog nadahnuća, ima mnogo zajedničkog, bar po žestini želje, s tim raspoloženjem – histeričnim po mišljenju lekara, satanskim po mišljenju onih što rasuđuju nešto bolje no lekari – koje nas gura bez otpora prema gomili nepodobnih i opasnih dela).

Prva osoba koju sam opazio na ulici bio je neki staklorezac čije prodorno, neskladno izvikivanje dopre do mene odozdo, iz teškog i prljavog pariskog vazduha. Bilo bi mi inače nemoguće da objasnim zbog čega me prema tome jadnom čoveku obuze mržnja, koliko iznenadna toliko i despotska.

„Hej! Hej! i viknuh mu da se popne. Pomislih međutim, ne bez izvesnog veselja, kako će, pošto se soba nalazi na šestom spratu a stepenište je veoma usko, taj čovek morati da se pomuči dok se ne uspe popeti i da će na mnogim mestima zakačiti uglove svoje lomljive robe.

Najposle se on pojavi; radoznalo sam pregledao sva njegova stakla i rekoh mu: „Kako? Nemate stakla u boji? Ružičasta, crvena, plava stakla; čarobna stakla, rajska stakla? Bezobrazniče jedan! Usuđujete se da šetate po siromašnim četvrtima, a nemate čak ni stakla koja omogućavaju da se vidi život u lepim bojama!“ I hitro ga odgurah do stepeništa, gde on posrnu, gunđajući.

Priđoh balkonu i dograbih jednu malu saksiju sa cvećem, i kad se čovek pojavi na izlazu pred vratima, pustih svoju ratnu spravu da padne pravo na zadnji rub njegova samara; a kako ga udarac obori nauznak, polomi mu se pod leđima čitava uboga pokretna imovina, od čega se razleže lomljava kao da je neku kristalnu palatu smrvio grom.

A ja mu, pijan od svog ludila, besno doviknuh: Život u lepim bojama! Život u lepim bojama!“

Te razdražujuće šale nisu bezopasne, i često se mogu skupo platiti. Ali šta mari za večne muke onaj kome je jedan trenutak otkrio beskraj uživanja?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>