Home » 2 BiH, Ekonomska istorija » БиХ: Сељаштво и сеоска привреда у 15. веку

БиХ: Сељаштво и сеоска привреда у 15. веку

Првих година оснивања Босанског санџака било је доста разорених и опустелих села. Више него свако десето село било је без становништва. Нарочито је број пустих села био велики у нахијама Ускопљу, Мостару, Лашви и области Ковачевића. Иако је учвршћењем турске власти и у Босни већина пустих села поново насељена и обнављена, трагови тог ранијег стања опажају се до преткрај 15. века. Да би олакшали материјални положај угрожених села у близини границе и да би сељаке приклонили да остану на својој земљи. Турци су у неким селима уместо натаруалних дажбина наплаћивали филурију.

Првих неколико година после освајања врло су ретки случајеви исламизације на селу. Једино у крају око Сарајева има нешто исламизованих сељака. Тек седамдесетих година 15. века исламизација почиње узимати маха. Тако је 1489. године у Босанском санџаку на 26.068 хришћанских кућа, 1.332 хришћанске удовице и 4.026 неожењених хришћана забележено 4.485 муслиманских кућа и 2.348 неожењених муслимана. До краја тога века још ће више порасти број муслимана. Исламизација није подједнако захватила све крајеве, а особито је тешко продирала међу бројним власима. У Херцеговачком санџаку она је далеко заостајала иза исламизације у Босанском санџаку, још 1477. године било је врло мало исламизованих сељака. Већи део сељаштва сачињавали су православни. У прво време, а и касније, ту су највише прелазили на ислам домаћи феудалци и по који влашки старешина. У Зворничком санџаку у 15. веку исламизација је такође ишла споро.

Масовно прелажење сељаштва на ислам у Босни претстављало је основу за јачање турске власти. Турски извори 15. века дају доста података о посвећеним редовима босанске цркве: крстијанима и гостима, а не кажу ништа о обичним присталицама те цркве. У осмој деценији 15. века у Херцеговачком санџаку забележене су бројније скупине „крстјана“ у планинским селима. Вести о њима почетком 16. века постају врло ретке. Није забележен ни један случај да је крстјанин прешао на ислам. Исто тако готово нема исламизације у селима у којима крстјани живе заједно са осталим сељацима. Они се по своме положају и по својим обавезама према Турцима ни по чему не разликују од осталог хришћанског становништва. Док је католичко свештенство добило аџднаму, а православни манастири, као Милешево, уживали повластице, за крстјане турски извори не бележе никакве олакшице. Засад се не може ништа рећи о томе шта је допринело да на ислам пређе добар део босанског сељаштва, у коме су, бесумње, знатан број претстављале присталице босанске цркве, а да истовремено посвећени редови те цркве заузимају сасвим друкчији став.

Положај сељака у Босни у 15. веку није се разликовао од положаја сељака у другим турским покрајинама на Балкану. Извесне разлике у обавезама између сељака хришћана и муслиманима исте су као у другим турским покрајинама у то време. Али су постојале знатне разлике између  земљорадничког и сточарског дела сељаштва. Док су сељаци земљорадници били везани за земљу коју обрађују и за господаре земље на чијем се лену налазе, дотле су власи били слободни сељаци, већином обухваћени царским или санџакбеговим хасом, а ређе каквим крупнијим зеаметом. Знатан број влаха у то доба постепено прелази на земљорадњу и стално се настањује у селима и временом преузима исте обавезе као и остали земљорадници. Али је пак добар део влаха и даље живео у катунима и главно му је занимање било сточарење. То у првом реду важи за Херцеговачки санџак. Чак би се могло рећи да се у осмој деценији маса сточара повећала у односу на прво време после освајања. Повећање броја влаха и влашких катуна у Херцеговачком санџаку било је последица доласка нових скупина у Херцеговачки санџак. Турци су са истакнутим влашким старешинама склапали уговоре о насељавању пустих земаља сточарима. Старешине су добијале, у накнаду за те услуге, земље, мезре, чифтлуке, винограде, млинове и друго.

Док су одмах после освајања једног дела Херцегове земље власи били обухваћени хасом босанског санџакбега, 1477. године они су у царском хасу. Власи су живели у својим џематима под својим старешинама: кнезовима, војводама, катунарима, теклићима и лагаторима. Они су имали своја летишта и своја зимовалишта. Влашки војнуци чували су нека утврђена места и понеку тврђаву. Слични су били положај и обавезе двеју скупина влаха у Босанском санџаку. Око Маглаја и Тешња власи су чували овај изложени део Босанског санџака. Власи су били дужни да на сваких десет кућа дају, у доба похода, по једног наоружаног коњаника. Свака влашка кућа плаћала је годишње по једну филурију. Осим тога давала је годишње овцу с јагњетом или 12 акчи у готовом, а на сваких 50 кућа два овна или 60 акчи у готовом и једну чергу или 100 акчи у новцу. Неожењени нису плаћали ништа.

У Херцеговачком санџаку турски извори помињу ратаје влашких старешина тек крајем 15. и почетком 16. века. Иако нема непосредних података о власима Зворничког санџака у 15. веку јасно је да су и они имали исте привилегије и исте обавезе као власи у Херцеговачком и Босанском санџаку. Пре оснивања Зворничког санџака власи у тим крајевима живели су под својим кнезовима смештени у села. Њихове старешине имале су ратаје, који су им давали дажбину. Поред тога они су, изгледа, обрађивали баштине и земље својих старешина, па се зову и чифчијама.

Турци су влахе, као војнички способан елеменат, узимали за војне и полувојне службе. Поред тога власи су обављали кириџиске послове и преносили вести и писмена обавештења турских власти и истакнутих појединаца. Међу њима је било трговаца стоком. Главни снабдевачи Дубровника стоком били су херцеговачки власи. Прелазећи постепено на обраду земље, они су у земљорадњи остали дуго примитивни. Сточари и ћумурџије у земљорадњи су се држали екстензивног сточарења и крчења.

Земљорадничко сељачко становништво било је углобљено у спахиске тимаре и зеамете, у тимаре посада у тврђавама, а и у хасове цара и санџакбега. Босанско сељаштво при орању служило се плугом и ралом, који се спомињу у закону за Фојницу (1489). Земљорадња је била екстензивна, а земља слабо насељена, па је знатан део обрадиве земље остављан необрађен како би се земља одморила. Од жита сејала се пшеница, јечам, раж, зоб, пиревина, просе и мешанац. Од зрнатица спомиње се боб, грашак и сочиво. Вртларство је давало црвени и бели лук, купус, репу и друго. Од воћа се помиње јабука, крушка, трешња, шљива, кестен и орах. Гајење винове лозе било је на приличној висини. Доласком Турака виноградарство већ у 15. веку почиње мало назадовати. Лан је гајен скоро на сваком домаћинству, њиме су своје потребе у ткању намиривали сељаци. Пчеларство је било лепо развијено. У Херцеговачком санџаку гајена је смоква. У селима су постојали млинови у поседу појединаца или заједничком поседу, а често су их имали спахије, сопственици чифтлука или вакуфи. Поред тога у селима се сусрећу ступе и ваљалице за ваљање сукна. У рударским ревирима могли су се наћи самокови у поседу сељака и спахија. Сеоске занатлије подмиривале су потребе свога села, као и околних села. Постепеном исламизацијом босанских тргова и развијањем живље занатске делатности у њима поједине исламизоване сеоске занатлије прелазе у тргове. Исто тако занати у трговима привлаче приличан број младића са села, који се јављају током задњих деценија 15. века као шегрти и калфе.

Као и у осталим крајевима, и у Босни су сељаци давали на производе земљорадничке натуралне дажбине. На неке ситније производе давали су дажбину у новцу, као и за стоку, пчеле, млинове и ступе. Исто тако је сваки занатлија сељак давао десетину од прихода своје занатске производње. Било је и давања која нису стајала директно у вези са производњом. То су испенџе и неке ситније таксе, као што су таксе за глобе и казне, млађарина, пољачина итд. Сељаци муслимани имали су исте обавезе, само су се од хришћана разликовали по томе што су место испенџе плаћали ресми чифт. У селима где је исламизација ухватила маха стварају се посебне скупине, махале муслимана и хришћана.

Сељак је, у случају да на тржиште изнесе своје производе, плаћао тржишну царину и тржишну таксу. Као и у осталим крајевима и у Босни су сељаци били дужни да своме спахији изграде амбар, да му носе жито које је од њих добио на оближњи трг. У 15. веку готово на свим феудалним добрима има хаса земље. Зна се да је спахија могао сам о свом трошку да обрађује ту земљу или да је даје на обраду сељаку.

После освајања земље сеоска пољопривреда се постепено опорављала. Док је просек висине прихода сеоског домаћинства у првој деценији после освајања износио приближно 590 акчи, 1485. године износио је око 650 акчи. Међутим, крајем девете деценије 15. века долази до извесног опадања, а затим је почео да расте, иако није достигао висину из 1485. године.

На селу је било акинџија, дербенџија, војнуска и мартолоса међу сељацима. Посебан положај иживали су сељаци који су радили у рудницима, запослени као рудари или помоћна радна снага.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>