Home » 0 Miroslav Zdravković, Trgovina Kine, SAD, Nemačke i Japana » Saldo robne razmene Kine i SAD po zemljama

Saldo robne razmene Kine i SAD po zemljama

Од краја Другог светског рата па до данас амерички увоз, тачније дефицит, је био „мотор“ за развој мање развијених економија. Европске земље, Азијски тигрови и Кина развили су се захваљујући могућности за неограничени раст извоза у САД. Злобници би рекли да су Американци уживали у могућности да мењају своје дужничке обвезнице за робу, али бржи економски раст је заиста био могућ услед суфицита у трговини са САД.

Крајем 2008. је избегнута много дубља криза од оне која се догодила зато што финансијску кризу није пратио протекционизам (што су развијене земље практиковале 70-тих и 80-тих година прошлог века), али се сада и без финансијске кризе ствара неповољно окружење за општи економски развој: рат царинама САД и Кине.

У овом рату је највећи проблем погрешна дијагноза: не напредује Кина суфицитом у трговини са САД, већ велике компаније перу енормне своте новца у овој размени. И сад, уместо да се кроз сарадњу царинских органа две земље идентификују компаније које перу профит као мала деца улазе у тучу не признајући да су у криву и САД и Кина, јер им државни органи лоше раде посао.

У међународним медијима, у економским и новинарским анализама се користе царински подаци САД, на основу којих се одокативно мере могућа повређивања у овој уличној тучи: извоз САД у Кину је био 129,9 милијарди долара, увоз из Кине 526,1 милијарди долара те је дефицит износио фантастичних 396,2 милијарди долара, што је готово половина од укупне вредности дефицита (862,2 милијарде долара). Насупрот овим подацима налазе се кинески: из САД увозе у вредности од 154,4 милијарди долара а извозе за 430,3 милијарде, те је суфицит „само“ 275,9 милијарди долара. Праве вредности извоза, увоза и салда у трговини, вероватно, налазе се између ових података.

Али, овде нам није био циљ да понављамо ставове о међународном прању новца, већ да завиримо у то којим земљама је „мотор“ развоја САД, а којима Кина, па да на основу тога просудимо ко ће бити највише погођен када дође до кварења мотора.

Кина је у 2017 имала суфицит у трговини са 161 земљом и територијом у збирној вредности од 1.053,3 милијарде долара, док је имала дефицит у размени са 56 земаља и територија у збирној вредности од 633,7 милијарди долара. Интересантно је да је Кина имала дефицит у размени сама са собом у износу од 132,4 милијарди долара. Како је то могуће, питање је за кинеске статистичаре и царинике.

Највећи суфицит у трговини са Кином имали су: Тајван, Република Кореја, Аустралија, Бразил, Швајцарска, Јапан и Немачка, па се код ових земаља може очекивати да ће „кварење мотора“ најбрже изазвати штету.

САД су имале суфицит у робној размени са 117 земаља и територија у збирној вредности од 173,1 милијарди долара, док су дефицит имале у размени са 102 земље и територије у укупној вредности од 1.035 милијарди долара. Највећи дефицит имале су, након Кине, са Мексиком, Јапаном, Немачком, Вијетнамом, Ирском и Италијом.

Дакле, Немачка и Јапан се појављују код обе земље као велики суфицитарци, а код САД се, од европских додају и Ирска и Италија. То за нас није лепа вест јер су нам Немачка и Италија највећи трговински партнери.

Како стоји Србија и њено окружење у трговинским односима са ова два економска џина? Похвалимо прво БЈР Македонију да једина има суфицит у трговини са Кином, па је зато и једина земља која има суфицит и са Кином и са САД. Све остале су у дефициту и он је најмањи код БиХ (21,6 милиона долара), а највећи је код Мађарске (1,97 милијарди долара) и Румуније (1,95 милијарди долара). Наши подаци о робној размени са Кином битно се разликују од кинеских, али то нам овде није тема.

У трговини са САД само Албанија и Црна Гора имају дефицит, док све остале имају суфицит. Мањи суфицит од Србије имали су Хрватска и БиХ, а већи БЈР Македонија, Бугарска, Румунија и Мађарска.

Податке по земљама вреди погледати пажљиво због узајамно последичних односа. На пример, Аустралија има суфицит у трговини са Кином у износу од 53,6 милијарди долара, док има дефицит у трговини са САД у вредности од 15,5 милијарди долара. Значи, пад извоза у Кину (услед пада тражње у Кини или цена примарних производа) условиће и пад трговинског дефицита у размени са САД.

Или, обе земље имају огроман суфицит у трговини са Холандијом: Кина 55,9 милијарди долара а САД 23,1 милијарди долара. Пошто је Холандија једна од водећих локација за одлив директних инвестиција вероватно су надуване фактурне цене увоза како би се новац вратио у Кину и САД као прилив страних директних  инвестиција. Исто важи и за Хонг Конг, кинески, са којим Кина има суфицит у износу од 271,9 милијарди долара, а САД 32,4 милијарди долара.

Ови односи: Кина – Хонг Конг, кинески – Холандија – САД би требало да буду у центру пажње државних органа царински зараћених економских џинова, али то нису. Разградња државе из времена Регана и Тачерове очигледно је до данас довела до пуних резултата: супермоћних компанија и немоћних држава.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>