На површини бистрог тока нећеш видети одразе, ни оне што су близу, ни оне далеке, чак ни кад ток није мутан, чак ни кад нема пене – у непрестаном мрешкању струје, у неуморној смени воде, одрази су варљиви, нејасни, мутни.
Тек кад ток, после река и река, стигне у мирно широко ушће, или пред браном каквом застане, или у језерцету, где вода ни од чега не уздрхти – тек ту, на површини глаткој попут огледала, ми видимо и сваки листић на дрвету уз обалу, и свако перце танушног облака, и сву небеску дубину испуњену плаветнилом.
Тако и ти, тако и ја. Ако све досад нисмо видели, ако све досад нисмо уочили ону бесмртну сковану истину – није ли то стога, дакле, што још некуд хрлимо? Што још живимо?
Александар Солжењицин „Приче I“, Академска књига, библиотека Мозаик, Нови Сад стр. 330.