Home » Ekonomska istorija » Србија под Аустријом 1718-1739.

Србија под Аустријом 1718-1739.

Када се дође у зреле године много је мање могућности за маштање о томе каква ће бити будућност у односу на тражење одговора у прошлости зашто нам је садашњост таква каква јесте.

По оцу, потичем из Призрена. Са Арсенијем Чарнојевићем преци су, призренске занатлије, пребегли у Војводину 1689. године. У Србију су се вратили након Карађорђевог устанка. По мајци, потичем из Трнског у Бугарској, а доселили су се уз Мораву након српског пораза у рату са Бугарском крајем 19. века. Ратни порази су утицали на сеобе и насељавања.

Након Андрића, на Слави у Јагодини, узео сам у руке Историју народа Југославије из 1960. године. Други део, који се бави периодом од пада Српске државе под Турску власт до Првог Српског устанка.

У овом периоду су Срби празнили просторе у којима су живели, и насељавали се, у зависности од моћи Турске и Аустријске империје. А мењали су станиште и занимање (ратник, хајдук, сељак) у складу са пореском политиком. Били су ратници обе империје, хајдуци уколико су порези били превелики и сељаци, земљорадници или сточари, у зависности од пореске политике.

У целом периоду били су под притиском унијаћења и исламизације, а притисак су слабили ратничким занимањем, и потребама империја.

У складу са читањем историје, и слободним временом, укуцаћу цитате и приложити на портал.

Први цитат:

До 18. века привредне, па и културне везе српских земаља почев од античког доба ишле су у правцу Јадранског и Егејског мора.

Већих трговачких веза између Балкана и средње Европе слабо има све до овог времена. Вековима Дунав је био граница међу напријатељском цивилизацијом, државама и народима. Низ Дунав и његове притоке, у правцу југоистока, крећу се више војске него трговина и саобраћај. Зато је Београд од свог оснивања па до нашег доба имао већи значај као тврђава него као привредни центар, место трговине и саобраћаја. Организовањем Хабзбуршке Монархије и развитком привреде у средњој Европи од 16. до 18. века мењају се поступно и привредни односи северних земаља са Балканом, па и са Србијом. У њој ће за време аустријске окупације 1718-1739. настати дубоке промене привредних и друштвених односа, и промениће се правци трговачких путева и веза. Од тога времсна све више слабе везе Србије са Јадранским морем и његовим градовима, а јача утицај средње Европе не само услед живље трговине и саобраћаја него услед политичке експанзије и продирања средоевропске културе и цивилизације у правцу Србије уопште. Ова померања привредних, политичких и културних односа Србије у правцу севера према средњој Европи имаће одлучујући значај за њен развитак у 18. и 19. веку.

Када је Аустрија запосела Србију 1718. нашла ју је запуштену, ратом опустошену и готово расељену. У ратовима 1683-1689 и 1716-1718. неке нахије у Србији остале су готово пусте. По извештају комесара за разграничавање у Србији грофа Најперга, у Крагујевачкој нахији долазило је 1718. године на 38 насељених села 160 ненасељених, у Ресавској нахији на 16 насељених села 54 пуста. У осталим нахијама Србије које је запосела Аустрија нису биле тако лоше разлике између насељених и ненасељених места; поред свега тога, по Д. Пантелићу, у Србији је тада долазило 386 ненасељених села на 664 насељена, дакле на 8 насељених села долазило је 5 пустих. По попису становништва у Србији 1720.г., према Алтеру, чиновнику Дворског коморског већа, она је имала једва четири хиљаде породица. До приближног броја дошао је Душан Поповић на основу Најперовог пописа из 1717 и 1718 г.: 782 насељена места са 3.950 газдинстава. По једном попису из 1721 г. Србија је имала у оквиру Београдске администрације, без Београда и Крајине 5.487 коморских и 533 војничка сељачка поседа, свега скупа 6.020.

Једна од првих мера нове аустријске управе у Србији после 1718 г. Била је поново населити земљу помоћу нашироко вођене колонизационе политике. Нови колонисти довођени су или су сами долазили из суседних турских земаља, када су у питању били Срби, а из Немачке, када су се доводили страни колонисти. Срби се претежно насељавају по селима, а страни колонисти се доводе у градове, а то највише у Београд и његову околину, затим у новоотворене руднике по Србији.

Привредно подизање земље одражава се за време аустријске окупације претежно у развијању занатства и трговине по градовима, у отварању рудника, а пре свега у порасту трговине и саобраћаја између Србије  и аустријских покрајина северно од Саве и Дунава. Занате и руднике држе доведени немачки колонисти, а трговину Срби, Грци, Цинцари, Јермени, дакле стара балканска чаршија. Необично се у овом добу развија експлоатација шума и извоз дрвета и прерађевина од дрвета.

Велике напоре улагали су нови господари Србије у отварању и експлоатацији рудника. Државне власти су се распитивале и слале стручњаке да истражују места где се некада копала и прерађивала руда. У неким старим рудницима, као на Авали и под Рудником, почели су радови. На Рудник се обратила највећа пажња; у експлоатацији његових руда уложен је велики капитал; доведени су Саси, рудари из Ердеља, и рад је започео 1724 године. Вадило се и прерађивало сребро, олово и гвожђе, али се све слабо исплаћивало. На Авали се вадило сребро и олово; радило се нешто и у Мајданпеку са бакром. Сва ова рударска предузимљивост у Србији за време аустриске окупације дала је мале резултате и ишчезнуће заједно са аустриском влашћу 1739 године.

Супротно развитку градске привреде за време аустриске окупације упадљиво заостаје пољопривредна производња. Било је то стога што је готово целокупни терет издржавања велике војске и гломазног државног апарата падао на сеоску привреду. Уопште, порески систем у Србији за време окупације био је фискалне врсте, крут и тежак за народ, а пре свега за сељаштво.

Редовну војску мора да издржава народ, зато су биле велике контрибуције, порез на посед, а оне су стално из године у годину расле. Од 25.364 форинта у 1718. г. контрибуција се попела, по Драгославу Павловићу, 1727 г. на 111.600 форината; после се све до рата 1737 г. кретала око 100.000. Поред тога, Аустријанци су задржали и старе турске намете, као десетак у натури, који је износио у житу 1.500 тона, разне дажбине у новцу у износу од 50-60.000 форината. Они су служили за издржавање цивилне управе у Србији. Тежину ових намета појачавали су суров начин на који су прикупљани, а нарочито услед система закупа пореза. Закупци су већином били официри хајдучке милиције.

Поред тешких пореза и намета, сељак у Србији је патио и од кулука за изградњу тврђава, шанчева и чардака на граници, путева и јавних грађевина, за уређивање ловишта гувернеру Србије и од других послова за личне потреба гувернера и његовог апарата. Све ће то негативно деловати на развој пољопривреде у Србији. Производња жита тако је била мала да се храна мода да увози из суседне Војводине; нешто више расте сточарска производња због повољних услова за извоз стоке.

Под утицајем нових привредних односа настаје и нова друштвена подела у Србији за време окупације. Због тога што се у њој нису изградили феудални поседи као у областима северно од Саве и Дунава, Србија нема ни ону изразиту феудалну друштвену организацију као Угарска и Хрватска. Зато би се пре могло рећи за ово доба да се у њој почиње јављати друштвано раслојавање, које би ишло више у правцу стварања једног грађанског друштва. У градовима, нарочито у Београду, био он немачки или српски, претежан део становништва су занатлије и трговци. По селима живи слободан сељак поседник са мање терета и обавеза према држави, ако је у хајдучој милицији, са више ако је сељак под цивилном администрацијом, невезан ни за каквог феудалца неком феудалном рентом. Уколико у земљи има племства, то је у војсци и администрацији, доведено са стране, али које нема својих поседа у самој Србији. И црквена хијерархија, била она православна или католичка, не појављује се у Србији онога доба као претставник феудалног друштва, јер нема поседа, нити је укључена у феудални поредак, пошто га у Србији и нема. Нема ту сабора, ни феудално организованих жупаниских самоуправа, као у Угарској и Хрватској.

Узевши у целини, Аустрија је у Србији од 1718-1738 г. организовала привреду, друштво и управу имајући у виду специфичност земље и њеног положаја као најизложеније области према Турском Царству. Кратко време аустриске окупације, тежак положај народних маса под великим пореским притиском, под суровим режимом цивилне и војне управе, под прозелистичком политиком католичке цркве, оставили су рђаве успомене на ту окупацију у Србији. Стога није чудо да је њен народ тако слабо учествовао у новом рату Аустрије и Турске 1737-1739. године.

Jedan komentar na Србија под Аустријом 1718-1739.

  1. “Стога није чудо да је њен народ тако слабо учествовао у новом рату Аустрије и Турске 1737-1739. године.”
    Citajuci istoriju i faktografiju moga grada saznao sam da je jedino u periodu Austrijske vladavine doslo do pada broja stanovnika. Upuceniji cak imaju tezu da je u to vreme i na ovim prostorima nastala ona cuvena: “drumovi ce pozeleti turke, al’ turaka nigde biti nece”.
    Kako bilo cinjenica je da se vecina naroda na “oslobodjenim” teritorijama borola protiv “oslobodilaca” a na strani turaka, nakon cijeg povratka, broj stanovnika i broj naseljenih sela ponovo pocinje da raste i rastao je kontinuirano sve do nedavno. Ispada da je nas “put u Evropu” uvek propracen padom broja stanovnika koji tu zele da zive.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>