Home » Ekonomska istorija » Naseljavanje Srbije i krčenje šuma

Naseljavanje Srbije i krčenje šuma

Шуме у Србији, по својој давнини и густини, припадају најбогатијима у Европи. Још пре једног столећа земља је била управо једна велика шума. У последњим десетинама је знатно проређена. Док је шума за турских времена била заштита сељачком становништву, сад јој је објављен прави рат. Огромне површине су преобраћене крчењем у њиве. Али и преостале шуме се на све могућне начине упрошћују тако да већ има крајева који немају дрва преко зиме. У крагујевачком округу Лепеница чини с пролећа велике штете, јер су истребљене шуме.

„Гајење свиња изгледа да је главна привредна грана села у подножју Црног Врха. Свињарство не захтева никакав нарочити капитал. Постало је главном индустријом Србије благодарећи нерационалној шумској политици и неуређеним путевима. Главно седиште свињарства је у средишњим шумама Србије, обраслим храстом у Шумадији. Ту нема много сопственика земље који у исто време не гаје и свиње, и који најмање бар по неколико њих годишње не отерају свињском трговцу. Они с пролећа пропутују крајеве где је најразвијеније свињарство, купују мање и веће партије, збирају их на згодне тачке у већа крда, која затим тераоци на коњима гоне на значајније дунавске скеле. Лађама или железницама транспортовани ухрањени становници српских шума претстављају значајно снабдевање аустријске престонице или доспевају и до Хамбурга, у живом и усољеном стању, па и до албијонских обала. Свињарство у Србији узеће свој највећи развитак, кад са довољним капиталом на американски начин подигну у дунавским градовима велике кланице. С престанком превоза животиња у живом стању отпашће мршављење, скупо издржавање за време транспорта па и један део високих транспортних трошкова“ (Каниц).

У Србији иза устанка још није било ни праве приватне својине или, још правилније, својином је постајало оно, што би неко захватио. Земље пустахије било је много. Тек после ослобођења 1815, кад се нешто примирило и кад је Кнез Милош отпочео радити на јачем насељавању земље, почела се стварати својина у земљи.

О томе стварању приватне својине пише Слободан Јовановић:

„Почетком XIX века у Србији има пуно незаузете и нераскрчене земље, уз то, има доста земље коју турско становништво, почињући да напушта Србију после хатишерифа од 1830, нуди на продају. С друге стране, народне масе које се спуштају из заклоњених места где су се склањале од турских зулума; гомиле досељеника које притичу у Србију из околних крајева, сав тај свет тражи земљу која ће га хранити. Он заузима што је незаузето, крчи што је још неокрчено, купује што Турци нуде на продају. Милош поставља правило, да је земља онога ко је ради, – другим речима, све што сељак захвати и обради, постаје његова приватна сопственост. Сељачки апетит за земљом добија тиме много потстицање. Секира ради на све стране; сече се гора, да се огради што се заузело; крчи се шума, да се дође до нове земље за обрађивање.

„Као у једној новој насеобини, тако тада код нас, сопственост постаје фактичним него правним начином. Више се захвата но што се купује, и при захватању, узима шта ко стигне, не пазећи много да не присвоји себи нешто што је већ неко други обележио као своје. Од општинских и манастирских земаља прелази тада доста у приватну сопственост; општинска и манастирска имања још нису тачно ограничена, и то је добро дошло захватачима без скрупула.

„У овом општем захватању јачи гони испред себе слабијега. Ако су на исту земљу бацили око и народни старешина и обичан сељак, овај други мора да се склони испред оног првог, чак и онда ако је он раније ту земљу заузео. Прво старешина узима што се њему допадне; другима, шта остане. Новчанији од других, старешине се, такође, први јављају и као купци турских земаља. С помоћу новца и с помоћу власти они шире своје имање брже него други. Отуда велики комади земље у сопствености појединих старешина; отуда њихово богатство у непокретностима које им даје изглед спахија.

„Најјачи међу старешинама уједно је најјачи и међу захватачима, то је кнез Милош. Он има око за „добру парчад“; кад му се допадне њива или ливада, он је присваја, не питајући мног да она већ нема свога сопственика. Њему се много замерило ово непоштовање приватне сопствености; оно за цело и није за похвалу али је, историјски, сасвим разумљиво. У то време сопственост се тек стварала, почивала махом на скорашњем, тако рећи, јучерашњем заузећу; никакво чудо, дакле, ако се Кнез још није могао навикнути да је сматра за неприкосновену.

И Пирх помиње да се још у време његовог путовања по Србији мислило на уређење приватне својине. Пошло се од начела: „Сваки је у народу помогао у борби око ослобођења земље, према томе, сваки је слободан сопственик земље коју држи; ако може обделовати више нека тражи више; сваки бира себи нову земљу, само ако се тиме не штете права других. Само се на то мора пазити, да се станује у сређеним селима. Ретко становништво велике плодне и необрађене просторије, нарочито у главним долинама, дозвољава велику издашност у раздавању непокретне својине. С овим питањем стоји у вези намера да се новим хришћанским насељеницима, ма које народности били, насељење што више олакша. Њима ће се дозволити да бирају крај, где мисле да се настане, даће им се у том крају потребна земља, грађа за подизање зграда и ослободиће се за прве три до пет година од свих данака. Занаџијама свих врста, који би се хтели настанити на дуже или краће време, чиниће се све могуће олакшице.

Кнез Милош је и сам знао да неће моћи уредити нову државу, док не буде имао стално становништво, насељено по уређеним насељима, приступачним и везаним подесним саобраћајним везама. Исто тако било му је јасно, да сељак сточар нарочито тога доба тешко се стањује на једном месту, тешко се прилагођава имовини у земљи и стварању окућнице. Због тога је државна власт и наређивала крчење шума и одобравала заузимање крчевина у својину. Већ под Карађорђем, а нарочито од 1815, пада и постанак својине земље у Србији, земља се стицала крчењем шума и заграђивањем искрченог земљишта. Наравно да је ово убрзо постала општа страст и велика опасност, да се земља потпуно искрчи и оголи, те је већ 1839 дошла наредба против крчења шума и за ограничавање државне шумске својине.

Крчевине су у прво време сматране као основа приватне својине. Кад су шуме објављене као јавно добро, дошла је горосеча; често без потребе, без смисла, из беса, секло се без плана и без икакве смишљености, није се обазирало ни на географске, ни на климатске, ни на привредне потребе. Крчевину је требало заградити врљиком или плотом. У дворишту је требало оградити разне делове, наградити многе вајате, привредне зграде и зградице. Често су за неколико гроша дрва терана на пијацу. А државна управа није умела, да ограничи то уништавање шума, нити да успостави једну смишљену шумску политику.

Крчевина је и пред судовима важила као основа својине. Тако постоји неколико пресуда, којима је основа за пресуђење коме припада имање, једино ко је имање искрчио и зазиратио. У једној пресуди досуђује се земља туженом, иако је раније отац туженог држао ту земљу, па је напустио, а тужени је понова од шибља истребио и искрчио.

Чак и у споровима између два села досуђивана је земља оном селу које је шуму искрчило и у пашњаке или њиве претворило, па мада је, према обичајном праву, земља припадала другом селу. И за подизање куће насељеник је имао право да узме земљиште. На тужбу Доктора Максима Николића Мишковића суд је досудио, да му остане земљиште које је ради проширења дворишта одузето од учитеља Андрије. Ово међутим његов син Ћирко „парох овдашњи, наследник реченог Андрије“ није признао већ је тражио да се разруши ограда и да му се врати земља. На тужбу Др. Мишковића суд је решио „да оптужени парох тужитељу цјели плац, који му је онда додат уступи“.

Из ових пресуда јасно је да је у то време најглавнија основа за стицање својине била крчевина. Чак и у случају, ако би неко искрчио земљу, па доцније напустио да је обрађује, те се имање запарложило, па други понова искрчио – земља се пресуђивала овом другом заузимачу. Начела: земља ономе који је ради строго се држало.

Тихомир Ђорђевић вели: „Досељеници који су у њу (Србију) долазили, понајвише из југозападних планинских крајева, били су поглавито сточари. Пустога је земљишта било доста и сваки га је могао заузети где је хтео и колико је хтео. При томе, се, међутим, поступало на три начина: I. Или су, нарочито кад их је било у мањем броју, заузимали земљишта поред села која су већ постојала, искрчивши од пустога колико коме треба и прибивши се староседелачком селу, II или су пуста седишта, која су имала згодне положаје обнављали, било на истом месту, било у згодној близини; III или су на згодним местима стварали сасвим нова села. Како је сточарска економија била главна ствар, а земљишта је било довољно, сваки је тежио да од своје куће начини центар своје економије, те је крчио око своје куће колико му је потребно за завате за сено и за њиве. Услед тога куће су морале бити далеко једна од друге, како би сваки имао довољно простора око своје куће за ливаде и њиве. Све остало земљиште остајало је и даље незаузето, свачије и ничије, и по њему је, докле год је било приступачно, могла пасти стока целог села. Такво су земљиште после, ако је било згодно, захватали нови досељеници, прибијали се селу, крчили шуму и на крчевини се настањивали“.

И то је један од врло важних узрока, што су се у Србији промениле у многом и географске и климатске прилике, а то је у јакој мери утицало и на привредно и на здравствено стање, што ћемо такође показати.

Овако огољена земља убрзо је оголела и неуког сељака, који је сатирао шуме а с њима и најдрагоценији извор благостања. Уништавање шума имало је врло озбиљних последица за привреду и благостање. Поменућемо само најважније.

У здравственом погледу уништавање шума наносило је бар посредне штете, нарочито због измене климатских односа. На ширење сточних и биљних заразних болести несумњиво је уништавање шума имало врло повољног утицаја. Док је раније стока по шумама, испустима и суватима била издвојена од сваког додира, с ишчезавањем шума сатерује се у село на мале површине сеоске утрине, где долази до чешће мешавине и до могућности ширења болести.

Шуме су штитиле и од преношења биљних штеточина, нарочито воћњих. Данас се шума сматра врло важном мером за одбрану воћњака од штеточина. У пошумљеним крајевима много ређе и мање страдају воћњаци од тих штеточина, па је природно, да су с голетима страдали и ви+оћњаци и почели се сушити, упропашћени од разних штеточина, с којима сељак није могао изаћи на крај.

Колико је пустошење шума претстављало велику опасност за националну економију Србије, види се и из престоне беседе Кнеза Милоша, 1864 (? 1834 – МЗ), о велико-госпођинској скупштини „Пада ми врло тешко што после ових пријатних појава морам прећи на једну врло непријатну. Наше шуме, које су наш капитал и извор богатства наше земље, немилосрдно се сатиру. Ја се радујем, да се нађем кад год ми је могуће у средини народа и наше лепе земље; али увек ме испуњавају жалостћу пустошења наших шума. Толико ми је тешко схватити, како се не увиди, да ћемо уништењем шума затворити извор нашег богатства и уништити једног нашег доброчинитеља. Знате ли, да су опустошене шуме у велико узрок, што смо ове године имали толике оштећене од поплаве. Већ је крајње време да се овоме стане на пут. Наши потомци ће нас проклињати, ако о томе не бринемо да ми ово богатство сачувамо, које нисмо зарадили, него наследили. – Моји министри имају изричну наредбу, да се споразумеју с овом скупштином о мерама, да би се оштећене шуме сачувале и обновиле“.

„Шумадија XIX века“ Др. Стеван З. Иванић, Београд 1938. Објављено у монографији Пољопривреда у Србији. Прилог за проучавање исхране и народног здравља. Библиотека Централног хигијенског завода, књ. 28, Зборних здравствених проучавања и испитивања села и народног живота, стр. 35-55. Репринт Службени Гласник и САНУ.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>