Home » Ekonomska istorija » Turski feudalni posedi u Srbiji, 6. deo

Turski feudalni posedi u Srbiji, 6. deo

Укидање изузетног положаја влаха и рaје у Смедеревском санџаку 1536. године

Насељавање влаха и прелазак њихов на земљорадњу није само појава у северној Србији у 15. веку и првој половини 16. века, него и у другим земљама под турском влашћу у то време. Али, нигде, осим у крајевима где је сточарство владало или преовладавало, у ово време, пре турског продирања у Срем и Славонију, насељавање сточара није дало тако јак печат пољопривреди као у северној Србији. Насељени власи, који су масовно попунили радном снагом опустеле делове северне Србије, до 1536. године у Смедеревском санџаку имали су изузетан положај. Они су давали, по одредбама кануна само половину ушура у случају да раде спахиску земљу, а по подацима дефтера они су у том случају понегде плаћали и мукату. Власи нису давали харач од главе него филурију од куће. Уживали су и друге неке повластице, па су били ослобођени и неких терета, а нарочито нису имали никаквих радних обавеза. То су биле повластице слободних сељака, који нису потпадали под одредбе о раји. Сличне одредбе су вределе и за Видински санџак, док су у Крушевачком санџаку, по дефтерским подацима, насељени власи давали пун ушур, ако раде спахиску земљу, али су имали све друге повластице.

У Смедеревском санџаку и раја је била подвргнута неким изузетним одредбама. У канун-нами за Смедеревски санџак из 1516. године стоји записано овако: „Ако један рајетин ради земљу где је уписан, од свега жита даје ушур (десетину). Уместо саларије даје се од гумна сваке баштине пола лукна пшенице и пола лука јечма. Ако не ради земљу у селу где је уписан него ради земљу на тимару другог спахије, своме спахији. Ако један рајетин посади виноград у селу где је записан, пошто даје ушур, од 30 медри даје своме спахији једну медру вина као саларију“. У време жетве свака баштина је давала две акче на име дажбине за башту, у време косидбе једна кола сена и на божић једна кола дрва или еквивалент у новцу уместо те дажбине. Друге дажбине су биле мање-више сличне као и у другим крајевима.

У северној Србији у то време је било и нешто исламизираних сељака. Муслиманска раја на тимару спахија хришћана имала је исти положај као и на тимару муслимана осим што је плаћала ресмио чифт и у новцу од винограда.

Положај сељака, нарочито насељених влаха, изменио се кад су Турци запосели дотадашње јужне угарске земље, односно кад су се сасвим учврстили у Срему и Славонији. Померање границе ка северозападу изазвало је и покрете влаха, односно њихово насељавање у освојене крајеве. То је учинило да су у северној Србији остали они власи који су се сасвим привикли земљорадњи и који се нису због тога могли покренути. Тада се положај насељених влаха у Србији почео погоршавати и они су изгубили своја ранија права.

Канун-нама у дефтеру из 1536. године каже да је султановом двору приликом пописа Смедеревског санџака изложено да саларија износи пола лукна пшенице и пола лукна јечма од сваке баштине, што даје раја, али да влашка раја то не даје. На то је дошла вест да раја, како влашка тако и остала „даје као у осталим добро чуваним земљама ушур од седам и осам један“. Остале одредбе о рајинским дажбинама остале су исте, али су претегнуте и на бившу влашку рају. Иста канун-нама говори о томе како власи плаћају од куће 83 акче на име филурије, па било да кућа има једног, два или пет одраслих људи, како су они ослобођени од пореза и дажбине, а да су дужни да дају од сваке пете куће једног граничара, који се у овој канун-нами зове „петник“, да морају, у случају војних похода, да дају од сваке куће једног човека који учествује или као пешак или са коњем у војном походу, а да дају санџакбегу глобе и извесне количине јечма и пшенице. То је заповешћу султановом све укинуто, а власи су подвргнути плаћању харача и давању рајинских дажбина, уколико изузетно нису остали сточари.

Тиме је у северној Србији раја изједначена са рајом у осталим крајевима и власи, као слободни сељаци који обрађују спахиску земљу, престали су постојати. То је било последица њиховог пуног преласка на земљорадњу, као и последица тога што је Смедеревски санџак губио важност и као крајина, иако још од пада Баната није сасвим изгубио ту важност. Али то укидање влашких повластица није била усамљена појава. Отприлике у исто време су и власи насељени у Зворничком санџаку и у неким другим крајевима подвргнути харачу. У то доба су, изгледа, у Србији укинуте и повластице војнука, а мортолоси су остали само у неким тврђавама на Дунаву и око њих, већином у шајкашкој служби.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>