Солжењицин: Нержин

У једном одломку у Деведесет три од Victora Hugoa, Лантенац сједи на пјешчаној дуни. Он истовремено види неколико звоника и свако звоно је у покрету. Сва звона звоне за узбуну, али олујни вјетар односи звук, и он ништа не чује.

На исти тај начин, захваљујући неком чудноватом унутарњем осјетилу, Нержин је већ од првих младеначких година слушао то нијемо звоно – сва стењања, крикове, јадиковке умирућих, које сталан, упоран вјетар односи далеко од људских ушију. Одрастао је не прочитавши ни једну једину књигу од Mayne Reida, али је у доби од дванаест година прочитао гомилу Известија високу као он сам и проучио извештаје о процесу против инжењера саботера. Од самог почетка дјечак није вјеровао оно шта чита. Није знао зашто – његов разум то није могао појмити – али је јасно видио да је све то лаж, сама лаж. Он је познавао инжењере у обитељима својих другова и није могао замислити да би такви људи почињали саботажу.

У тринаестој и четрнаестој години Глеб није трчао на улицу да се игра кад би завршио с учењем, већ би сјео и читао новине. Познавао је по имену све партијске руководиоце, њихове положаје, совјетске војне руководиоце, совјетске амбасадоре у свакој земљи и стране амбасадоре у Совјетском Савезу. Читао је све говоре с конгреса, и успомене старих бољшевика, и промјенњиву повијест Партије – постојало је неколико верзија, а свака је била друкчија. И у школи су већ у четвртом разреду почели проучавати елементе политичке економије, а од петог разреда надаље имали су готово сваки дан сат друштваних наука. Дали су му да чита У спомен Херзеноу, а много пута се изнова враћао на свезак Лењина.

Или зато што му је ухо било још младо, или зато што је читао више од онога што стоји у новинама, он је јасно осјећао лаж у претјераном, одвратном уздизању једног човјека, увијек једног човјека! Ако је он све, не значи ли то да су сви остали људи ништица? Из чистог протеста Глеб се није могао њиме заносити.

Глеб је био тек у деветом разреду оног просиначког јутра кад је погледао у излог с новинама и прочитао да је Киров убијен (МЗ видети на википедији о Сергеју Кирову). И изненада му је, попут заслепљујућег свјетла, постало јасно да је Кирова убио Стаљин, нико други. Зато што је он био једини који се могао окористити његовом смрћу! Обузео га је осјећај болне усамљености – одрасли људи који су се гурали око њега нису схваћали ту једноставну истину.

Тада су исти они стари бољшевици, који су провели читаву револуцију и којима је она значила живот, почели су туцетима и стотинама ишчезавати у ништавило . Неки су, не чекајући да их ухапсе, прогутали отров у стану; остали су се вјешали у својим лађанским кућама. Али већина је допустила да их ухапсе, појавили би се у судници и необјашњиво се кајали, гласно се оптуживали за злочине и признавали да су служили свим страним шпијунским службама свијета. Било је то тако претјерано, тако грубо, тако најмештено, да је само каменом уху могла промаћи та лаж.

Зар људи заиста нису чули? Руски писци, који су се усуђивали тврдити да су духовни насљедници Пушкина и Толстоја, исписивали су одвратне сладуњаве похвале тирану. Руски композитори, образовани у конзерваторију у Херзеновој улици, полагали су своје удворне пјесмотворе пред његов пиједестал.

Глебу Нержину то је нијемо звоно грмјело током читаве младости. У њему се родила непоколебљива одлука: сазнати и разумјети! Сазнати и разумјети! Шетајући по булеварима свог родног града у доба кад би било прикладније да се уздише због дјевојке, Глеб је сањарио о дану када ће све докучити, и кад ће можда продријети међу оне зидове гдје су се сви они људи, као један, оптуживали прије смрти. Можда се унутар тих зидова то може разумјети.

У то доба није знао име тог затвора, а ни чињеницу да се наше жеље, ако су уистину велике, зацијело испуњавају.

Године су пролазиле. Све се остваривало и испуњавало у животу Глеба Нержина, премда каткада све није било ни лако ни угодно. Шчепали су га и одвели управо на оно мјесто, и упознао је оне који су још били живи, који нису били изненађени његовим сумњама и који су имали још стотину пута више тога да испричају.

Све је било испуњено и остварено, али Нержину није преостао ни његов посао, ни вријеме, ни живот – ни супруга. Кад једном једна велика страст обузме душу, она избаци све остало. У нама нема мјеста за двије страсти.

А Солжењицин „У првом кругу“, Отокар Кершовани, Ријека, 1969, Стр. 200-201.

П.С. Нержин је аутобиографски лик Солжењицина у овом роману.