Албански зулум 1941-1989.

Срби су званично управљали Косовом и Метохијом 87 година – од 1912. до 1999. године. Ипак, званично управљање и незванични терор Албанаца над Србима ишли су заједно. Од почетка другог светског рата па до краја осамдесетих година прошлог века Срби су били жртве албанског терора, и нису имали много заштите од окупатора или социјалистичких власти.
Овде цитирамо део из рада Вујадина Рудића „Становништво Прокупља“ из 1992, а тиче се досељавања Срба са КиМ.
Досељавања у Топлицу са Косова и Метохије нису бројна и поред тога што је реч о суседним регионима. Узрок томе је што је Топлица у економском погледу неразвијена и досељеницима пружа недовољне могућности за запошљавање. У истраживањима која су извршена 1974. године на територији Месне заједнице Белољин (Прекадин, Доња Коњуша, Шишмановац, Белољин, Туларе, Гојиновац, Конџељ, Горња Коњуша, Ћушница и Вича) после 1960. године досељено је 64 домаћинства, од чега са Косова и Метохије 57 или 89%. Узроци исељавања били су условљени национализмом и сепаратизмом шиптарског становништва, мада је због тадашње политичке климе и слободе јавне речи написано „друштвено-економског“. Досељавање са Косова и Метохије била су интензивнија 1981, 1982. и 1983. године због побуне и тероризма који су захватили Косово и Метохију. Тероризам, национализам и сепаратизам шиптарског становништва обилато су помагали Хрватска, Словенија, државно и партијско (СКЈ) руководство Југославије својом пасивношћу и подстрекивањем.
Ради сагледавања узрока исељавања становништва српске националности са Косова и Метохије, анкетирано је 68 домаћинстава која су досељена у Прокупље. Анкетирање је извршено по више питања, из чијих се одговора могу сагледати прави мотиви исељавања. Од укупног броја домаћинстава, 60,67% одговорило је да су чланови њихових породица физички нападани. Анкетирани истичу да су их Шиптари физички нападали а да правду нису могли да пронађу ни на Косову, ни у Србији ни у федерацији. У анкетним листовима се наводи да су наставници Шиптари „хватали за груди ученице“ Српкиње. Један анкетирани домаћих пише да их је „напало 20 Шиптара зато то смо купили имање од комшије Србина и то на кући“, итд. Анкетирани домаћини су истакли у одговорима следеће: покушаја силовања било је 14,63%, националистичких увреда 87,80%, нуђења нереалне цене за земљу 80,48%, малтретирања на радном месту 58,53%, уништавања имовине 95,12%, каменовање кућа 24,39%, скрнављење гробова 51,21%, скрнављење споменика културе 37,70% и протекције при запошљавању 73,17%. Као што се види из ових одговора, постоји читав систем мера код сепаратиста којима се служе при присиљавању исељавања Срба са Косова и Метохије. Још кад их у томе помажу држава и руководство СКЈ, може се замислити како се то успешно остварује.

У табели 5 приказани су резултати анкете досељених домаћинстава са Косова и Метохије који се односе на њихов евентуални повратак. Прво питање се односу на поседовање земље у завичају. На то питање потврдно је одговорило 17 или 25% домаћинстава која могу бити и потенцијални повратници. Сељаку је земља светиња и кад је напушта, овога пута „главом без обзира“, значи да му је „догорело до ноката“. Близу 70% домаћинстава се изјаснило да су се на Косову и Метохији осећали као грађани другог реда, а 91% да су руководства општине толерисала неправду и насиље. Ако држава не обавља ваљано своје функције, народу преостаје једино исељавања, а то се и догодило. Свега 28% домаћинстава одговорило је да би се под одређеним условима (враћање имовине, запослење, слободан и безбедан живот) вратило на Косово и Метохију.

Приближно 68% домаћинстава не би се вратило у родни крај ни под каквим условима. Како држава, оваква каква је, није у стању да испуни ове услове, тешко ће се спровести акција насељавања Косова и Метохије ако се не предузму додатне акције. Проблем Косова и Метохије јесте југословенски у смислу генезе, али у решавању то је проблем искључиво Србије, јер да је Југославија хтела да га праведно решава не би га ни стварала. Досељавања у Прокупље су малобројна, али они који су се доселили дали су поучне одговоре који се могу применити у решавању поновног насељавања српским становништвом са Косова и Метохије.

Вујадин Рудић „Становништво Прокупља“, САНУ 1992, Топлица и Добрич, Службени гласник 2018, стр. 470-472.