Home » Ekonomska istorija » Hajduk Veljkovo gostoprimstvo: Boj na Vrbovcu

Hajduk Veljkovo gostoprimstvo: Boj na Vrbovcu

Док су се устаници за ово време спремали за даље ратовање, ставивши се у одбрамбено стање, Турци под предвођењем Ћор-Солимана, ајана Зајечарског, стану се опет прикупљати у селу Бојници, у видинској нахији, и после неког времена, крену се у маси неколико хиљада њих пут села Врбовца.

Вељко са осталим поглавицама налазио се тада у Ласову, кад му стиже један мах гласник из Солиманове војске и јави му, како му је поручио Солиман, да га сутра дан чека у Ласову и да му спрема ручак. Тада је по причању скупио био Вељко око себе све главаре, и питао их редом, шта да раде и како даље да се бране.

Једни су били мишљења да се повуку у Ласовачку планину и да ту дочекају Турке. Други су опет мислили, да ће бити боље да заузму бусију пред Леновцем и да се побију с Турцима. Вељко, после дужег ћутања, изрази се противу обадва мишљења. „Ако се повучемо – вели – у Ласовачку планину, Турци нас могу најлакше опколити, а ми немамо шта јести у планини, и тако ћемо као нико ту страдати. Дочекати пак Турке у заседи, у шумици пред Леновцем, – и то би била очевидна пораза за једну шаку људи да се бори с Турцима. Најбоље ће бити, место што би нама Ћор Солиман дошао на ручак, да ми сада идемо њему на вечеру“. Тако је и било. Вељко нареди одмах, да се војска спреми и крене пут села Врбовца. У исто време закаже јој, да ће истог вечера предузети јуриш на Турке, па шта Бог и срећа јуначка донесе.

Стигао је с војском у неко доба ноћи у Врбовац. Ћор Солиман, сместио се био комотно у кући неког Нешка, из истог села, и безбрижно се предао Морфеју, као и војска му, која је пошла „да гони хајдуке,“ – изражавајући се тако уз пут с презрењем о устаницима.

Вељко одреди најпре, где ће који од главара и на коју страну ударити, па онда заповеди претходно да се село запали са четири стране, и из ненада учини јуриш у Зурке. На једној страни, како причају, чуо се из далека глас попа Радосава: д а в р а н  б р е  Ћ о р  С о л и м а н е, ево на те попа Радосава; на другој страни чула се вриска Вељковог кушље; на трећој страни из центрума Милисављеве војске чуо се глас Папазоглије:  д у р  д а в р а н  б р е  Ћ о р  С о л и м а н,  П а п а з о г л у  ђ е л и… Страшно је изгледало те ноћи, како смо слушали од оних, којима су причали учесници ове борбе. Наступила је, веле, само једна дивљачка дрека, дивљачко клање помешано са тужним запомагањем рањеника. Турци су били тако збуњени и поражени, да нису један за другог знали. Они се одаду бегству, куд је који знао и умео. Тек преко Тимока, код Великог Извора, једва су прибрали и нису после тога скоро покушавали, да се упусте у борбу са устаницима, које су они дотле багателисали.

Од то доба, Вељко и његова победа над Турцима, код села Врбовца, би пренесена на све стране у Тимочкој Крајини. И ако Вељко није опеван од народа у свом завичају, као што су опевани други српски јунаци у својим крајевима, ипак ће он остати у народу у светлој успомени, докле траје Србина и српског имена. Он је узор јунаштва, с којим се Црна Река поноси и држи, да му није било равна јунака у првом устанку. Њега присвајају и Књажевчани за то, што му је мати из тог округа.

О њему има у народу и баснословних прича. Његов живот и његова дела у првом покрету описани су потакно, и ми би смо, говорећи о њему, били принуђени, да многе ствари понављамо, чиме би смо омашили задаћу самога чланка.

Вељко никада није волео, како казују, да има велику војску као друге војводе у Србији. Он је и у најкритичнијим тренуцима, као што је био случај на Бањи а и доцније и на Неготину, имао мало али одабране војске, на коју је он могао с поузданошћу рачунати. Највише је из Црне Реке хвалио Врбовчане.

После ове славно добивене победе на Врбовцу, остао је у Црној Реци поп Радосав, а Вељко наставио пут ка Гургусовцу.

Више се није ни враћао у Црну Реку, већ је изабран био за кнеза над Црноречком нахијом познати Милисав Ђорђевић, из Ласова, који је до пропасти био старешина у том крају Србије.

Тежиште радње Вељкове пренаша се за неко време у Бањску и Гургусовачку нахију, откуда је он себи рекрутовао војнике, с којима је побеђивао Турке. По што је доцније био збачен с војводства у Бањи, отишао је у Пореч Миленку, а 1811 године, где га поставља Карађорђе за војводу над Крајином.

Драгољуб К. Јовановић „Црна Река – прилог за историју и етнографију Србије“. Објављено у Гласнику Српског ученог друштва, књига 54, Београд 1883, стр. 187-256. Репринт Службени Гласник и САНУ

 

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>