Гроб човека-ствари

Омасовљење укида индивидуалне жеље, јер Наддржави су потребни људи-ствари који се могу замењивати, као резервни делови у машини. И у најбољем случају она ће дозволити колективизовање жеље, омасовљење инстинката: градиће дивовске стадионе и једном недељно ће допуштати да се инстинкти масе излију у једном једином млазу, са усаглашеном правилношћу. Кроз новинарство, радио, филм и колективне спортове народ отупео од рутине моћи ће да пусти на вољу некој врсти панониризма, колективне реализације Великог Сна. И када побегну из фабрика у којима су робови машине, ући ће у краљевство илузија које стварају друге машине: рото машине, радио и пројектори.

То је крај ренесансног човека. Машина и наука које је он сручио у спољашњи свет како би га савладао и освојио, сада се окрећу против њега, савлађујући га и освајајући га као неку ствар. Наука и машина су се полако удаљавале у правцу математичког Олимпа, остављајући човека који им је дао живот самог и беспомоћног. Троуглови и челик, логаритми и електрицитет, синуси и атомска енергија, заједно са најтајанственијим и најђаволскијим облицима новца, створили су на крају Велики Зупчаник, а људска бића су коначно постала њени безначајни и немоћни делови.

Све док не букне рат, који човек-ствар ишчекује са нестрпљењем, јер замишља да ће тако доћи велико ослобођење од рутине. Али, само ће још једном постати играчка језивог парадокса, јер модерни рат је такође само механизовани подухват. Из фабрике у којој извршава типски покрет, или са свог места анонимног бирократе на којем брине о папирима, или из дубине неке лабораторије у којој као скромни кафкијански службеник проводи живот мерећи спектографске плочице и гомилајући хиљаде равнодушних бројева, човек -ствар, обележен бројем, бачен је у одред, чету, пук, дивизију и војску који су такође обележени бројевима. Војску у којој Генералштаб, невидљив као Суд у Кафкином процесу, помера фигуре у чудовишној игри шаха, уз помоћ математичких мапа, телеметара и аерофотограметријских рељефа.

Док га наводе телефони и радио, човек-ствар напредује у правцу позиција обележених словима и бројевима. А када погине од анонимног метка сахрањују га на геометријском гробљу. Само један од свих њих биће однет у симболичну гробницу која добија значајно име Гробнице Незнаног Јунака. А то је исто што и рећи – Гробница Човека-Ствари.

Ернесто Сабато „Појединац и Универзум“ (1945), Алеф, Градац (2005), књига 63. стр. 46.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *