Home » 0 Branislav Gulan » Depopulacija sela i prenaseljenost gradova

Depopulacija sela i prenaseljenost gradova

Širom Srbije danas je prazno oko 50.000 kuća, a na 150.000 njih piše -  trenutno niko ne stanuje ovde! Jedan od najvećih strukturno razvojnih problema srpskog društva danas jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulacija sela) koja prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju). U 60 odsto srpskih sela smanjuje se broj stanovnika odseljavanjem. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet sve manji, smrtnost sve veća, prirodni naraštaj nulti ili negativan, te je depopulacija još izraženija od imigracije. Pošto je u ovim selima stanovništvo većinom poljoprivredno (preko 60 odsto), to se depopulacija sela manifestuje i kao senilizacija i devastacija poljoprivrede i svih seoskih područja udaljenih od glavnih komunikacija, većih gradova i opštinskih centara bez industrijskih pogona, komunalne i socijalne infrastrukture i bez razvojne perspektive. U srpskim selima danas imamo situaciju da u njima nema ko da radi, a u gradovima da nema šta da se radi! Populaciona politika u ovim krajevima bi se morala temeljiti na odgovarajućoj ekonomskoj, agrarnoj, regionalnoj razvojnoj i kulturnoj politici – bitno različitoj od dosadašnje koja je mlade ljude istiskivala iz sela i poljoprivrede. U tom pogledu je veoma značajno da se popravi i dalje nepovoljan položaj poljoprivrede u odnosu na industriju, da se pređe na decentralizovan model industrijalizacije i urbanizacije, da se mnogo više investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja, da se obezbedi socijalno (zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje) i kulturno prosvećivanje poljoprivrednika. To bi u nekom slučaju bio program koji bi zaustavio deagrarizaciju i depopulaciju. Brza i preterana deagrarizacija je, umesto ranije agrarne prenaseljenosti, prouzrokovala drugu krajnost – industrijsku i urbanu prenaseljenost. Prva je stari, a druga novi veliki problem srpskog društva. Gradski život je skup, nestašica stanova je velika, fabrike su prepune suvišnih radnika (u Srbiji je oko 700.000 nezaposlenih ili 20 odsto radno sposobnih), a u našim selima su mnoge njive tih istih ljudi neobrađene (računa se na najmanje 400.000 hektara). Brza industrijalizacija svuda izaziva stihijno i haotično prostorno pomeranje ljudi, njihovo gomilanje u gradovima i pražnjenje sela. Sve to dovelo je do toga da je u tradicionalnom selu uvek bilo vremena i na pretek, dok u savremenom – ono prebrzo ističe.

 

Gostuša – kameno selo na ivici nestajanja

Zahvajujući projektu zaštite sela Gostuša koji je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša, ovo selo na obroncima Stare planine postalo je poznato i van granica naše zemlje. Projekat konzervacije Gostuše koji mnogi nazivaju „kamenim selom“, dobio je prestižnu nagradu Gran-pri Evropske unije i vodeće organizacije u kategoriji nasleđa u Evropi „Evropa Nostre“. Udaljena od Pirota dvadesetak kilometara, Goptuša predstavlja pravo arhitektonsko blago zbog kuća izgradjenih isključivo od zemlje, drveta i kamena, a prvenstveno zbog krovova od kamenih ploča.

Od 2013. godine Gostuša je pod zaštitom države kao kulturno dobro, a trebalo bi da usledi konzervacija kuća izgradjenih uglavnom još pre vek ili dva. Od kako je pokrenuta priča o zaštiti Gostuše, sve veći broj stručnjaka i turista posećuje ovo selo, a meštani ih rado dočekuju jer su, kažu, željni ljudi i da sa nekim progovore. Gostuša deli sudbinu većine sela na jugu Srbije – mladi su se odavno odselili u gradove, a u selu živi tek po koji starac i starica. „Ovde žive samo oni koji su se navikli na svoje kuće i oni koji su navikli da pričaju sami sa sobom. Ostalo nas je ovde samo 49“, kaže sedamdesetpetogodišnji Milovan Panajotović. Milovan i njegova supruga Svetlana (74) kažu da se u Gostuši teško živi, i da zato i oni koji su ovde rodjeni, retko obilaze svoje kuće i imanja. „Ljudi ne mogu da dodju jer je dva i po kilometra puta koji iz Pirota vodi dovde, neasfaltirano i veoma loše. U selu nema fiksnih telefona, niti signala za mobilni telefon. Nema prodavnice, autobusi ovde ne svraćaju“, rekla je Panajotović. Surove uslove života u selu smeštenom u kanjonu, na mestu gde se spajaju tri planinske reke, po rečima meštana, dodatno otežava to što su kuće u kojima žive i koje stručnjaci ocenjuju kao arhitektonsko blago, u veoma lošem stanju. Slovena Vlatković (70) iz Gostuše kazala je da su ploče na krovovima kuća popucale od sunca i prokišnjavaju. „Mi to sami ne možemo da poravimo. Stari smo, živimo od suprugove penzije od 10.000 dinara. Ukoliko nam država ne pomogne da popravimo krov, još malo pa ima da nam se sruši na glavu i da nas pobije“, strahuje Vlatković. Meštani Gostuše lažu da je pre i neposredno posle Drugog svetskog rata Gostuša bilo jedno od najnaprednijih sela u pirotskom kraju sa oko 1.300 stanovnika. Po njihovim rečima, svako domaćinstvo, a bilo ih je blizu 190, imalo je najmanje 50 ovaca, krave, konje, živinu. U selu su radile tri vodenice, jedna vunovlačara i četvororazredna škola sa oko 250 djaka. Meštani su dobar deo godine provodili u pojatama na imanjima u blizini sela gde su čuvali stoku, obradjivali zemlju, sekli šumu za ogrev i izgradnju kuća. Kamene ploče i blokove za izgradnju kuća dovozili su iz obližnjeg majdana specijalnim saonicama koje su vukli volovi ili konji. U gradnji „čatmara“ – kako kuće od zemlje i kamena nazivaju ovdašnji stanovnici, pored majstora, obavezno je učestvovalo i po petnaestak muškaraca, obično sinova i rodjaka domaćina. Meštani ne veruju da će ikada više Gostuša biti selo kao što je nekad bilo, ali se nadaju da bi se završetkom puta i uvodjenjem telefona zaustavilo bar njeno propadanje i nestajanje. Upozoravaju da bi pomoć države za popravku starih kuća trebalo da stigne što pre, jer su skoro sve na ivici propadanja. Za pedesetak kuća, dodaju, više pomoći nema, jer su od njih ostale samo gomile zemlje i kamena.

Prenaseljenost gradova

Prenaseljenost gradova sa ljudima bez posla naročito se pokazala lošom u vreme tranzicije. Mnoge fabrike su zatvorene, radnici su ostali i na ulici. Od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposleni u ruralnim područjima zemlje. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturne neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili, pre NATO bombardovanja 1999. godine. Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, poseljačenje radnika i puko vraćanje motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede, u šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturi, malim i srednjim industrijskim pogonima, čija proizvodnja neugrožava ekološku ravnotežu. Danas, naime u Srbiji ima oko 220.000 malih i srednjih preduzeća. Svaka vlast u predizbornoj kampanji ističe da će se taj broj povećati na 400.000 i da će se otvoriti milion novih radnih mesta,. Ali, za sada su to samo obećanja. Koncept integralnog ruralnog razvoja, kao deo regionalne razvojne politike, predstavlja antipod klasičnoj industrijalizaciji i zasniva se na sveobuhvatnom razvoju seoskih mešovitih područja u kojima živi gotovo polovina stanovnika Srbije. Politika oslanjanja na agrar i ruralnu ekonomiju u celini trebalo bi da bude, ne samo u funkciji preživljavanja u sadašnjim vremenima, već i za trajno opredeljenje naše države i ekonomske razvojne politike zasnovane na decentralizaciji i skladnom ekonomskom razvoju. To je posebno značajno danas u vreme kada imamo blizu milion nezaposlenih i u vreme restrukturiranja velikih kompleksa kada radnici i dalje ostaju bez posla, ali dobijaju  otpremnine koje se kreću od 5.000 do 10.000 evra. Većina njih potiče sa sela, a samo neki se vraćaju na selo i započinju novi život, novi biznis sa tim novcem. Tako su oni sa jednom nogom u cipeli (u gradu), a sa drugom u opanku (na selu). Da je ova pojava podržana rešila bi se dva problema: oživelo bi se srpsko selo, a ljudi koji su ostali bez posla obezbedili bi sebi i porodici novu egzistenciju. Takvom politikom bi se vratio i život u srpsko selo. Država bi trebala da podrži taj novi razvojni koncept, u početku da bude i finansijer, tako što bi osigurala neophodna inicijalna sredstva, ali i ,,dirigent” koji bi vodio računa o uravnoteženom i skladnom razvoju zemlje u celini kao i uspostavljanju jednakih uslova privređivanja za sve učesnike u tržišnoj utakmici. To je i put da se smanji ,,jaz” između razvijenog severa i nerazvijenog juga Srbije. U ostvarivanju koncepta ruralne ekonomije kao dela regionalne razvojne politike, treba da budu najdirektnije uključena, takozvana, mešovita i nepoljoprivredna gazdinstva koja poseduju obradivo zemljište, ali ga u skladu sa uverenjem – Srbije, da je greh prodati i očevinu, ali ne i držati u parlogu, ne obrađuju, mada su vlasnici 28 odsto njiva. Po svemu što se danas dešava u gadovima, možda nas ubuduće očekuje i urbani egzodus prema ruralnim područjima? Jer, sela karakterišu organizovanja raznovrsne proizvodnje, permanentnog boravka i stanovanja, povremenog uživanja u prirodnim lepotama i pejzažima. Da bi se to ostvarilo potrebno je sitna gazdinstva organizovati u zemljoradnike zadruge. Komercijalne farme i zadruge (treba da ih bude oko 350.000 sa prosečnim posedim od 15 hektara) moraju imati jedinstven, integrisan, modernizovan i sofisticiran sistem nabavke i prodaje proizvoda. Treba znati da proizvodnja u današnjem seljačkom gazdinstvu, posebno u ruralnim područjima, nije namenjena tržištu. Možda se kod nekog javljaju tržišni viškovi, a to je još uvek – slučajnost.

 

Uspešan ruralni razvoj ima i pet principa koji moraju da se ispune:

  • prepoznati mogućnosti (potencijale) diverzifikovanog ruralnog razvoja svake sredine;
  • utvrditi odgovornost za promene u prošlosti i budućnosti u ruralnim područjima;
  • voditi konzistentnu politiku redukcije siromaštva u ruralnim područjima;
  • ubrzati proces decentralizacije vlasti i jačati ulogu i odgovornosti lokalne samouprave;
  • izgraditi produktivan sektor u ruralnom razvoju koji će doprinositi maksimilizaciji rasta i redukciji siromaštva (Maxwell, 2003.);

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>