Home » Evropska unija » Berlinski intervju Aleksandra Zinovjeva. Zapad protiv Rusije

Berlinski intervju Aleksandra Zinovjeva. Zapad protiv Rusije

http://serbian.ruvr.ru/2014_10_27/Berlinski-intervju-Aleksandra-Zinovjeva-Zapad-protiv-Rusije-Deo-1-4207/

Подсетимо се дела интервјуа познатог руског дисидента и филозофа Александра Зиновјева који је дао пред свој повратак из Немачке у Русију. Разговор са новинаром француског листа „Фигаро“ одржан је 24. јула 1999. године у Берлину.

После краха комунизма основни предмет вашег истраживања постао је западни систем. Зашто?

Зато што се десило оно што сам предвидео: пад комунизма довео је до распада Русије.

Излази, да је борба са комунизмом прикривала жељу за уништењем Русије?

Управо тако. Ја то говорим, зато што сам у своје време био невољни саучесник те, за мене, стидне акције. Руску катастрофу су хтели и програмирали овде, на Западу. Читао сам документа, учествовао у истраживањима која су под видом идеолошке борбе, у ствари, спремала погибију Русије. То је за мене постало толико несносно да више нисам могао бити у табору оних који уништавају мој народ и моју земљу. Запад ми није стран, али гледам на њега као на непријатељску силу.

…Данас многи бивши совјетски дисиденти говоре о својој ранијој отаџбини, као о земљи права и демократије. И сада, када је та тачка мишљења постала општеприхваћена на Западу, ви покушавате да је оповргнете. Нема ли ту противречности?

За време хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића! Али у исто време, Запад се неприметно мењао. Започета у то време стидљива интеграција развијених страна била је, у суштини, претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако нпр. она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори, била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од стране националне власти. И без изведене успешне руске, против Совјета, контрареволуције, Запад није могао кренути ка глобализацији.

Значи, улога Горбачова није била позитивна?

Ја гледам на ствари из нешто другачијег угла. Упркос популарном мишљењу, совјетски комунизам је пропао не из унутрашњих разлога. Његово уништење је највећа победа у историји Запада. Тиха победа која, понављам, омогућава успостављање планетарне власти. Крај комунизма је означио и крај демократије. Данашња епоха је, не само посткомунистичка, она је и постдемократска! Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или, ако хоћете, тоталитарне демократије.

Зар вам то не звучи мало апсурдно?

Нимало. За демократију је потребан плурализам, а плурализам предвиђа постојање најмање две мање-више равне силе, које између себе се боре и заједно утичу једна на другу. За време хладног рата била је светска демократија, глобални плурализам, унутра којег су постојала два супротстављена система: капиталистички и комунистички. Као и нејасна, али ипак структура оних држава, које се нису могле сврстати у прве две групе. Совјетски тоталитаризам је био пријемчив за критике које су долазиле са Запада. Са своје стране, Запад се налазио под утицајем СССР, посебно преко сопствених комунистичких партија. Данас живимо у свету где влада једна-једина сила, једна идеологија и једна проглобалистичка партија. Све то узето заједно почело је да се формира још у време хладног рата, када су се постепено, у најразличитијим облицима, појавилесуперструктуре: комерцијалне, банкарске, политичке и информационе организације. Без обзира на разне сфере делатности, ове снаге је обједињавала њихова транснационална суштина. Са падом комунизма, оне су почеле да управљају светом. На такав начин, западне земље су се нашле у надређеном положају, али заједно с тим, оне се налазе у подређеном положају, јер постепено губе свој суверенитет у корист тога што ја зовем наддруштвом. Планетарно наддруштво чине комерцијалне и некомерцијалне организације, чији утицај излази далеко из оквира појединачних држава. Као и друге земље, западне државе подчињене су контроли ових наднационалних структура. И то зато што је суверенитет држава такође био неотуђиви део плурализма, а значи и демократије у планетарном оквиру. Садашња владајућа надвласт гуши суверене државе. Европске интеграције које се отварају пред нашим очима, такође воде ка нестајању плурализма унутар тог новог конгломерата у корист наднационалне власти.

Зар вам се не чини да су Француска или Немачка и даље демократске државе?

Западне земље су упознале праву демократију за време хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Органи штампе су се исто веома разликовали једни од других. Све је то утицало на живот простих људи и водило ка расту њиховог благостања. Сада је томе дошао крај. Демократски и развијени капитализам са социјално орјентисаним законодавством и гаранцијама сигурности био је у многоме обавезан постојањем страха пред комунизмом. Након пада комунизма у земљама Источне Европе на Западу је почео масивни напад на социјална права грађана. Данас социјалисти који се налазе у власти у већини земаља Источне Европе воде политику демонтаже система социјалне заштите, политику уништавања свега што је социјалистичко, а што је постојало и у земљама капитализма. На Западу нема више политичке снаге, способне да заштити обичне грађане. Постојање политичких партија је чиста формалност. Сваким даном међу њима ће бити све мање и мање разлика. Рат на Балкану је био било какав, само не демократски. Ипак, њега су водили социјалисти који су били противници таквих врста авантура. Екологисти који се такође налазе у власти у неким земљама, такође су поздравили еколошку катастрофу изазвану бомбардовањем НАТО. Они су се чак усудили да устврде да бомбе које садрже осиромашени уранијум, непретстављају опасност за животну средину, иако при њиховој активацији војници облаче специлне заштитне комбинезоне. Тако, демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак одаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу. Чак му се и Клинтон подчињава. Финансијски тоталитаризам подчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу са финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.

А шта је са револуцијом?

Демократски тоталитаризам и финансијска диктатура искључују могућност друштвене револуције.

Зашто?

Зато што они уједињују грубу свемоћну војну силу са финансијским гушењем у планетарном оквиру. Сви револуционарни преврати су добијали некада подршку споља. Сада је то немогуће, пошто више нема и неће бити суверених држава. Штавише, на најнижој друштвеној лествици класа радника је замењена класом незапослених. А шта желе незапослени? Посао. Зато су они у лошијој позицији од класе радника из прошлости.

Сви тоталитарни системи су имали своју идеологију. Каква је идеологија овог новог друштва које ви називате пост-демократским?

Најутицајнији западни теоретичари и политичари сматрају да смо ушли у пост-идеолошку епоху. То је зато што под словом „идеологија“ они подразумевају комунизам, фашизам, нацизам итд. У ствари, идеологија, надидеологија западног света која се развијала током последњих педесет година, много је јача од комунизма или национал-социјализма. Западном грађанину много више испирају мозак, него што су обичном совјетском човеку посредством коминистичке пропаганде. У области идеологије главне су, не идеје, а механизми њиховог ширења. Моћ западних медија нпр. несразмерно је већа од најјачег средства пропаганде Ватикана у време његове највеће моћи.

И то није само филм, литература, филозофија – све полуге власти утицаја и средстава ширења културе у најширем смислу речи раде у том смеру. На најмањи знак, све што ради у тој сфери тако једнодушно реагује да невољно долази мисао о наређењима који долазе из јединственог извора власти. Довољно је било донети одлуку да се жигишу генерал Младић или председник Милошевић илинеко други, па да против њих крене читава планетарна пропагандна машина. На крају, уместо да се осуђују политичари и генерали НАТО за њихово кршење свих постојећих закона, највећи број западних грађана је убеђен да је рат против Србије био потребан и правичан. Западна идеологија комбинује и меша идеје у зависности од својих потреба. Једна од таквих идеја – западне вредности и начин живота су најбољи на свету! Иако за већину људи на планети те вредности имају погубне последице. Пробајте да убедите Американца да ће те вредности бити погубне за Русију. Нећете успети. Они ће и даље тврдити тезу о универзалности западних вредности, пратећи на такав начин, један од камена темељаца принципа идеолошког догматизма. Западни теоретичари, политичари и медији апсолутно су уверени да је њихов систем најбољи. Управо зато они га без сваке сумње и са мирном савешћу намећу читавом свету. Западни човек, носилац тих најбољих вредности, на такав начин, постаје нови надчовек. На термин је стављен табу, али се све своди управо на то. Наравно, ова појава треба научно да се проучава. Ипак, могу приметити, у неким областима социологије и историје постало је крајње тешко спроводити научна истраживања. Научник који одједном показује жељу да изучава механизме демократског тоталитаризма, суочава се са великим потешкоћама. Од њега праве изгнаника. Са друге стране, те чија истраживања служе владајућој идеологији затрпавају грантовима, а издавачке куће и медији боре се за право сарадње са тим ауторима. Ја сам то осетио на сопственој кожи, када сам предавао и радио као истраживач на иностраним универзитетима.

Зар у тој надидеологији коју не волите нема толерантности и уважавања блиских?

Када слушате представнике западне елите, све вам се чине тако чистим, великодушним, пуним поштовања према људима. Радећи то, они примењују класично правило пропаганде: прикривају стварност слатким речима. Ипак, довољно је само укључити телевизор, отићи у биоскоп, отворити бестселер или послушати популарну музику како би се убедило у супротно: ширење култа суровости, секса и новца је без преседана. Благородне речи треба да сакрију та три стуба (постоје и други) тоталитарне демократије.

А шта је са људским правима? Зар их на Западу не поштују највише?

Данас, идеја људских права све више и више се налази под притиском. Чак и број идеолошких теза, по којима се ова права добијају рођењем, и не могу бити одузета, данас не могу издржати прелиминарну озбиљну анализу. Ја сам спреманзападну идеологију подврћи исто таквој научној анализи, каквој сам радио са комунизмом. Али то је дуг разговор и није за данашњи интервју…

Да ли западна идеологија има кључну идеју?

Идеја глобализације! Другим речима, владавину светом! А пошто је таква идеја добољно непријатна, она се прекрива општим фразама о уједињењу планете, о трансформацији света у једну интеграциону целину… У стварности, Запад је сада приступио структурним променама у планетарном оквиру. Са једне стране, западно друштво влада над читавим светом, а са друге стране, оно само се трансформише по вертикали са наднационалном влашћу на самом врхупирамиде.

Светска влада?

Ако хоћете, да.

Да ли верујете у то – зар то не значи бити жртва глупе фантазије о светској завери?

Каква завера? Нема никакве завере. Светском владом управљају руководиоци свима добро познатих наднационалних комерцијалних, финансијских и политичких структура. Према мојим проценама, то наддруштво које данас управља светом, већ броји око педесет милиона људи. Његов центар су САД. Земље Западне Европе и неки бивши азијски „змајеви“ чине његов бизнис. Остале земље се налазе под влашћу према строгој финансијско-економској градацији. То је реалност. Што се тиче пропаганде, она сматра пожељним стварање светске владе под контролом светског парламента, пошто је свет велико братство. Све су то приче намењене публици.

И Европски парламент, такође?

Не, пошто Европски парламент постоји. Али треба бити наиван па веровати да је Европска унија била резултат добре воље влада, чије земље улазе у њен састав. Европска унија – то је оружје за уништење националних суверенитета. Она је део пројекта, створеног од стране наднационалних организација.

Европска сарадња је променила име након распада Совјетског Савеза и почела да се зове „Европска унија“… По угледу на бољшевике, руководиоци Европске уније називају се комесарима. Као и бољшевици, они се налазе на челу комисија. Последњи председник је био „изабран“, као јединствени кандидат…

Не треба заборављати да се процес социјалне организације потчињава одређеним законима. Организовати милион људи – то је једно, организовати десет милиона – то је друго, док је организовати сто милиона људи – најтежи задатак. Организовати петсто милиона људи је задатак колосалних оквира. Требастворити нове административне органе, обучавати људе који ће њима управљати и обезбедити им континуиран рад. То је примарни задатак. У ствари, Совјетски Савез је био класични пример многонационалног конгломерата на чијем челу се налазила наднационална управљачка структура. Европска унија жели да добије боље резултате од Совјетског Савеза! То је у потпуности оправдано. Још пре двадесет година био сам изненађен тиме што су тзв. дефекти совјетског система били још развијенији на Западу.

Који на пример?

Планирање! Западна економија се бесконачно више планира него што се то некада планирала економија СССР. Бирократија! У Совјетском Савезу од 10-12% активног становништва радило је у сфери државне администрације и управљања. У Сједињеним државама таквих радника је 16-20%. Ипак, СССР су критиковали управо за његову планску економију и ротацију бирократског апарата. У Централном комитету КПСС радило је 2.000 људи. Бројност апарата комунистичке партије долазила је до 150.000 радника. Данас на Западу ви можете наћи на десетине, чак и стотине предузећа из индустријског и банкарског сектора које запошљавају много више људи. Бирократски апарат Совјетске комунистичке партије био је занемарљиво мали у поређењу са персоналом крупних западних транснационалних корпорација. Треба признати: СССР се лоше управљало управо због недостатка административног персонала. Требало је имати два-три пута више административних радника! Европска унија одлично схвата ове проблеме и зато их узима на знање. Интеграција је немогућа без постојања импресивног административног апарата.

То што ви говорите не поклапа се са идејама либерализма, којег пропагирају европски руководиоци. Не мислите ли да је њихов либерализам само декорација?

Администрација има тенденције великог увећања што је опасно за њу саму. Она то зна. Као и било који организам она налази сопствене противотрове за наставак нормалног функционисања. Приватна иницијатива – један је од њих. Други противотров је друштвена и индивидуална моралност. Примењујући их власт се бори са тенденцијама који воде ка самоуништењу. Зато је она измислила либерализам, како би изградила противтежу својој сопственој ротацији. Ипак, бити данас либералом – апсурдно је. Нема више либералног друштва. Либерална доктрина никако не одговара реалности епохе без преседана у историји човечанства концентрације капитала.

Кретање колосалних финансијских средстава никако не одговара интересима појединачних држава и народа, којег чине индивидуалци. Либерализам подразумева личну иницијативу и преузимање на себе финансијских ризика. Данас за сваки посао треба новац, којег пружају банке. Те банке, чији број се постепено смањује, воде политику која је по својој природи диктаторска и диригентска. Власници предузећа су им предати на милост, јер се све потчињава кредиту, а значи налазе се под контролом финансијских организација. Важност индивидуалаца – основа либерализма – смањује се из дана у дан. Данас нема значаја ко управља овим или оним предузећем, овом или оном земљом: Буш или Клинтон, Кол или Шредер, Ширак или Жоспен, која је разлика?
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_10_27/Berlinski-intervju-Aleksandra-Zinovjeva-Zapad-protiv-Rusije-Deo-1-4207/

 

 

Tags:

Jedan komentar na Berlinski intervju Aleksandra Zinovjeva. Zapad protiv Rusije

  1. Nas narod ovo sazme u dve tradicionalno kratke recenice !?

    Sede komsije ispred prodavnice na gajbi i piju pivo,oce li biti rata ….jasta ce.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>