Ciganski Harač

Да су Срби „мењали веру за вечеру“, да су веру мењали за џак брашна то је познато. Познато је да је хиљаде Срба у Хрватској покршено током и након грађанског рата у тој европској, младој и перспективној држави. Да су Срби милионски увећали суседне народе, познато је. Мислим да је мање познато да су се догађале и асимилације и покрштавања из других народа и вера у Србе и православље. Прилажем два исечка из две старе књиге.

Интересантно је, што нам овде није тема, да је постојала Кнежева БЛАГАЈНА, и државна БЛАГАЈНИЦА.  Ово не без разлога, јер је Милош имао веће личне приходе од прихода државне благајничице, и много пута веће приходе од царског харача који је Србија плаћала. Он је ово богатство и несразмеру користио да преузима пореске приходе од Турака, да има монопол на трговину са Аустријом и на много других начина. Рекло би се да је био у жестоком конфликту интереса. А и расиста. За сваку осуду.

„Порез, који су Цигани плаћали до краја 1838. године уношен је у кнежеву приватну благајну, а од почетка 1839. године у државну благајницу.

Порез овај делио се и тада на троје:

А. Порез на целу личност, које је плаћала на годину 24 пореска гроша.

Б. На полу личност 12 гроша.

В. На дечју личност 8 гроша.

Број циганских становника износио је преко 12.000 душа; а број пореских лица мењао се сваке године. Тако 1841 године било је: целих лица 2.283, полулица 249, а дечијих 455. Ове године број је почео опадати с тога, што су се Цигани почели стално настањавати у села, ту подизали куће, те су тако увршћавани у ред пореских лица, која плаћају грађански порез. Ове 1841 године 30 Цигана увршћено је у стална пореска лица, а две године раније, 1839 године, било је увршћено 278 лица.

Цигански харач наплаћиван је један пут у години. Наплату овог пореза вршили су цигански кметови који су за то добијали од сваке целе личности (2.283) по 1 грош за труд. Наплаћени харач кметови су предавали државним харачлијама, а ови државној благајници. У години 1841 био је цигански харачлија Јевта Стојановић, који је као државни чиновник имао своју сталну плату. Поред овога харачлије, било је и 6 већила (?) циганских: у Београду, Крагујевцу, Шапцу, Крушевцу и (нечитко), са годишњом платом од 150 гроша сваки, сем крушевачког и чачанског, који су имали
по 100 гроша.

О овоме харачу старао се сам харачлија, који је исти распоређивао и наплаћени заводио у нарочити протокол, који је са прикупљеним порезом, са спроводним писмом и приложеном „нотом новаца“, предавао државној благајници. Исти је харачлија изрицао и наплаћивао казну од Цигана, који би се прикривали од плаћања харача. Ова је казна износила два пута онолико, колико је износио харач за целу годину.

Харач цигански, после свију трошкова и издатих плата већилима  и служитељима, износио је:

У 1839 години 88.004 гроша

У 1840 години 59.976

У 1841 години 61.420

У 1842 години 62.233 гроша.

Прве, 1939 године, унесено је преко 28.000 гроша наплаћеног харача из минуле 1838 године. „

Мита Петровић „Финансије и установе обновљене Србије“.

24 јула 1822 пише кнез Јован Вићентијевић из Кораћице Кнезу Милошу: „Јављамо Вашој високој власти поради Станоја ковача, који толико времена у нашем селу бива, којега шаљем тамо са кметом Живојином, које се он код нас и код кметова молио да би ми Вашој високој власти јавили за њега да не може веће од чергаша Цигана живити; зашто је он рад искључити се из циганскога арача и порез и арач српски у напредак давати, зашто је код нас говорио ако се не искључи из арача циганског, да ће бегати у Немачку, или се турчити, јербо од глоба Цигана чергаша сваки дан живети не може. Тога рада Вас молимо и Вашу десницу целујемо да би га Ви из циганског арач искључили, ако је могуће. Со тим ћете један севап учинити, зашто имаде пет синова и давати не може арача циганскога, а облегира се да е честно сваку другу заповест исполњавати“. (К.К.Нах. Београдска 1822).

16. септембра 1822, Н 1786: „Писано кнезу Јовану Вићентијевићу у Кораћицу да пошаље овамо онога Пуру, који је био Циганин, пак се покрстио, и то одмах како прими писмо Господарево. А тај Пура живи у Кораћици“. К.К. Дел.Прот. Унутр.Преп. 1822).

25. октобра 1822, Н 2067: „Дано објављеније Живи пандуру из Београда да покупи араче циганске од београдских Цигана и да новце господару изручи“. (К.К.Дел.Прот. Унутр. Преп. 1822)

1. децембра 1822 Н 2291: „Дано објављеније Станоју Јовановићу, досада бившем Циганину из Кораћице, Нахије Београдске, како се он ослобођава од циганског арача и имена циганскога и ставља се у ред Србаља. И тако убудуће да плаћа порез и арач за сву своју кућу са Србљима и по обичају србском, а цигански арачлија да се нема мешати више у његова дела, нити што изискивати од њега, јер он од сад зависиће од кнеза ни у чем мање од прочих Србаља“
(К.К.Дел.Прот.Унутр.Преп.1822).

8 јула 1824 пише кнез Никола Станковић Кнезу Милошу: „Овде је к мени долазио Станоје Јовановић, Циганин, са објављенијем Вашим, у којему гласите да је вишеречени из тефтера арача њиховог искључен и у тефтер србскога арача и пореза стављен. Тога ради по објављенију Вашему ми смо му порез и арачлије србске арач увели. А сада предлаже тужбу…“

Тих. Р. Ђорђевић „Архивска грађа за насеља у Србији“, стр. 26-27

Нисам копирао наставак преписке, мада би било интересантно сазнати на шта се тужио, и да ли му је Кнез Милош тражио главу након тужбе. Вероватно да јесте јер, колико код да је био разумљив у погледу потребе да се економија Србије развија, посебно његова приватна, није био толерантан на пореску недисциплину. Финансирао је буне против Турака ван Србије а како би што више пореских глава у Србији сачувао.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>