Home » Istorija » Od Jadovna i Jasenovca do Beograda

Od Jadovna i Jasenovca do Beograda

IZVOD IZ ZAPISNIKA OD 7. JULA 1942. SAČINJENOG U NEDICEVOM KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU U KOJEM DRAGO SVJETLlClC IZ DOBOJA GOVORI O SVOM BORAVKU U LOGORIMA GOSPIĆ I JASENOVAC

Z A P I S N I K

od 7. jula 1942. g.

SASTAVLJEN U KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELJENIKE U BEOGRADU

SVJETLlČlĆ DRAGO, brijač iz Doboja, opštine i sreza istog, star 30 godina, sin pok. Jove i pok. Desanke rod. Odžaiković. . .*: Prvo hapšenje i odvođenje Srba iz Doboja provedeno je na 1. Avgusta 1941. god. Tada su ustaše zatvorili sledeće Srbe iz Doboja: Trifković Nenada, želj. činovnika, Perendija Svetislava, želj. činovnika, Markovića, šefa katastarske uprave, Đokića Vasu, krojača, Filipovića Milana, šofera, Bogdanovića Voju, geometra, te više drugih, čijih se imena sada više ne sećam, ali znam pouzdano da je tada bilo zatvoreno 28 Srba iz Doboja.

Svi su ovi Srbi isti dan jednim autobusom odvedeni do želj. stanice Rudanka, gde su strpani u voz i odpremljeni u Gospić. O daljoj njihovoj sudbini više se ništa ne zna. Veruje se, da su iz Gospića odvedeni u Velebit i tamo ubijeni, kao i mnogi drugi Srbi.

Na 2. avgusta 1941. ustaše su na isti način uhapsili i otpremili sa želj. stanice Doboj u Gospić oko 20 uglednih Srba seljaka iz sela Kožuha kraj Doboja. Među ovim odvedenim seljacima bio je i Lukić Svetozar, ugledni seljak iz Kožuha, a imena drugih ne znam.

Na 3. avgusta 1941. god. ustaše su pokupili i otpremili u logor u Slavonsku Požegu 39 uglednih srpskih porodica iz Doboja, ove su srpske porodice iz SI. Požege otpremljene dalje u Srbiju. Imovinu ovih srpskih porodica ustaše su razdelili Hrvatima i Muslimanima iz Doboja, koji su se također i u njihove stanove uselili.

Na 3. avgusta 1941. god. ja sam sa propisnom nemačkom propusnicom seo na voz u želj. stanici Rudanka, sa namerom da otputujem za Beograd, jer sam video, da mi u Doboju preti opasnost po život. Sa mnom je krenula na put moja snaha Svjetličić Zora sa dvoje dece. Na stanici Rudanka primetio me je ustaša Mujanović Hasan, inače bez zanimanja iz Doboja, koji mi je pregledao propusnicu i kazao mi da je ispravna. Međutim, on je odmah telefonirao želj. stanici Lupljanica, da me žandarmi skinu sa voza i dovedu u Doboj. Žandarmi su me skinuli sa voza na želj. stanici Kamen i isti dan doveli me u Doboj i tamo predali kotarskoj oblasti. Kotarski pristav Emkić kaznio me je sa 5 dana zatvora sa izjavom da je tako naredio kotarski pretstojnik.

Na 8. avgusta 1941. uveče jedan žandarm i jedan ustaša preuzeli su me iz zatvora kotarske oblasti, svezali ruke i zajedno sa Kneževićem Radovanom, trgovcem iz Rudanke i Flajšer Jakicom, gostioničarem iz Doboja, sproveli su nas vozom u Gospić.

Na 9. avgusta 1941. god. oko 4 sata posle podne prispeli smo u Gospić i odmah smo odvedeni u kaznionicu gospićsku. U kaznioni u Gospiću zatekao sam preko 1500 Srba, koji su bili smešteni u kaznioničkim ćelijama i u dvorištu. Ja sam bio smešten najpre u jednoj ćeliji, a posle sam premešten u dvorište.

Ja sam ostao u kaznioni u Gospiću do 25. avgusta 1941. g. Za to vreme svaki dan u 11 i pol sati formiran je u kaznioničkom dvorištu jedan transport Srba za Velebit. U transportu bilo je svaki put 800 do 1.200 Srba. Za transport određeni Srbi bili su svaki put svrstani u kaznioničkom dvorištu dva po dva, a zatim vezani debelom žicom za ruke, a potom još svi skupa jednim dugačkim spojnim lancem. Tako svezane pratili su ih ustaše u Velebit. Ustaše, koji su otpratili Srbe u Velebit, svaku veče su se vraćali nazad u kaznionu i sa sobom donosili spojne lance, koje su upotrebljavali sutradan za sledeći transport.

Svaki dan su stizavali novi transporti Srba u kaznionu u Gospiću sa svih krajeva Hrvatske države (NDH) tako, da je kazniona bila uvijek puna Srba, jer koliko ih je transportom odvođeno u Velebit, toliko ih je dovođeno u kaznionu. Kazniona u Gospiću bila je sabirna stanica za sve Srbe iz čitave Hrvatske, koji su bili određeni za Velebit.

Za vreme mojega boravka u kaznioni u Gospiću t.j. od 9. do 25. avgusta 1941. odvedeno je na ovaj način iz kaznione u Gospiću u Velebit oko 18.000 Srba.

Svi Srbi koji su iz kaznione u Gospiću otpremljeni u Velebit, ubijeni su udarcima tvrdim predmetima po glavi, a zatim pobacani u jednu duboku jamu. Ovo sam sve kasnije saznao od samih ustaša. To mi je kazao ustaša Ivica, kojemu ne znam prezimena, a koji nas je pratio iz Gospića u Jasenovac. On nam je u vozu iz Gospića u Jasenovac kazao: „Zahvalite Bogu, što ćete ostati živi, da niste otišli u onim lancima u Velebit, da ste tamo otišli, damas bi svi već bili na nebu”. Ovo sam takođe kasnije saznao od ustaša u kaznioni na Savskoj Cesti, o čemu ću naknadno dati svoju izjavu.

Srbi koji su bili otpremljeni iz kaznione u Gospiću u Velebit, nisu mi poznati, jer su većinom odmah nakon dolaska u kaznionu otpremljeni dalje u Velebit.

Na 24. avgusta 1941. bila je nedelja — bio je formiran transport Srba od 900 ljudi, koji je trebao taj dan krenuti iz kaznione u Velebit. U ovom transportu bio sam i ja. Svi smo bili povezani debelom žicom za ruke, — dva po dva, — a zatim svi skupa još sa spojnim lancem. Tako povezani čekali smo na odlazak u Velebit. Najednom je oko 11 i po sati došlo naređenje, da transport neće ići u Velebit, pa da se mi svi odvežemo i pustimo u dvorište. Ustaše su se radi ovoga naređenja ljutili, a ustaša imenom Ivica, psovao je mater onome koji je to naređenje izdao govoreći: „Zar smo se mi zabadava mučili vežući ih, a sada da odvezujemo. Neka ih odvezuje ko hoće.” Zatim je ljutito bacio klešta, sa kojima nam je žicu stezao oko ruke, posle toga došao je drugi ustaša, koji nam je kazao, da se sami odvežemo. Mi smo se sami odvezali.

Sutradan oko 4 sata ujutro svi smo bili probuđeni i kamionima otpremljeni na želj. stanicu u Gospić i smešteni u zatvorene teretne vagone. U svakom vagonu bilo nas je 80 tako, da smo jedan na drugom stajali. Vagoni su posle toga bili blombirani.

Nakon 36 sati vožnje prispeli smo na želj. stanicu u Jastrebarsko, gde su nam prvi put otvorili vagone. Ustaša Ivica iz Gospića koji nas je na putu pratio došao je sa još jednim u civilnom odelu iz Jastrebarskog do našega vagona i saopštio nam, da tu možemo dobiti jesti, pa da zato između sebe pokupimo sav novac, koji imamo i njemu predamo, a on će nam za taj novac kupiti i doneti hranu. Mi smo u našem vagonu između sebe sakupili 8.500 dinara i predali ustaši Ivici, taj dan tj. na 26. Avgusta 1941. oko 4 sata posle podne dobili smo svaki po jednu kašiku — oko pola litra graha. Posle smo saznali, da niti onaj grah nisu nam kupili ustaše, već da nam ga je dala talijanska vojska, koja se je tada nalazila u Jastrebarskom. . ..

Na 27. avgusta 1941. ujutro prispeli smo na želj. stanicu u Jasenovac. Taj dan je kiša padala. Na želj. stanici u Jasenovcu dočekalo nas je oko 30 ustaša sa noževima na puškama. Među ovim ustašama bio je veći broj Muslimana sa fesovima na glavi. Ustaše su odmah otvorili naše vagone i po dvojica su unišli u svaki vagon i nemilosrdno nas udarali kundacima i posuđem, koje smo imali kod sebe, psujući nam srpsku I četničku mater. Posle toga ustaše su nas izveli iz vagona i postrojili u povorku i tako vodili u logor Jasenovac II koji se nalazi u polju kraj jedne šume, a udaljen je od želj. stanice 4 do 5 km. Na čelu ove naše povorke vozio se je u seljačkim kolima jedan ustaški poručnik. Usput su nas ustaše nagovarali, da im predamo sav novac, satove, prstenje, nalivpera i druge vrednije stvari, jer da ih ionako ne smijemo doneti u logor, jer bi za to mogli i nastradati. Neki ustaše su i pretili, ako im odmah ne predamo novac i stvari. Mnogi naši drugovi pobojali su se i predali ustašama, koji su nas pratili sav svoj novac, satove, prstenje i druge vrednije stvari, a ustaše su nama ostalima tada zapretili da nesmijemo nikome kazati, da su oni od nas novac i stvari primili. Usput smo morali ići trčećim korakom, a poslednji u povorci dobijali su i batina.

U logor Jasenovac II stigli smo oko 9 sati ujutro, gde su nas postrojili i izvršili nad nama pretres i oduzeli nam sve stvari koje smo još kod sebe imali. Zatim smo morali odmah krenuti na posao. Pomagali smo majstorima, koji su pravili jednu novu baraku. Na podizanju barake radili smo svega dva dana i za to vreme dobijali smo jedamput dnevno čorbu od graha, te po dva kuhava krumpira.

Na 30. avgusta 1941. dopraćeno je u Jasenovac u logor u kojem smo bili mi, partija Zidova oko 800 njih. Oni su bili smešteni u posebnu baraku, koja je nosila broj III. Sa ovom partijom Zidova doveden je u logor i Dijamantštajn Bruno, trgovački putnik iz Zagreba. Njega su ustaše odredili za logornika čitavog logora Jasenovac II. Ovaj Zidov Dijamantštajn odmah je postavio bodljikavu žicu između naše i židovske barake.

Židovi su dobijali vrlo dobru hranu, jer su im njihove crkvene opštine iz Zagreba i Osijeka slale na vagone životne namirnice. U isto vreme nastala je među nama Srbima velika glad. Četiri dana tj. od 30. avgusta do 4. septembra 1941. nismo dobijali ništa za jelo tako, da su mnogi Srbi zatočenici od slabosti padali u nesvest i tražili po đubrištu otpatke od židovske hrane i to jeli. Petog dana ujutro, tj. na 4. septembra 1941. logorski kuvari nudili su nam obične vruće vode govoreći, da je to dobro za creva. Mnogi zatočenici Srbi primili su i tu vruću vodu. Isti dan u veče dobili smo svaki po dva kuhana krumpira. Sutradan i sledećih dana dobijali smo svaki dan po jedamput čorbu od graha i kadkada po jedan mali komadić hleba.

Polovinom meseca septembra 1941. počeo je rad na podizanju nasipa oko isušen j a Lonjskog polja. Taj posao vodio je inž. Beretin, koji je nakon 14 dana, što smo kod njega radili, naredio da nam se poboljša hrana time, da se u buduće hrana pravedno deli između Srba i Zidova tj. da se Srbima daje polovina prispele hrane, što do sada nije se činilo, jer su Zidovi sa ustaškim vodnikom Prpićem delili svu hranu onako, kako su to oni hteli. Razume se da su Srbi uvek bili prikraćeni.

Do konca meseca septembra 1941. bio je režim u logoru snošljiv, jer su ustaše, koji su nam držali stražu bili sve stariji ljudi iz Osijeka i u glavnom dosta pristojni.

Na 1. oktobra 1941. došla je u Jasenovac 13. ustaška satnija, u kojoj su bili Hrvati iz Hercegovine; 17. ustaška satnija u kojoj su bili Hrvati iz Like i 49. ustaška satnija, u kojoj su bili Muslimani iz Jajca i okoline. Dolaskom ovih ustaša u Jasenovac nastali su za Srbe zatočenike preteški dani.

Kad su nas ustaše vodili na posao na nasip, morali smo ići sa trčećim korakom oko 2 km. te još na sebi nosili krampove, lopate, tačke i druge stvari. One, koji bi iznemogli, ustaše su nemilice udarali kundacima, strojnicama, nogama gazili po njima, a mnoge su i ubili na putu. Na poslu na nasipu morali smo raditi bez predaha i nismo se smeli za vreme trajanja rada ispraviti niti za momenat. Onaj, koji bi se slučajno ispravio, ustaše su ga bajonetom proboli, ili su ga iz puške ubili. Morali smo tačke pune zemlje voziti uz nasip trčećim korakom, a oni koji to nisu mogli ustaše su odmah ubijali na licu mesta. Kad smo u 6 sati uveče išli sa rada u barake, morali smo takođe ići trčećim korakom i pevati pesmu: „Oj, ti vilo Velebita,” — ili neke bosanske pesme.

Sećam se vrlo dobro da su jednoga dana u mesecu oktobru 1941. ustaše na radu na nasipu ubili 7 braće Srba iz Like, kojima se sada ne mogu setiti imena. Po mojem računu ustaše su ubili u mesecu oktobru 1941. na radu na velikom nasipu kraj reke Save oko 60 Srba zatočenika. Mnogo ih je više poginulo na radu na malom nasipu kraj Bačićeve ciglane, koji se je podizao u mesecu novembru 1941. Rad na ovome manjem nasipu trajao je od 3. novembra do 5. decembra 1941. i za to vreme ustaše su svaki dan po najgorem vremenu gonili Srbe na rad, tamo ih tukli i ubijali dnevno 10 do 15 Srba tako, da ih je na radu na tom mestu ubijeno oko 400.—

U ovaj logor dovedeno je krajem meseca oktobra 1941. dnevno više partija Srba iz raznih krajeva. Jednoga dana dovedeno je u logor 8 Srba oficira, koji su bili pušteni iz zarobljeništva u Nemačkoj, pa su ih ustaše na zagrebačkoj želj. stanici uhapsili i doveli u logor Jasenovac. U ovoj grupi Srba oficira bio je Nemanja Đurica, sreski poljoprivredni referent iz Doboja kao rezervni oficir, dok imena drugih ne znam.

Nemanja Đurića i još 4 oficira morali su po odredbi ustaškog vodnika Prpića preko dana raditi sa ostalim zatočenicima na nasipu, a po noći od 8 sati u veče do 4 sata ujutro, morali su proboraviti u zatvoru u tako zvanoj „žici”.. ,8

Početkom meseca oktobra 1941. god. došlo je naređenje da se logor Jasenovac II mora likvidirati do 8. novembra 1941. godine, jer je tamo nadolazila voda. Ustaše su između nas izdvojili oko 150 Srba, koji su bili stari I bolesni, te za rad nesposobni i njih su na 4. ili 5. novembra 1941. god. odveli u „logor Krapje”, da se tamo oporave. Kasnije smo saznali, da je taj logor, u kojem je bilo nekoliko hiljada Srba i Zidova potpuno likvidiran na taj način, da su svi zatočenici u njemu pobijeni. Tamo su ubijeni i 150 Srba zatočenika, koji su iz logora Jasenovac II bili tamo odvedeni tobož radi oporavka. Sećam se vrlo dobro, da su tada odvedeni u „logor Krapje” i tamo ubijeni: Todorović Lazo, činovnik železare u Zenici, Šotra, trgovac iz Visokog, Beatović Ranko, trgovac iz Visokog, Bjelobaba, posednik iz Korenice, Šarenac Dmitar, želj. penzioner iz Doboja. Imena drugih se ne sećam.

Na 9. novembra 1941. došlo je naređenje, da svi ostali zatočenici imadu napustiti logor Jasenovac II i preseliti se u logor u Bačićevoj ciglani. Nas 240 Srba odmah smo se spremili i postrojili pred barakom.

Kada smo došli na glavni put, najednom je došlo novo naređenje, da se nas 62 Srbina vratimo nazad u logor Jasenovac II, jer da ćemo tamo najprije porušiti barake, koje su bile u vodi, a potom onda da ćemo se preseliti u Bačićevu ciglanu. Među ovom grupom Srba bio sam i ja. Sutradan tj. na 10. novembra došla je iz Bačićeve ciglane k nama •u logor Jasenovac II kao pomoć 65 Zidova. Na 11. novembra 1941. Došlo nam je u pomoć još 110 Srba.

Na 13. novembra 1941. došla je dalja pomoć od 200 starijih Židova, koji su bili rodom iz Sarajeva.

Na 14. i 15. novembra 1941. god. došlo je još 108 Srba i 135 Židova tako, da nas je tada bilo u logoru Jasenovac II 280 Srba i 400 Židova. Naša zadaća je bila, da porušimo u ovom logoru sve barake i da tom zgodom pronađemo novac i dragocenosti, koje su Zidovi navodno sakrili ,u ovim barakama.

U logoru Jasenovac II nalazio se je tada i jedan Židov koga su zvali „Bugar”. No ne znam da li mu je to pravo ime ili nadimak. Ovaj Židov — zvani „Bugar” — bio je u ustaškoj službi i nosio je posle i ustaško odelo i slobodno se kretao po mestu. Stanovao je zajedno sa ostalim ustašama.

Na 12. novembra 1941. oko 9 sati ujutro, dok smo se mi nalazili na radu oko rušenja baraka, došao je k nama Židov — zvani „Bugar” — sa ustaškim poručnikom, koji je bio komandant toga logora, kojemu ne znam ime. Ustaški poručnik držao je u svakoj ruci po jedan revolver i bio je okružen sa ustašama. Židov „Bugar” nam je tada saopštio, da je video kako su iz logora pobegla dva zatočenika i to jedan Srbin i jedan Židov, i da ih on lično ne pozna. Na to je odgovorio Cvetanović Branko, Srbin zatočenik, krojač iz Bijeljine — ispred svih Srba, da iz srpske grupe zatočenika nitko ne manjka. Za dokaz toga doveo je kancelarijske pisare zatočenike Popović Branka i Martinović Grgu, koji su mu posvedočili, da od Srba zatočenika zaista nitko ne manjka. Ustaški poručnik i Zidov „Bugar” ostali su i dalje kod svoje tvrdnje, pa su zapre tili uperenim revolverima Cvetanović Branku, da će ga odmah ubiti, ako ne kaže ime onoga Srbina koji je pobegao. Cvetanović je i nadalje ostao kod svoje tvrdnje, da niti jedan Srbin ne manjka. Nakon toga ustaški poručnik I Zidov „Bugar” naterali su nas sve Srbe, da legnemo u vodu, koja je bila duboka oko 75 cm. i to na ulazu u logor, dok je na drugim mestima bila i dublja. Nakon toga smo jedno kraće vreme ležali u vodi, tako da nam je iz vode virila samo glava, naredili su nam da se ustanemo i trčećim korakom idemo po vodi koja se je razlila oko baraka. Mi smo trčali kako smo mogli i cvokotali zubima od velike zime. Ustaše su nas tukli kundacima, štapovima i letvama, hodajući po skelama oko baraka. Kadkada bi se koji tukući nas, zatrčao za nama, te zagazio i on u vodu. Morali smo ovako trčati po vodi oko tri četvrt sata. Nakon toga ustaše su nas naterali da trčećim korakom ulazimo u jednu baraku, a na vratima te barake stajali su Zidov „Bugar” i jedan ustaša, svaki sa jedne strane, držeći u ruci letve, s kojima su nas nemilosrdno udarali pri ulazu u baraku.

Dva dana posle toga tj. na 14. novembra 1941. tačno u devet i pol sati pre podne postrojili su nas ustaše u redu pred barakom i naredili nam, da ponovno trčećim korakom idemo oko barake. Među ustašama, koji su se ovako zabavljali, bio je i ustaški poručnik komandant logora Jasenovac II. Dan je bio vrlo hladan, a morali smo trčati po vodi neprekidno do 12 sati. Ustaše su nas za vreme trčanja tukli sa letvama. Taj dan je poginulo ukupno 77 zatočenika, od kojih su neki ubijeni od ustaša, a neki su od umora i zime pali u vodu i ugušili se. Mi ostali koji smo ostali na životu izvadili smo taj dan iz vode 77 leševa i pokopali ih u jednu zajedničku jamu kraj ustaške stražare.

Posle toga jednoga dana oko 2 sata posle podne, upali su u našu baraku, u kojoj su se tada nalazili samo bolesni Srbi i oni koji su ostali da je počiste, i Zidov „Bugar” i dvojica ustaša. Oni su odmah počeli u baraki da kolju Srbe. Židov „Bugar” zaklao je tada sa obojicom ukupno 16 Srba. Među njima zaklaini su tada: Božić, stolar iz Tuzle, Ivić Mišo, đak gimnazije iz Doboja, Božić poslovođa „Bate” iz Doboja. Imena drugih ne znam. Očevidac ovoga pokolja bio je Bilanović Relja, iz Puračića kraj

Tuzle, koji je na druga vrata barake pobegao i tako se spasio. Leševe poklanih Srba izneli smo iz barake i pokopali kraj ustaške stražare. . . . 4

Posle 20. novembra 1941. kada smo završili rad na rušenju dviju baraka, dobili smo naređenje od ustaškog vodnika Prpića, da kraj ustaške stražare iskopamo jednu veliku jamu, koja će služiti za krečanu. Jama je bila upravo toliko velika, da su u nju mogli stati svi leševi Srba I Zidova, koji su se još u to vreme nalazili u logoru Jasenovac III. To nas je ispunilo strahom i verovanjem da ćemo svi biti pobijeni i u toj jami pokopani. U to vreme naišao je u logor Pavelićev poverenik za sve logore, ustaški satnik Maks Luburić. Pred Luburića stupili smo Cvetanović Branko i ja i kazali mu: „Je li pravo g. povereniče, da mi Srbi, koji smo do sada na nasipu i svim radovima bili prvi u poslu, da sada sami sebi kopamo grobnicu, koju nazivaju krečanom.” Na to nam je Luburić odgovorio, da odmah izaberemo zdrave Srbe i s njima odemo u sastav logora u Bačićevoj ciglani. Mi smo na to otišli u našu baraku i saopćili to ostalim Srbima zatočenicima. Spakovalo se je 37 Srba zatočenika, koji su s nama otišli u logor u Bačićevu ciglanu, a ostali to nisu hteli, jer nisu verovali, da će u logoru Jasenovac II biti ubijeni, već su se naprotiv bojali, da bi mogli biti ubijeni u Bačićevoj ciglani.

Svi oni koji su iza nas ostali u logoru Jasenovac II ubijeni su prigodom likvidacije toga logora na 28. novembra 1941. godine. Tada su ubijeni tamo: Trifković Milenko, pekar iz Doboja i njegov brat Božo svršeni pravnik i Martinović Grga iz Stare Gradiške. Imena drugih ubijenih ne znam.

Prvih 5 do 6 dana bili smo smešteni sa ostalim Srbima, koje smo zatekli u Bačićevoj ciglani, u šupi same ciglane. Nakon 5 do 6 dana preselili smo se u novo podignutu baraku, koju smo mi sagradili, kada smo došli u Bačićevu ciglanu.

Kada smo došli u logor u Bačićevu ciglanu, bila je tamo zajednička kuhinja za Srbe i Zidove zatočenike. Ovu kuhinju su vodili sve sami Zidovi, koji su nabavljali hranu, te delili zatočenicima. Kod toga smo mi Srbi zatočenici gore prolazili, jer su Zidovi veći deo hrane uzimali sebi i tako nas Srbe poštećivali. Da bi to stanje popravilo, zamolio je Srbin zatočenik Đujić Branko, berberin iz Zagreba, ustaškog poručnika Miloša Ljubu, da razdvoji kuhinje srpsku i židovsku. Poručnik Ljubo uslišio je molbu Đujićevu i od tada smo mi Srbi imali zasebnu kuhinju i nešto bolju hranu.

Na 8. decembra 1941. oko 2 sata posle podne, upali su u našu baraku oko 12 naoružanih ustaša na čelu sa ustaškim zastavnikom Matkovićem i još jednim poručnikom, kojemu ne znam ime. Ustaše su odmah počeli klati i ubijati Srbe. Ja sam se tada isto nalazio u baraki i videći da ću poginuti, sakrio sam se u kancelariju barake sa još 7 drugih Srba. Ustaše su tada ubili i zaklali u baraki i pred barakom 50 do 60 Srba, a oko 35 su ih svezali žicom i odveli na logorsko groblje, koje se nalazi kraj Save, gde su ih ubili maljevima. — Tada su ubijeni, odnosno zaklani: Gavrić Mirko iz Puračića kraj Tuzle, Božić Joco iz Puračića kraj Tuzle, Đorđić Tripko, konobar iz Doboja, Marinković Savo, crkvenjak iz Doboja.

Imena drugih ubijenih ne znam. Na 12. decembra 1941. oko 10 sati pre podne ponovo su upali ustaše

u baraku i što zaklali, što ubili, 86 Srba. Među zaklanima bio je Stanković Uroš, iz Puračića, te Marko iz Doboja, kojemu prezimena ne znam, kao i Komtić Pero iz Bijeljine. Imena drugih zaklanih ne znam.

Na 15. decembra 1941. dovedena je u Jasenovac u logor jedna grupa Srba seljaka iz okoline Sarajeva — njih oko 80. Svi su bili mlađi ljudi, u starosti oko 30 godina. Ja sam tada sa zatočenikom Mičićem Slobodanom, šoferom iz Janje i Glušcem Vladom, poslovođom želj. radionice iz Sarajeva, stajao pred našom barakom i gledao, kako su ustaše ovu grupu Srba seljaka proveli kraj naše barake prema logorskom groblju. Dvojica ustaša išli su na čelu ove povorke i nosili na ramenima — svaki po jedan drveni bat — s kojim su svi seljaci na logorskom groblju ubijeni.

Na 20. decembra 1941. oko 4 sata posle podne — zasvirala je sirena na električnoj centrali u ciglani, što je značilo da svi moramo prekinuti rad i postrojiti se pred logorskom kancelarijom. Kad smo svi došli i postrojili se pred logorskom kancelarijom, došao je do nas povjerenik logora, ustaški poručnik Miloš Ljubo, izveo iz stroja 21 Srbina i 5 Zidova i sve ih puškom pred našim očima ubio. On nam je posle toga streljanja kazao, da je zatočenik Đujić Branko, zatečen da nosi revolver, koji mu je dao jedan ustaša, pa da je on toga Dujića pre pola sata ubio, a sada, da je još ubio radi toga 21 Srbina i 5 Zidova. Posle ovog ubijstva mi smo opet nastavili sa našim radom. Tada su bili streljani sve sami seljaci, kojima ja ne znam imena.

Na sam katolički Božić, tj. na 25. decembra 1941. oko 12 i pol sati ustao je iza ručka ustaški poručnik Miloš Ljubo sa još nekoliko ustaša, među kojima je bio i jedan stariji ustaša, koga su svi zvali „Tatek”, a koji je sa Pavelićem došao iz emigracije. Miloš Ljubo je dao tada izvesti još oko 20 Srba zatočenika, koje je postrojio u stroj pred kancelarijom i pozvao ustašu „Tateka” da sam izabere jednog Srbina, koga će ubiti. „Tatek” izabrao je jednog Srbina i izdvojio ga iz stroja, da ga ubije. Počeo je puniti pušku, ali kako nije dobro znao baratati s njom, puška je sama opalila i teško ranila drugu dvojicu Srba, koji su stajali u stroju. Posle toga izvadio je poručnik Ljubo svoj revolver i ranjene Srbe dotukao, a osim toga ubio je i onoga, koga je ustaša „Tatek” bio izabrao, da će ga ubiti.

Na 26. decembra 1941. u 8 sati ujutro nalazio sam se u logorskoj bolnici broj 2, gde sam imao dužnost, da čuvam sedmoro srpske dece, koji su tamo bili dovedeni iz raznih mesta. U to vreme došli su u bolnicu ustaški zastavnici Luburić zvani „Brko” i „Mujo”, iz Gospića. Oni su popisali oko 130 Srba zatočenika, koji su se tada nalazili u ovoj bolnici na lečenju. Isti dan posle podne oko 5 sati došli su ustaše u bolnicu i sve ove Srbe odveli na logorsko groblje, gde su ih drvenim maljevima ubili. Imena ubijenih ne mogu navesti..

Na 31. decembra 1941. došao je u našu baraku ustaški poručnik Matijević i zatražio od našeg logorskog starešine zatočenika Mičića Slobodana, da odmah odredi 74 Srbina zatočenika za streljanje. Istodobno je zatražio od logorskog starešine Zidova Spilera, da on odredi 82 Zidova za streljanje. Logorske starešine stavili su poručniku Matijeviću određeni broj Srba i Zidova na raspoloženje. Matijević je sve ove Srbe i Židove odveo na logorsko groblje, gde su ih ustaše maljevima ubili. Tada je među njima ubijen Srbin zatočenik Kopanja Dušan, priv. čin. iz Doboja. Imena drugih ne znam.

Na 2. januara 1942. ostalo je u baraki oko 30 Srba zatočenika, koji su trebali po odobrenju lekara, da se odmore, jer su se osećali slabima. Ostali Srbi bili su taj dan na vanjskom radu. Istog dana oko 11 sati pre podne došao je u baraku ustaški bojnik Saban, brat ustaškog zastavnika Muje, sa više ustaša i oni su sve ove Srbe poklali u barakama. Tad je zaklan i neki Stanković iz Puračića, imena drugih ne znam.

Na 4. januara 1942. bilo je u logorskoj bolnici oko 40 Srba zatočenika. Njih su ustaše taj dan oko 4 sata posle podne izveli iz bolnice I odveli na logorsko groblje, gde su ih sve ubili drvenim maljevima po glavi. Imena ubijenih ne mogu navesti.

Na 5. januara 1942. Srbi zatočenici radili su na vanjskom poslu. U baraki je ostalo oko 130 bolesnih Srba. Taj dan oko 1 i pol sati posle podne upao je u baraku ustaški zastavnik Matković zvani „Grbo” sa nekoliko ustaša i oni su u samoj baraki poklali oko 40 Srba zatočenika, koji su bili teško bolesni i nisu mogli ići. Ostale su sve svezali debelom žicom i odveli na logorsko groblje, gde su ih ubili drvenim maljevima. Tada su u ovoj partiji Srba ubijeni: Vukmirović Milan, trgovac iz Jošanaca kraj Udbine i Tišman Božo polic, stražar iz SI. Broda. Imena drugih ne znam.

Na 8. ili 9. januara 1942. upao je u logorsku bolnicu ustaški zastavnik Mujo sa još nekoliko ustaša. Tada se je u bolnici nalazilo oko 60 bolesnih Srba i oko 70 Zidova. Sve ove bolesne Srbe i Zidove odveo je zastavnik Mujo, a one koji nisu mogli ići odvezao na logorsko groblje i tamo ih sve pobio drvenim maljevima. Imena ubijenih ne mogu navesti, ali znam da su bili većinom seljaci.

Na 14. januara 1942. dovedena je u Jasenovac jedna partija Srba seljaka i građana iz Kreke kraj Tuzle — njih oko 80 ukupno. Ova partija seljaka i građana odmah je odvedena u logorsko groblje i tamo su svi ubijeni sa drvenim maljevima.

Posle 14. januara 1942. prestalo je za neko vreme ubijanje zatočenika, jer se je očekivao dolazak međunarodne komisije, koja je imala da pregleda logor.

Na 4. februara 1942. — dva dana pre dolaska međunarodne komisije, uklonjeni su iz logorske bolnice svi bolesni zatočenici njih oko 40 do 50. Ustaše su sve ove bolesne zatočenike na saonama odvezli u mesto Jasenovac i tamo ih negde sakrili. Među ovim bolesnim Srbima nalazio se je i jedan bolesni Marković iz Pakraca, koji je, dok je bio skriven u mestu Jasenovcu tamo i umro, a ostali su svi povraćeni u bolnicu, nakon odlaska međunarodne komisije.

Pre dolaska međunarodne komisije svi zatočenici dobili su oko leve ruke trake sa brojevima i to Srbi su dobili plave, Zidovi žute, a Hrvati I Muslimani crvene trake. Svako od zatočenika imao je na traci jedan izmišljen broj. Ja sam imao broj 800 iako je na dan dolaska međunarodne komisije bilo svega oko 600 zatočenika. Isto tako dobiil su zatočenici oko vrata limene pločice, koje su nosile isti broj kao trake. Sve su ove trake i limene pločice posle odlaska međunarodne komisije pokupljene od zatočenika i negde spremljene. Nama zatočenicima bilo je strogo naređeno da na pitanje kojega člana međunarodne komisije imademo samo odgovoriti: „Ja sam zatočenik broj taj i taj” i navesti broj, koji je dotični imao na traki. Na pitanje kakova je hrana — morali smo odgovoriti: „Dobra”. Na sva ostala pitanja morali smo odgovoriti: „Pitajte moga zapovednika.”

Uoči dolaska međunarodne komisije tj. u noči od 5 na 6. Februara 1942. morali smo svi raditi celu noć i drugi dan do 10 sati na podizanju jedne nove barake, koja je bila udešena kao blagovaona za zatočenike. U ovoj baraci bili su postavljeni stolovi i klupe, šolje te sav ostali pribor potreban za jelo. Petrovič Pane, Tomić Diko, ja i još jedan zatočenik, kojemu se imena ne sjećam, bili smo određeni da pred međunarodnom komisijom odigramo ulogu konobara, koji tobož kod jela dvore zatočenike.

Razumije se da nikada ni jedan zatočenik nije ručao u toj baraki.

Posle odlaska međunarodne komisije ova baraka, koja je nosila broj 8 služila je kao neka čekaonica za novopridošle zatočenike. Logorska bolnica takođe je posebno uređena. Uređena je posebna operaciona sala, a bolnica je imala svoja odeljenja. U bolnici je tada bilo svega 8 kreveta. U krevete su bili smešteni zdravi zatočenici, koji su imali zadaću, da glume bolesnike. Dr. Gerenčević Paja, lekar iz Srem. Karlovca, koji je kao zatočenik vršio dužnost lekara u ovoj bolnici pozvao je i mene, da legnem u jedan bolesnički krevet i glumim ulogu bolesnika pred članovima međunarodne komisije jer sam imao jednu malu ranicu na levo j nozi. Međutim, u zadnjem času bio sam određen, da dočekam međunarodnu komisiju kao konobar u improviziranoj blagovaonici.

Ustaški poverenik za sve logore navedeni Luburić Maks kazao nam je pre dolaska međunarodne komisije, da se moramo svi brinuti, da pregled logora ispadne što bolje, pa da će onda i nama biti bolje, a u protivnom slučaju da ćemo svi stradati.

Na 6. februara o.g. došla je u Jasenovac međunarodna komisija, koja se sastojala od Nemaca, Talijana, Mađara, delegata Vatikana i još nekih drugih. Međunarodna komisija je pregledala logor i — razume se — sve našla u redu. Ustaški poručnik Luburić bio je zadovoljan, a posle odlaska komisije opet je bilo sve po starom.

Posle odlaska međunarodne komisije, ustaše nisu novo dovedene grupe Srba i Zidova odvodili na logorsko groblje i tamo ubijali, već su ih dovodili u ciglanu, gde su im najpre oduzeli sav novac i ostale stvari, a zatim s u ih odvodili na sprat ciglane, gde su ih udarcima želj. Polugama po glavi onesvestili a zatim ih sve bacali u usijanu ciglarsku peć i spaljivali. Ovaj posao bacanja onesvešćenih Srba i Zidova u ciglarsku peć vršili su jedanaest posebnih zakletih grobara, koji su izabrani između zatočenih Srba i Zidova. Sef ovih grobara bio je inž. Danon, Zidov zatočenik.

Pred konac meseca februara 1942. dovedene su u Jasenovac dve grupe građana i to jedna iz Sarajeva i Zavidovića, a druga iz Zagreba. Obe ove grupe ubijane su na gore opisani način, odnosno udarcima želj. polugama, omamljene i leševe spaljeni su u ciglani. Ovako su likvidirani mnogi Srbi, odnosno čitave grupe i novo dovedeni u Jasenovac.

 

Na 18. marta t.g. izlila se reka Sava u logor u Bačićevoj ciglani, i zato smo morali noću da begamo iz baraka u samu ciglanu i bili tamo raspoređeni po mnogim šupama ciglane gde voda nije mogla doći. Tu noć ostavili su ustaše oko 20 bolesnih Srba i Zidova u logorskoj bolnici, koje smo nakon nekoliko dana našli mrtve. Tu istu noć t.j. 18. i 19. Marta 1942. odvojili su ustaše oko 170 Srba zatočenika, koji su većinom bili stariji i bolesni i nekuda ih odveli. Ovi se Srbi više nikada nisu pojavili, pa se sa sigurnošću računa, da su ubijeni. Tada je među ostalima odveden i ubijen zatočenik prezimenom Dakić, za koga ne znam šta je, niti od kuda je.

 

Na 21. aprila o.g. premešten sam ja iz jasenovačkog logora u Zagreb bivšu žensku kaznionu na Savskoj Cesti. Ovde sam ostao sve do 19. Juna o.g. kada sam iz Zagreba dopraćen u Zemun i preveden u Beograd. U Zagrebu u žen. kaznioni bilo je za moje vreme oko 600 zatočenika, od kojih su bila većina Hrvati. Tada su se nalazili u kaznioni: Filipović, domobranski satnik, Deura svršeni pravnik i Čaklopić knjižar iz Zagreba.

 

Postupak u ovoj kaznioni bio je u glavnom korektan. Ja sam bio određen za brijača u brijačnici za ustaše i zatvorenike, pa sam za to dobivao ustašku hranu.

 

Neko vreme spavao sam u ćeliji broj 27, u kojoj je bilo zatvoreno 14 ustaša iz ustaške željezne bojne. Oni su bili zatvoreni većinom radi pijanstva i lakoumnog zaduživanja. Ovi ustaše hvalili su se u ćeliji između sebe, koji je više Srba ubio. Tako je jedan od njih ustvrdio, da je u jednu jamu u Velebitu bačeno 28.500 Srba, koji su na kamionima iz Gospića prošlo leto bili odvedeni u Velebit. Taj ustaša, koji je to pričao jest ustaški vodnik Marković iz ustaške bojne.

Koliko je Srba ubijeno u Jasenovcu nije mi poznato ali je taj broj svakako vrlo velik.. .5

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>