Опис Београда пре сто година

Куће многих београдских породица почеле су у то време заиста да се отварају и добру и злу, сваком ветру и сваком намернику, а понајвише случају, томе несигурном пријатељу. Ново друштво, које се стварало од Београђана и све већег броја придошлица и које је врвело на том уском, издигнутом језичку земље између Саве и Дунава и његовим стрмим падинама, није имало још ни један од основних атрибута правог друштва, ни заједничких традиција, ни једнаких погледа на живот, ни сродних склоности, ни утврђених форми у општењу. То је била плаховита најезда шареног мноштва које се овде сакупило да у ортаклуку са такозваним бољим београдским светом искористи ретку конјунктуру: један велики политички и друштвени слом и једну од највећих војничких победа у историји. Извесно да се у дугој повесници Београда није никад нашао толики број људи на тако малом простору, сабијен ту интересима а слабо повезан међу собом и мало сродан по својој суштини. Ови људи, рођени и васпитавани у разним срединама Балкана и Средње Европе, припадници разних вера, раса и занимања, били су развејани четворогодишњим светским ратом, а сада их је талас велике победе нанео овде, и сви су настојали да се наплате за штете и напоре, поднесене у свим војскама света, под разним околностима, на четири континента. Једноставно и малобројно старо београдско друштво мешало се са том бујицом новог света, а није могло да га асимилира ни хтело да се с њиме изједначи. Стављено на тешку пробу среће и успеха, оно се сада налазило у стању опасне еуфорије после великих патњи и напора који су били изнад његове снаге, и није могла да се снађе и разабере у овој најезди људи, навика и идеја, ни да одвоји добро и корисно од штетног и излишног, него је и само почело да се губи и све слабије познаје. Природно је да у таквим приликама ничије тежње нису биле јасне ни разумљиве; ту се ничије заслуге нису могле право одмерити и ничије варке лако прозрети, ничије претензије потпуно одбити и ничије право поуздано утврдити и трајно поштовати. Никад бољих времена ни подеснијег тла за обману и самообману.

Стр. 636-637.

Живот у Београду око 1920. године био је шаролик, бујан, необично сложен и пун противности. Безбројне, разноврсне и велике снаге ишле су упоредо са неразумљивим слабостима и недостацима; стари начин рада и строга стега патријархалног живота стајали су поред шареног сплета нових, још неуобичајених обичаја и свакојаких беспоредака, нехат поред бујности, чедност и свака морална лепота поред разних порока и ругобе. Захуктала и безобзирна трка свих врста профитера и шпекуланата развијала се упоредо са играма мозга и маште меких сањала и смелих идеолога. По разливеним улицама и рушевним, запуштеним кућама са видним траговима рата, ваљала се шарена бујица света, која је непрестано расла, јер су се у њу бацале свакодневно стотине придошлица, главачке, као ловци бисера у дубоко море. Ту је долазио и ко је хтео да се истакне и ко је хтео да се сакрије. Ту су се мешали они који су имали да бране иметак или положај, угрожен новим приликама, са онима које је довела жеља да сада стекну и једно и друго. Ту је било младог света из свих крајева државе у стварању, који је све очекивао од нових прилика и сутрашњег дана, и доста старијих људи који су гледали како да се прилагоде, и тражили спаса управо у тој бујици, кријући свој страх и одвратност коју им је она уливала. Било је много таквих које је рат изнео на површину и створио, као и таквих које је у основи продрмао и изменио и који су сада тражили ослонца и равнотеже. Било је гладних, слабо одевених, недоучених; било је морално пребијених и заувек у себи постиђених; било је ситних и насртљивих са безграничним апетитом и дивљачким смелостима; било је занесењака и усијаних глава које не мисле на себе, и хладних рачунџија и себичњака; било је људи свих вера и уверења, разних раса и народности свих сталежа и професија; било је родољуба са старом љубави, наивном вером и неодређеним надама у блиску бољу будућност; било је смелих и видовитих новатора, који су већ сада гледали даље и видели боље; било је међународних агената који су ишли за својим јасно одређеним циљем. Била је, укратко, цела једна бујна и шарена дубинска флора коју ратови и велики потреси рађају а мир избацује на површину. Јер, у наше време и највећи ратови и најсавршеније победе ретко и непотпуно решавају питања због којих се ратовало и победило, али зато отварају редовно велики број нових и тешких питања. Решење тих питања тражио је овај свет. Немогућно је ма и приближно набројати чега је све било у тој бујици света, али се поуздано може казати да су сви ти људи дошли гоњени моћним нагонима и хитним, великим потребама. Као јата морских риба која траже повољније услове за живот, та бујица је стремила под сенку нове власти и нових закона, решена или да их прилагоди својим тежњама и интересима или да себе прилагоди њима.

У том мноштву и у ваздуху који га окружује владала је нездрава и варљива али узбудљива и моћна атмосфера неограничених могућности на свима подручјима и у свима правцима. Тада сте могли да на улици Славија-Калемегдан, у подне или пред вече, сретнете неочекивано неког друга из детињства и благодарећи томе случајном сусрету да већ сутра осванете као добро намештен или чак богат човек, а да вас нико подробније не испита ко сте, ни шта сте, ни какав сте. Али сте исто тако могли са торбом пуном најбољих сведочанстава и најтврђих уверења (црно на бело!) да недељама узалуд обијате прагове надлештава и да никад не дођете до свога права. Нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдорада било је у животу и изгледу те престонице једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутарњег уређења ни коначно утврђеног имена. У свему је владао неки богат и топал неред, велики, духовни и материјални неред у оној првој фази у којој се још нико не буни против њега, јер свак у њему налази свој комад и црпе наду да може наћи још већи.

Живот тога новог Београда није још нико описао, нити га је лако описати, али они који су тада живели у њему могу и данас да га изазову у сећању и осете свим чулима као нарочит климат или одређено годишње доба.

Стр. 642-643.

У последње време је сваке ноћи са истим друштвом у сепареу код Касине.

То је мешовито и шарено друштво, састављено од пословних, и политичких људи, првих пионира корупције, од Београђана и пречана, адвоката, новинара и сензала, и од случајних намерника који тек чекају да буду уврштени у неку од друштвених категорија. Скуп људи који не везује ништа осим пролазног пијаног другарства које сада расте и буја свуда по престоници, као луда трава поред пута. Стуб тог друштва, нека врста председника његовог, то је један пречански адвокат који је већ отворио канцеларију у Београду и разгранао послове.

Стр. 658.

Текла је нека пијана другарска препирка између Ратка и царинског посредника, која је изазивала експлозије општег смеха.

• Ти треба да платиш шампањ – каже Ратко – ти. Теби је лако. Обрнеш једном-двапут цариника и оно што је свилено означиш као памучно, и хиљадарка ти осване под јастуком.
• Ћути ти, репоњо, теби је још лакше. Одеш само и пошошољиш мало оног твога бапца негде тамо у Стишкој улици, где ли је, и ето пара готова.

Сви се толико заценише од смеха да су за тренутак изгледали као онемели и узети, па тек онда стадоше да се бију дланом по стегну и да прете Ратку који се и сам смејао.

Стр. 666.

Иво Андрић „Госпођица“ Романи, седмо издање, Лагуна 2014.